Vašington, DK, 5. novembar

Mada je njena suština demokratska, globalizacija je uspela da određene važne pojave relativizuje. U danima koje provodim u Vašingtonu upravo uživam u miru i provincijalnom duhu prestonice sveta. Ili je to ovaj grad bio u epohi unilateralizma. Ako je globalizacija potekla iz opšte američke prevlasti, to vreme je ipak isteklo. O neizvesnoj budućnosti svedoči, sam po sebi, diskurs predsedničke kampanje. Nesporno je i da je globalna demokratija lišena američkog liderstva. Dva Bušova mandata doprinela su da se SAD nađu na najnižoj tački svoje istorijske privlačnosti. Imigranti, opet, i dalje navaljuju. Ima zebnji vezanih i za ulogu i karakter budućeg predsednika, ili predsednice. Hilari Klinton ne uspeva da dosegne harizmu svog muža i verovatno uzalud pokušava da javnost pridobije obećanjima da će u bliskoj budućnosti zauzeti stav prema najvažnijim pitanjima. Liberali zahtevaju ograničenje ovlašćenja svih budućih predsednika.

Naše vreme prožeto je samo paradoksima. Uvek kad dođem u ovu zemlju umesto odgovora dobijam nova pitanja. Inače ovdašnja politička kultura više vrednuje pitanja od odgovora. U našoj političkoj kulturi odgovori se daju odlučno, resko i bez ostatka.

Do okončanja predsedničkih izbora preostaje godinu dana. Primarna izborna trka ostavlja mogućnost izbora između velikog broja kandidata vladajućih partija, čime se, između ostalog, ublažava rigidnost bipartizma. Nakon procena da će izborna trka odneti milijardu dolara gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg najavio je da će početkom naredne godine odlučiti da li da se pridruži trci kao nezavisni kandidat, sa sopstvenom milijardom. Vrednost politike određuje se i u odnosu ponude i potražnje. 

Nedoumice u kampanji zadiru u srž američkog političkog i, naročito, finansijskog sistema. Tome su doprineli, na jednoj srani, ogromni troškovi iračke kampanje, koji nameću nedoumice da li bi novac poreskih obveznika mogao bolje da se iskoristi od ulaganja u rekonstrukciju iračkog društva koje se dezintegrisalo ne samo pod pritiskom Bušove ratne pustolovine, nego i samo od sebe, pocepavši se po svojim unutrašnjim šavovima. Na drugoj strani, neokonzervativizam je, očigledno, ostavio dovoljno duboke tragove, tako da su pitanja, na evropskoj strani prevaziđena, poput abortusa, ponovo veoma otvorena. Američki sistem se najozbiljnije osporava prioritetom da se obezbedi opšte medicinsko osiguranje, koje je ovde tržišna kategorija, stvar ličnog opredeljenja i mogućnosti, i slobodnog ugovornog odnosa osiguranika sa osiguravajućim kompanijama. Ali su bankrotstva, visoki životni troškovi i pravne manpulacije osigurajavućih kompanija postali dovoljno neugodna stvarnost u kojoj se većina u SAD izjašnjava u prilog ograničenja tog domena javnih sloboda, izražavajući spremnost da za račun opšteg osnovnog zdravstvenog osiguranja, naročito dece, plaća više poreze. Pitanje zdravstvene zaštite izbilo je na vrh javne domaće politčke agende, prevazilazeći po svojoj važnosti pitanja imigracije, smanjenja poreza ili promovisanja tradicilnalnih vrednosti. Upravo su na tom pitanju bila veća očekivanja od Hilari Klinton, da će se jasno opredeliti u prilog reformi u tom domenu koje je najavljivao, u prethodnoj deceniji, njen muž, u zlatnim godinama koje su ponele njegovo ime.

Ali, bez obzira na zamerke, učesnici u javnoj debati koja je u osnovi predsedničke kampanje veoma su ozbiljni i kompetentni. Da li, u Srbiji, zaboravljamo da postoji i takav jedan svet? Tim pre su farsične vesti iz Srbije o dogovoru koji najavljuje raspisivanje predsedničkih izbora, koji bi trebalo da je nadomestio nepostojanje zakonske regulative, za koju je vreme ponovo isteklo. Valjda je podizanje referendumske atmosfere u kontrolisanim medijima i u navijačkim nastupima istraživačkih agencija u službi potrebe za uverenjem da pred Srbijom nisu samo izbori bez izbora. Da, u pojednostavljenoj aritmetici, glas za Tadića možda nije samo glas za Koštunicu, a i ako jeste, da je glas za Koštunicu poslednja odbrana od stihije radikalizma, i kao da se čitava politika u Srbiji, odavde posmatrano, sahranjuje ispod one lipe u Požarevcu. Jer, ako je Kosovo srpski Irak, da li će kandidati nuditi izlaznu strategiju? Da li će zajednički novac koji se troši u toj besmislenoj državnoj strategiji preusmeravati na obrazovanje ili reformu zdravstvenog sistema, još jednog partijskog monopola čitavih sedam godina? Ovde je nezamislivo da se privredna komora, koja se izdržava od obaveznog nameta privatnim firmima, angažuje u sprezi sa državom kako bi se, pod izgovorom privredne saradnje, dala podrška režimu na Kubi kao paradigmi Srbije koja ne želi da se menja. I verovatno je bilo za očekivati da će premijer u BiH početi da otvara novi politički prostor koji će za njega postati novi Irak. Ali, od prethodne kampanje, do tekućih izbora, nije jasna sadržina mandata predsednika koji se udvara Simpu kao jednom od simbola komandne samoizolacije, po kubanskom modelu, jednom od simbola grada, ali i pravnog poretka, koji je pedofiliju učinio društveno prihvatljivim ponašanjem.

Dok uživam u prestonici sveta koja to u stvari nije, dok moja izgubljena generacija u ovoj zemlji postiže izuzetne uspehe i ne krije da je pomalo srećna, pretpostavljam da u Srbiji ipak nije nastupilo poslednje vreme. Ovde svako važno političko pitanje dobije svoj dnevni red. To pitanje je, srećom, postavljeno i u Srbiji, koja, mada još uvek u manjini, traga za alternativama. Srbija koja u Americi uspeva da postane Amerika, mogla bi da uspe i kod kuće.

 
Danas, 06.11.2007.

Peščanik.net, 05.11.2007.

Leave a Reply