Izrael, foto: Ivan Šepić
Izrael, foto: Ivan Šepić

U februaru prošle godine Međunarodni krivični sud u Hagu se proglasio nadležnim i otvorio istragu protiv Izraela i Hamasa zbog sumnji da su počinili ratne zločine u periodu nakon 13. juna 2014. U pitanju su operacije koje je izvela izraelska vojska na Zapadnoj obali (uključujući i Istočni Jerusalim) i Gazi, odnosno napadi i raketiranje gradova i civila u južnom Izraelu od strane Hamasa.

Izrael je uz podršku SAD-a optužio sud u Hagu za antisemitizam. U Izraelu se strepi od podizanja optužnica protiv najviših zvaničnika. U bezbednosnim strukturama je sačinjen spisak od stotinak ljudi koji bi mogli biti na optužnicama, a među njima je i ministar odbrane Beni Ganc, načelnik generalštaba u vreme vojne operacije u Gazi 2014.

Drugi korak Izraela je usledio nekoliko meseci kasnije, kada je 6 palestinskih nevladinih organizacija proglašeno terorističkim. Reč je o organizacijama koje se godinama bave dokumentovanjem povreda ljudskih prava, što bi moglo da pomogne haškim istražiteljima. Prekid dotoka finansijskih sredstava ovim organizacijama glavni je cilj njihove diskreditacije. Ako bi se narušila njihova reputacija, Izraelu bi bilo lakše da zatraži da se njihovi dokazi zanemare pred sudom u Hagu.

Izrael je krajem 2000. potpisao Rimski statut, u atmosferi spremnosti na saradnju tokom mirovnih pregovora sa Palestincima. Od 1948, kada se ideja prvi put pojavila u Rezoluciji Generalne skupštine UN-a do 1998, kada je Rimski statut otvoren za potpisivanje, Izrael je podržavao ovu inicijativu kao nekadašnja žrtva diskriminacije i istrebljenja. Ali to više nije slučaj.

Haška istraga se bazira na pripremi optužnice za dela obuhvaćena članom 8 koji se odnosi na ratne zločine. Palestinska strana zahteva proširenje optužnice i na član 7 koji se odnosi na zločine protiv humanosti, na pododeljke koji obuhvataju podtačke d) deportaciju i nasilno premeštanje stanovništva i j) zločine aparthejda. Palestinci se boje da će se u slučaju da se sud ograniči samo na ratne zločine izgubiti važan kontekst u kojem se odvija izraelsko nasilje u Palestini, odnosno da će ostati nevidljiv njegov institucionalni karakter.

Termin aparthejd se ovde odnosi na dve činjenice. Prva je postojanje dva zakonska sistema na Zapadnoj obali: civilni zakon za jevrejsko stanovništvo i vojni zakon za palestinsko. Druga je da postoje dve odvojene infrastrukturne mreže (putevi, strujna i vodovodna mreža) za ove dve kategorije stanovnika. Ne bi se moglo reći da je ovaj sistem baziran na rasnoj podeli (kao što je bio slučaj u Južnoj Africi). On je mnogo sofisticiraniji i oslanja se na navodnu geografsku podelu. Različite geografske oblasti donose i različita prava njenim stanovnicima: razlikuju se prava Palestinaca koji žive u samom Izraelu i koji imaju potpuno izraelsko državljanstvo (najčešće idu pod imenom izraelski Arapi), od onih koji žive u Istočnom Jerusalimu ili od Palestinaca koji žive na Zapadnoj obali ili Gazi. (Za jevrejsko stanovništvo u smislu zakona nije bitno gde žive, ali za Palestince je to krucijalno pitanje.)

Palestinska strana smatra da bi na optuženičku klupu trebalo izvesti planere i arhitekte ovih podela koje su dovele do otimanja palestinske vode i zemlje. Palestinska strana insistira na ovome i zato što je malo verovatno da najviši izraelski vojni zapovednici i državni funkcioneri zaista budu optuženi. Na terenu zaista vlada arhitektonski haos. Palestinska naselja nestaju iza betonskih zidova, a Palestina je rasparčana putevima koji povezuju jevrejska naselja. Na procesu odvojenog razvoja dva naroda rade hiljade inženjera i arhitekata.

Palestinski zahtev da se optužnica proširi i na zločine protiv čovečnosti se oslanja na dugu tradiciju shvatanja cionizma kao kolonijalnog pokreta. Kako navodi izraelski sociolog Uri Ram, shvatanje Izraela kao kolonijalnog društva se iz krugova arapskih i palestinskih intelektualaca proširilo na zapadne levičarske krugove kasnih 60-ih i početkom 70-ih godina, sa pojačanom senzibilisanošću u vezi sa pitanjima trećeg sveta i postkolonijalnih tema.1 Ideja o zauzimanju tuđe zemlje i naseljavanju Jevreja, o eksploataciji i proterivanju starosedelaca suprotna je viđenju Jevreja od strane cionista kao ljudi bez zemlje koji se vraćaju na mesto bez ljudi. I u samom Izraelu se posle Šestodnevnog rata 1967. javlja argumentacija o kolonijalnom karakteru cionističkog pokreta. Jedan od njenih prvih zastupnika je bio sociolog Geršon Šafir, dok su njeni nosioci u javnom životu bili anticionistički raspoloženi predstavnici komunističke grupe Matzpen.2 Bili su to prvi pokušaji da se unutar Izraela ukaže na sličnosti cionističkog pokreta sa australijskim i južnoafričkim iskustvom. Iako nije sproveden od strane imperijalne sile, on deli iskustvo oblikovano isključujućim praksama kolonizacije i sukobom sa zatečenim, već postojećim društvima.3

Dve teme se nameću kao zanimljive. Prva je da li će Hag doneti pravdu Palestincima. Druga je kako će izraelska akademska zajednica, mediji i javnost reagovati na prve optužnice, to jest da li doći do promene u samopercepciji Izraela kao „jedine demokratije“ na Bliskom istoku. Nažalost, od trenutnog sastava Kneseta u kojem je samo jedan poslanik odbio vojnu službu na teritorijama teško se može očekivati prepoznavanje i priznanje palestinskih žrtava, što je podjednako važno kao i eventualne haške presude. Put trasiran za mlađe generacije takođe ne obećava. U poslednjoj deceniji budžet za demokratiju i građansko obrazovanje je pao sa 45 na 5 miliona šekela, dok su sredstva za predmete koji obrađuju jevrejski identitet porasla sa 45 miliona na skoro milijardu i po šekela.

Tokom rata za nezavisnost 1948. izraelske snage su počinile masovne zločine nad palestinskim civilima. Pesnik Natan Alterman je tada zgrožen napisao pesmu „O ovom“.4 Tadašnji premijer Ben Gurion je zatražio da se pesma odštampa u 100 hiljada primeraka i podeli vojnicima kao opomena njihovoj ljudskosti. Ali rat se završio i niko nije bio kažnjen. Humana reakcija najuticajnijeg čoveka u zemlji je ostala samo njegov lični gest. Možda je taj gest bio hinjen, ali danas je i takav nezamisliv. Izraelski zvaničnici to uvek iznova potvrđuju posle izveštaja organizacija kao što je Amnesty International. I izraelski građani biraju da ih se takvi sadržaji ne tiču. Moralna ravnodušnost je pokorila Izrael, baš kao i Srbiju, zemlju u kojoj živimo.

Peščanik.net, 03.02.2022.


________________

  1. Uri Ram, “The Colonization Perspective in Israeli Sociology”, Journal of Historical Sociology, Vol. 6, 1993.
  2. Mali osvrt na ovaj pokret i njegov značaj u javnom životu nudi serija “Shaat Neila” (“Valley of Tears”), reditelja Yarona Zilbermana.
  3. Y. Peled i G. Shafir, “The Roots of Peacemaking: The Dyinamics of Citizenship in Israel”, International Journal of Middle East Studies, Vol. 28, 1996.
  4. „Jer mi smo sa našim momcima i devojkama / Neko u činjenju samom, neko tapšanjem i odobravanjem / ponavljanjem reči nužnost i osveta / gurnuti u carstvo ratnih zločina“, Natan Alterman, “Al Zot”.