Kakva je korist od prošlosti – konkretno od evropske prošlosti? Ne postoji jedinstven odgovor na ovo pitanje, jer se ono što tražimo od istorije menja u zavisnosti od naših ličnih okolnosti. Iako se kuvala duže vreme, moja knjiga Mračni kontinent napisana je u vreme dok je Hladni rat odlazio u istoriju. Devedesetih se činilo da se Evropa iznenada ponovo rastavlja na dva dela. Na Balkanu, Jugoslavija se raspala u građanskom ratu, u sukobu od koga se njeni narodi do danas nisu potpuno oporavili. Ali upravo u to vreme – tačnije 1992 – tvorci Evropske unije su dostigli nove visine arogancije, predviđajući da će Mastrihtski ugovor oživeti ovaj kontinent i pretvoriti ga u globalnu velesilu. Knjiga je pokušala da upozori evro-entuzijaste da ne idu predaleko, a naročito da se prisete koliko su dostignuća posleratne demokratije krhka i neizvesna. Glavni cilj knjige bila je analiza toga kako je liberalna demokratija za dlaku izašla kao pobednica iz duge trostrane borbe sa fašizmom i komunizmom.
Ova tema je i danas aktuelna. Uvođenje evra je evro-entuzijaste uzdiglo do novih visina nerealnosti i neodgovornosti. A krah nakon 2008. nije doneo neko veliko prosvetljenje. Više buka i bes nego istinsko razumevanje, pogled u ogledalo nakon evro-krize rezultirao je izbezumljenim optužbama i nacionalnim stereotipima. Podsetio nas je na to koliko se narodi ovog kontinenta slabo poznaju i koliko su spremni da na druge svale krivicu za svoje probleme. Takođe nas je podsetio i koliko je politika postala kratkoročna i koliko je kratko istorijsko pamćenje naših političara.
Kada bih danas ponovo pisao ovu knjigu, svakako bih neke stvari uradio drugačije. Više bih pažnje posvetio finansijama i tome koliko se svet temeljno promenio devedesetih zahvaljujući globalizaciji kapitala. Ovu veliku prekretnicu nisam istakao, iako se odigravala u vreme dok je knjiga nastajala. Više bih razmislio o savremenoj evropskoj nacionalnoj državi i postavio bih pitanje šta se dogodilo sa suverenitetom u ovom globalizovanom svetu. Jer knjiga nije predvidela dramatična pomeranja globalne moći, koja evropsku integraciju čine ujedno bolnom i neizbežnom.
Postoji li takav oblik integracije koji evropskim državama ne oduzima suverenost? Ima li nacionalna država budućnost? Čini mi se da je preporod kontinenta nakon 1945. tekao dobro sve dok je nacionalni ekonomski rast bio praćen kontrolisanom reinternacionalizacijom trgovine, ali ne bankarstva i finansija. Valja se podsetiti ovog dostignuća, ekonomskog čuda pedesetih i šezdesetih, iako nas takav osvrt podseća koliko se toga promenilo od tog doba, i u svetu i u nama samima.
Ovo dostignuće naravno nije bilo samo ekonomsko: bilo je i političko i moralno. Demokratija je zapala u takve poteškoće pre Drugog svetskog rata da nipošto nije bilo izvesno da će se kasnije oporaviti. Amerikanci su se dosta zalagali za njen oporavak, kao i Sovjetski Savez, iako sa potpuno drugačijim koncepcijama (budući da su sasvim različito tumačili fašizam). Ali na kraju, sami Evropljani su okrenuli leđa fašizmu, a kasnije i komunizmu. Ishod je ublažen visokim stopama rasta i proširenjem socijalne potrošnje u to vreme. Iznad svega, obnovi demokratije doprinelo je teško stečeno znanje i gorko istorijsko sećanje – konkretno, sećanje na to šta su doneli fašizam i nacizam, na političko nasilje koje je počelo na ulicama ali se ubrzo proširilo kroz kasarne i armije, pa preko granica, da bi na kraju – što će i sami Nemci otkriti – razorilo društva koja su ga iznedrila.
Evropljanima je dojadilo da gledaju odrasle dečake kako marširaju i glume vojnike, dosadile su im smešne uniforme, neprestani zahtevi diktatora da promene život i posvete se naciji – po svaku cenu, na kraju i po cenu života svoje dece. Danas su ova sećanja još uvek utkana u kulturu kontinenta i teško ih je izbrisati. Fašizam nam je i dalje blizu. Međutim, politika štednje danas zaista predstavlja pretnju demokratiji, kao i etičko slepilo mnogih političara. Javljaju se novi demagozi, obećavajući beskrajne nove zore i nove poretke, podilazeći prikrivenim rasnim predrasudama koje zapravo nikad nisu nestale. Kaže se da su oni koji ne izvuku pouku iz istorije osuđeni da je ponove. Meni to ne zvuči tačno. Ponavljanje nije najverovatniji ishod. Mnogo je veća verovatnoća da ćemo, bez istorijske perspektive o svom vremenu, zaboraviti šta bi trebalo da vrednujemo i za šta se treba boriti.
Autor je profesor istorije na univerzitetu Kolumbija.
Mark Mazower, ekathimerini.com, 09.09.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.10.2013.
