Pretpostavljam da su i amateri za međunarodnu politiku u Srbiji sa znatnom zabrinutošću protekle sedmice pratili novo zaoštravanje suprotstavljenih pogleda Zapada i Rusije na aktuelne probleme Ukrajine, koje je demonstrirano u Minhenu, na bezbednosnom forumu koji je okupio „najjače igrače“ svetske diplomatije.

Kao što je već poznato, dok su najviši zvaničnici spoljne politike SAD, EU i NATO saveza tražili „evropsku budućnost“ Kijeva, ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov je oštro kritikovao zapadnu podršku „nasilnoj opoziciji“ prema zvaničnoj vlasti Ukrajine, koja se nedavno opredelila za ulazak u „prorusku“ evroazijsku carinsku uniju. Ton suprotstavljenih ocena u Minhenu je bio takav da se može pretpostaviti da će se konfrontacija oko ukrajinskog pitanja nadalje produbljavati.

A nije reč o nekom dalekom poprištu najnovijeg sukoba interesa najmoćnijih, jer Ukrajina je tu, u Evropi, takoreći u komšiluku Srbije. Ima čak mišljenja da se Srbija i Ukrajina „geopolitički“ manje razlikuju nego što to nama izgleda, pa bi se moglo prognozirati da će natezanje oko Ukrajine, itekako opteretiti i osnovne spoljnopolitičke procese u koje se Srbija sada uključila.

Našeg premijera u ostavci, Ivicu Dačića, koji se takođe obreo u Minhenu, da bi učestvovao na panelu posvećenom pregovorima Beograda i Prištine, izgleda da nisu javno pitali kakav je stav Srbije u pogledu protesta u Kijevu, a da su ga pred mikrofonom nešto i pitali oko te teme – ne znam šta bi on odgovorio. Kao što ne možemo da pretpostavimo ni šta je on o glavnoj temi minhenskog skupa, možda, rekao prilikom svojih susreta sa Kerijem i Lavrovim, na marginama ovog skupa.

Zašto bi javna ocena tekućih ukrajinskih događaja iz Beograda bila koliko značajna, toliko i teška za Srbiju? Zato što je Srbija pokrenula pregovore o pridruživanju EU, a istovremeno je, kako se, u intervjuu Politici (2. februara), direktno izjasnio ministar Lavrov – „Srbija strateški partner Rusije“.

Problem je, dakle, pojednostavljeno rečeno, u tome što se Rusija oko Ukrajine sukobila sa svojim velikim „strateškim partnerom“, Evropskom unijom, a Srbija, kao zasebni „strateški partner Rusije“, još nije postala deo tog velikog „strateškog partnera“ sa sedištem u Briselu.

Naravno da Srbija nije beznačajna za Rusiju. To se vidi i po tome što je Lavrov, u spomenutom intervjuu Politici, smatrao da je potrebno da kaže da „rusko-srpski odnosi ne mogu biti taoci spoljašnjih faktora“.

Zanimljivo je da je Lavrov u ovom intervjuu govorio i o poznatom sporu Rusije i EU, oko zahteva Brisela da se „revidiraju“ međudržavni sporazumi između Rusije i država učesnica projekta „Južni tok“, uključujući i Srbiju, da bi se uskladili sa Trećom energetskom korpom EU. On je pri tome naveo već duže vreme poznatu formulu – da je „jasno da se zakonodavstvo EU ne može primenjivati retroaktivno, da ne može ometati ranije postignute bilateralne sporazume“, te da su „pomenuti sporazumi neodvojivi deo međunarodnog prava i da ne mogu biti jednostrano podvrgnuti reviziji“.

Ono što je manje poznato je da se Rusija u citiranom pozivanju na međunarodno pravo, između ostalog, oslanja na činjenicu da je „Južni tok“ jedinstveni međunarodni projekat, u kome je sa Rusijom u ugovorni odnos ušla i jedna zemlja van EU, to jest Srbija. Dakle, to što Srbija još nije u EU, značajan je „pravni argument“ Rusije oko pravnog tretmana „Južnog toka“ u kontekstu Treće energetske korpe. Istina, Srbija je član Energetske zajednice, i to celu stvar komplikuje. Na kraju će se, ipak, taj problem morati rešavati ne na pravni, nego na politički način.

Dok se u Minhenu snalazio kako je znao, „tehnički premijer“ Ivica Dačić, nije imao potporu našeg „tehničkog ministra spoljnih poslova“ Ivana Mrkića, koji se iz nekog razloga baš u isto vreme našao u Adis Abebi, na samitu Afričke unije, da tamo u zvanične dokumente ovog skupa priloži „Nacrt sporazuma Srbije o privrednoj saradnji sa Afričkom unijom“.

Sudeći po Tanjugovoj vesti, najkrupnija ličnost s kojom se tamo sreo naš ministar Mrkić bio je Robert Mugabe, predsednik Zimbabvea, sa kojim je, po rečima samog Mrkića, on razgovarao o razvijanju privredne saradnje.

Kako je teško pretpostaviti da je Mrkić zaboravio da je Zimbabve pod privrednim sankcijama EU, navodno zbog Mugabeovog manipulisanja tamošnjim izborima i zbog kršenja ljudskih prava, onda bi se ova izjava ministra spoljnog Srbije mogla protumačiti kao poruka Evropskoj uniji, da Srbija još nije dužna da deli njenu spoljnu politiku prema ovoj i drugim zemljama. To tumačenje je besmisleno samo zbog toga što je, zasad, beznačajno.

Novi magazin, 07.02.2014.

Peščanik.net, 07.02.2014.

TEMA – UKRAJINA