Specijal na RTS povodom desetogodišnjice bombardovanja
Dokumentarni film Račak, 10 godina posle autora Slavena Kranjca govori o događajima koji su bili povod NATO intervenciji 1999.
(To je film o manipulaciji telima stradalih Albanaca.)
U filmu govore učesnici u procesu rasvetljavanja slučaja Račak: Vilijam Voker, šef kosovske verifikacione misije, prof. dr Helena Ranta, šef forenzičkog tima EU, Reno Žirar, novinar „Figaroa”, Goran Radosavljević Guri, komandant akcije Račak, prof. dr Slaviša Dobričanin, šef forenzičkog tima SRJ, Bogoljub Janićijević, načelnik SUP-a Uroševac, Danica Marinković, istražni sudija i advokat Branislav Tapušković, prijatelj suda u slučaju protiv Slobodana Miloševića.
Pored ovog filma, RTS je za desetogodišnjicu bombardovanja pripremio i dvodelni specijal Bombardovanje, deset godina posle.
Prvi deo govori o tome kako su sukobi na Kosovu 1998. postali svetski problem broj jedan, u kome su se uvažavali samo interesi jedne strane. Drugi deo filma gledaocima objašnjava u kakvom su stanju bili avioni kojima je Vojska trebalo da se bori protiv najveće svetske vojne sile, kako su živeli i kako su se borili vojnici i policajci na najugroženijim područjima, kakva je bila uloga improvizacije i koliko je mašte ponekad bilo potrebno da bi se preživelo. Autori: Filip Švarm i Radoslav Ćebić.
Rezime – Račak, istine i laži
Sagovornici u filmu impliciraju da se u Račku nije dogodilo ništa što bi se moglo označiti kao zločin, Goran Radosavljević Guri opisuje tok akcije i tvrdi da su ubijeni ljudi u stvari bili pripadnici OVK;
Novinar Žirar svedoči kako je sve u vezi sa Račkom jako sumnjivo, da “Račak nije Bosna”, da “Račak nije Srebrenica”;
Kaže da mu je razgovor sa meštanima Račka posle akcije bio izrazito sumnjiv kao i ponašanje predstavnika verifikacione misije OEBS, koji su, navodno, neprirodno dugo razgovarali sa pripadnicima OVK, a kojih je dan posle operacije u Račku bilo neobično mnogo;
Tvrdi kako ni novinari AP niti iz Le Monde nisu videli nikakve žrtve posle akcije, da su mu govorili da se u stvari dogodio sukob OVK i srpske vojske i policije, a da u Račku nije bilo žena i dece, niti bilo kakvog odvajanja žena i dece od muškaraca u centru sela, kako su kasnije svedočili meštani.
Film implicira da su civili nađeni u Račku masakrirani ko zna gde i ko zna od strane koga, a da su scenu namotirali Voker i pripadnici OVK; Žirar kaže da mu je čak i neki član američkog tima na večeri rekao da je u Račku čuo kako se govori o “dobrovoljnim žrtvovanjima zarad uzvišenog cilja”;
Navodi se da je Voker “majstor za mizanscen”, a da su pripadnici srpske policije i sudija Marinković došli na uviđaj tek tri dana posle sukoba (ranije nisu mogli da uđu u selo jer su na njih pucali pripadnici OVK);
Kada su konačno ušli u Račak, bili su “jako zabrinuti šta će naći”; pronašli su 40 tela u džamiji, oružje i municiju. Bilo je “očigledno” da se radi o vojnicima nastradalim u borbi, a ne o civilima.
Po svedočenju šefa forenzičkog tima Dobričanina, finski stručnjaci (na čelu sa šeficom tima Helenom Ranta) su se nakon obdukcije izgubili sa Kosova da bi se 17. marta vratili i održali konferenciju za štampu na kojoj su izneli netačna i promenjena stanovišta, sada tvrdeći da je reč o nenaoružanim civilima. Što je odlučujuće uticalo na prekid pregovora u Rambujeu i stvaranju atmosfere za početak bombardovanja.
Džefri Najs na suđenju Miloševiću: “Verifikatori OEBS su potvrdili broj ubistava kosovskih Albanaca, ono što se tamo desilo je sledeće: granatirano je selo i jedan broj seljana koji su bežali su ubijeni. 25 nađeno ih je u zgradi, ubijeno ih je 40. Jasno je da je OVK bio u Račku, ali je ovo bio napad najgore vrste (…) u izveštaju MUP Srbije iz Uroševca kaže se da su 15.01.1999. mere koje su preduzete dovele do toga da je počinjeno nekoliko terorističkih napada i kao posledica toga selo je potpuno opkoljeno. Jedan broj albanskih terorista je likvidiran i operacija je bila uspešna, a nijedan civil nije ubijen ni ranjen, da li je to netačno, utvrdiće sud.”
Advokat Tapušković tvrdi da je jasno da žrtve iz Račka nisu ubijene u Račku, mada je nejasno pod kojim su okolnostima oni izgubili život, međutim, “to je odvojeno pitanje”;
Sagovornici analiziraju fotografije žrtava, položaj i izgled njihovih tela, tvrdeći kako je nemoguće da su ti ljudi ubijeni na tom mestu, odakle gledaoci treba da zaključe da su tela odnekud doneta i da je scena masakra izmontirana.
U filmu se tvrdi se da su verifikatori OEBS-a pratili samu akciju 15.01. i da nisu svedočili na sudu, a da je sam sud “elegantno eskivirao” pitanje Račka.
Goran Radosavljević Guri završava film, govoreći o tome kako je posle 2000. sa Goranom Svilanovićem, Nebojšom Čovićem i Vilijamom Montgomerijem bio u bazi NATO za Evropu u Štutgartu gde je odato priznanje vojnim i policijskim snagama Srbije za rešenja koja su proizašla iz akcija na jugu Srbije;
Tada im je pokazan udžbenik u koji je uvršten i slučaj Račak, kao primer uspešne akcije. Goran Radosavljević tvrdi da je tada dobio medalju za doprinos miru i za organizaciju i izvođenje akcije u Račku.
Nacionalizam u ružičastom bikiniju
Marija Maška Sergejeva, studentkinja filozofije, 24 godine
- ljubav prema Rusiji unela je u sebe zajedno sa majčinim mlekom aktivista Mlade Garde, koja je jedan od podmladaka Putinove Jedinstvene Rusije
- Mlada Garda Rusije, kao i ruski Naši su neka vrsta inkarnacije mladih komunista SSSR, zaduženih da podižu nacionalni entuzijam i patriotizam
- Mlada Garda je malobrojnija, ali uticajnija sajt http://www.molgvardia.ru/ – godina 2020. istaknuta kao ciljna godina strategije ruskog ekonomskog razvoja, ali i godina očekivanog trajanja Putinove vlasti
- „The Mashka“ je internet senzacija, blog: http://anaitiss.livejournal.com/
- Putinova cheerleader/pin-up/poster girl, voli da se slika u ružičastom bikiniju i obučena samo u kubansku zastavu
- piše novinske članke, učestvuje u političkim skupovima sa vatrenim govorima („kupujmo domaće“, imigranti napolje…)
- dve stvari su joj važne: integritet i suverenitet Rusije
- optužuje Zapad, pre svega SAD, za zaveru čiji je cilj slabljenje Rusije
- sigurna sa Putinom i Medvedevom
- Sergejeva kao smišljeni projekat režimskih spin doktora, Putin je koristi za manipulaciju mlađim slojevima društva i za širenje ksenofobije, antizapadnih stavova, za održavanje unutrašnje stabilnosti u vreme recesije
- obostrana ljubav iz interesa
Tadić o vojnoj saradnji sa Rusijom
„Ja ne mogu da idealizujem situaciju u Srbiji krajem devedesetih. Tada se zemlja zbog bivšeg predsednika Slobodana Miloševića našla u izolaciji. Zbog kršenja ljudskih prava, nasilja nad ljudima, siromaštva i ekonomske zaostalosti, ugled zemlje u svetu je veoma opao. Srbija je danas spremna na svestranu vojno-tehničku saradnju sa Rusijom i otvorena je za sve predloge.
Saradnja sa Rusijom u obnavljanju i razvoju vojnog potencijala Srbije za nas je od životnog značaja.“
Tadić je izrazio žaljenje što niz već usaglašenih projekata, među kojima i modernizacija borbenih helikoptera, do sada nije realizovan i ocenio da postoji niz oblasti u kojima bi vojno-tehnička saradnja sa Rusijom pomogla Srbiji da reši zadatak jačanja opšteg sistema bezbednosti od spoljašnjih pretnji.
Komentarišući optužbe “mnogih” građana Srbije da je Rusija nedovoljno podržavala Srbiju i da je odbila da joj isporuči novo naoružanje, Tadić je rekao da do početka bombardovanja vojno-tehnička saradnja Beograda i Rusije “nije odgovarala potencijalnim mogućnostima i zahtevima situacije”.
To se objašnjava mnogim faktorima, među kojima i pozicijom tadašnjeg jugoslovenskog rukovodstva. Pored toga, sistem ugovora i isporuka naoružanja zemlji tada nije bio tako transparentan kao danas”
„Bez obzira na sadašnju finansijsku krizu i tehnološke probleme, izazvane sankcijama protiv SRJ, poslednjih godina učinjen je važan napredak u oblasti vojne industrije. Oružje koje proizvodimo, pre svega artiljerijski sistemi i avioni, priznato je u celom svetu.“
Kosovska nelogičnost (iz obraćanja Borisa Tadića u UN)
„Srbi su pre deset godina kažnjeni bombama, a kosovski Albanci deset godina kasnije, uprkos proterivanju Srba i paljenju njihovih kuća i crkava, bivaju nagrađeni time što je više od 50 zemalja priznalo nelegalnu nezavisnost naše južne pokrajine“
Koštunica u Sava Centru
„Srbija pamti i nikad ne sme da zaboravi pravu istinu da su početak NATO agresije 24. mart 1999. i jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februar 2008. jedan dan u kalendaru srpske istorije. Srbija pamti i nikada ne sme da zaboravi da je NATO pravo ime nezavisnog Kosova i da se na delu teritorije Srbije prvo fizički, a zatim i pravnim nasiljem, otimačinom i krađom, pokušava da uspostavi prva NATO država. Pravi cilj onih koji su pre 10 godina nasrnuli na Srbiju i međunarodni poredak bio da se geostrateški i vojno usidre na KiM u svom pohodu na istok.“
Molitva za Mesopotamiju
U besedi na pomenu žrtvama NATO bombardovanja episkop bivši zahumsko-hercegovački Atanasije (Jevtić) pomolio se Bogu da „podari Carstvo nebesko žrtvama postradalih i još uvek stradajućim na KiM, Kipru, Svetoj zemlji, Mesopotamiji i drugde gde stradaju žive ikone i deca Božja od čovekoubice od iskoni i slugu mraka. Srpski narod vrlo dobro šta je doživljavao od licemera sa sve četiri strane sveta, za deset godina niko se od zlotvora nije, niti će se pokajati.
Kakva je evropska civilizacija koja na krvi nevinih gradi svoju budućnost. Danas čujemo da je važno je da se okrenemo budućnosti. Kojoj? Onoj gde će biti NATO. Nek je prokleta takva budućnost u kojoj je NATO budućnost ove civilizacije ili svako drugo zlodelo, zločinci i licemeri koji ceo jedan narod unesrećuju zbog nekog nesrećnika kojeg su mogli drugačije da likvidiraju, kao što su likvidirali mnoge poput njega. Ali, Bog će biti sudija svima, jer pravda Božja drži zemlju i gradove.“
Pripremio Miloš Ćirić
Peščanik.net, 25.03.2009.
