Foto: Peščanik
Studentski performans „Buka ispred RTS-a“, 12.12.2024, foto: Peščanik

U zabavnoj crtanoj priči „The Human Target“ (što se kod nas prevodi kao „Živa meta“) iz 2021/22, Tom King svog noir junaka Christofera Chancea vodi kroz jednu vrlo zamršenu dvanaestodelnu istragu. Chance (to jest Živa meta) treba da otkrije sopstvenog ubicu. Za to ima 12 dana, toliko mu je ostalo do smrti. U jednoj posebnoj verziji univerzuma DC-a, King zajedno sa crtačem Gregom Smallwoodom (mimo očekivanja, Smallwood će efektno ovaj „crni“ krimić dati u izrazito svetlim i živim bojama iako sam vizuelni izraz, kao i priča uostalom, uglavnom ostaju dosledni estetici iz 1940-ih i 1950-ih), pred Chancea izvodi galeriju likova, redom sve manje-više opšte poznate superjunake među kojima glavni junak treba da pronađe svog ubicu.

Stvar nije u potrazi (vrlo brzo čitalac shvati ko je ubio Živu metu): King ovu – nazovimo je tako – priču-galeriju koristi da bi se našalio na račun karaktera i izgleda superjunaka. Podsmeh pak zaobiđe jedino Batmana. Iako od početka do kraja tog devetog poglavlja svaka replika junaka referira na Batmana, njega naprosto nema u priči. Chance misli da je slučaj njegovog ubistva u toj meri važan i zamršen da mora predstavljati neodoljiv izazov za najpoznatijeg detektiva DC-a, i sve vreme očekuje da se on odnekud pojavi. Iz kadra u kadar, Chance nagađa šta bi Batman u tom trenutku uradio ili pretpostavlja u koga se prerušio i odakle motri na njega. A sve vreme je uveren da bi Batman kao od šale rešio misteriju i otkrio Chanceovog ubicu. Samo, što Batmana u priči dakle nema, pa junak mora sam da privede svoju istragu kraju.

Neka mi oprosti čitalac što sam tekst otvorio prepričavanjem jednog crtanog romana, što je samo po sebi već sumnjiv posao. Ali, nisam se setio nijedne druge prikladnije analogije za naš odnos prema protestu studenata. Kad kažem naš – mislim na zrele i odrasle ljude u Srbiji koji su se olako prepustili fantaziji o neočekivanoj sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Jeste, izgleda kao da se sada od studenata očekuje da urade sve ono za šta mi nismo bili sposobni u proteklih 12 godina, ili ako hoćete – 30 godina. Kao u Kingovoj priči, tako u stvarnosti Srbije, nezadovoljni ljudi studentima pripisuju sve one osobine koje sami nemaju ili su ih s vremenom tako duboko potisnuli da više nisu u stanju da ih demonstriraju. Te studenti su hrabri, te studenti su odlučni, te studenti su pametni, te studenti su nepotkupljivi… Jednom rečju – superjunaci, multiplikovani Batman. Sve što mi nismo, je l da?

Ali, kao kod Kinga, ni u Srbiji Batmana nema, pa to onda nisu ni divni studenti. Hoću da kažem – oni neće rešiti naše probleme. Mogu nam pomoći da ih mi rešimo, mogu nas podstaći da krenemo da ih rešavamo, ali bez nas – oni neće postići ništa. Da li ćemo mi uz njihovu očigledno svesrdnu pomoć uraditi nešto, ostaje da se vidi. Može se to reći i ovako – ili ćemo biti sami svoji Batmeni ili nas neće biti. Tako je jednostavno.

Svetu DC-a nisu nepoznate ni negativne verzije Batmana. Jedan drugi čuveni pisac/scenarista priča o Batmanu Scott Snyder, zajedno sa crtačima Gregom Capullom i Jockom stvorio je onostranog, demonskog Batmana koji se smeje. To je verzija Batmana iz pakla. I taj Batman se predstavlja kao spasilac, samo što spasenje nudi u potpunoj negaciji svega što je vredno u svetu ljudi. Dok nam onaj prvi Batman nedostaje, ovog drugog gledamo bezmalo iz dana u dan. Gledali smo ga i u sredu uveče. To se može reći i bez povlačenja analogija: sve što je Vučić demonstrirao preksinoć, bila je apsolutna negacija svega što bi predsednik jedne zemlje trebalo da otelovi. Nije stvar samo u lažima, na njih smo nažalost oguglali; bio je to i otvoren pokušaj korupcije mladih ljudi, a s njima i njihovih predavača, to jest čitavog univerziteta.

Nudio je Vučić stanove za mlade, novac za univerzitet, lagao da je su se ispunili zahtevi studenata, a u stvari korumpirao je – to jest kvario, što je osnovno značenje reči korupcija: kvarenje – duše studenata i njihovih predavača. Zapravo, pokušao je da ih pokvari i za sad se čini da u tome nije uspeo. U svetu stripa – ili epske fantastike, ako nam je baš stalo do žanrova – mirno bismo mogli da kažemo da smo u sredu uveče gledali sile mraka na delu. Kao u Snayderovoj priči o Batmanu, u sredu uveče otvorio se portal kroz koji je antisvet nahrupio u naš svet s namerom da ga do kraja razori.

Naravno, sve bi se to moglo reći i bez povlačenja analogija i posezanja za žanrovima fikcije – epske, krimi, fantastične… koje god. Ali, nije stvar u verodostojnom opisu – jer, dok opisujemo, u stvari potiskujemo pitanje kako je moguće da smo dopustili da nam se sve to dogodi: ne samo proteklih 12 godina, već poslednjih više od 30 godina. Pozivanje na žanrove fikcije ovde ima smisao samo utoliko koliko skreće pažnju da sve to – najjednostavnije rečeno – nije „realno“. I onda se pojave studenti i mi se uhvatimo za njih kao za poslednju kopču koja nas povezuje sa svetom u kome bismo hteli da živimo i verujemo da to zaslužujemo. Samo što studenti ta kopča ne mogu biti. To moramo biti mi sami za sebe. Ako treba i da se maskiramo u kostime superjunaka, neka tako bude, ali na ulicu se mora, i u generalni štrajk se mora ako hoćemo da se – ostanimo u duhu žanra – spasimo, zajedno sa studentima.

Da završimo s analogijama. Snayderov Batman koji se smeje oličenje je svih strahova takozvanog pravog Batmana. A Batmanovi najveći strahovi su da će podleći svojim porivima, osvetoljubivosti i krvoločnosti pre svih drugih. Ako sada Srbiju i njene žitelje smestimo u svet DC-jevog detektiva, našu priču bismo mogli ovako da ispričamo: dogodio se zločin na novosadskoj železničkoj stanici. Iako je od početka sve jasno, kao u Kingovoj priči, mi tražimo detektiva (Batmana) da utvrdi istinu i pronađe zločince. Samo što njega, je l da, nema. Mi moramo biti ti detektivi, ali odbijamo da ponesemo tu odgovornost, pa guramo studente ispred sebe. Kao Kingov junak, ubijeni tumaramo uokolo i tražimo „ubicu“, dok nam se on smeje kao Snayderov Batman i vuče nas u svoj svet tame računajući na naše (niske) porive.

Problem sa stripovima, pa i sa epskom fantastikom, uostalom, u tome je što su to mahom krajnje jednostavne priče ili, ako hoćete, priče za decu. Takva je i naša priča. Stvar je u tome što odbijamo da je pročitamo.

Peščanik.net, 13.12.2024.

NADSTREŠNICA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).