Jarbolske privatne investicije

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Prošlonedeljno istupanje Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta Srbije, delovalo je pomalo bizarno jer se on odvažio da se veoma konkretno založi da se povećaju javne investicije tako što će prioritet dobiti investicije u zaštitu životne sredine.

On je čak rekao da bi te „ekološke investicije“ trebalo da iznose oko 500 miliona evra godišnje. Pomalo je čudno da predsednik jednog saveta, koji je nedavno izneo tvrdnju da u javnim finansijama ima prostora za izvesno poresko rasterećenje privatnog privrednog sektora, sada daje ideju Vladi i opštinama da više investiraju u zaštitu životne sredine, što ove jedva čekaju, umesto da i dalje pritiska vladajuće strukture za smanjenje fiskalnih opterećenja, što bi otvorilo bar malo prostora za porast privatnih privrednih investicija (koje, inače, predstavljaju dve trećine ukupnih investicija u zemlji).

Istina, Petrović je u pravu da je Srbija postala (bolje reći, ostala) jedna od najzagađenijih država u Evropi i da čak i najveći gradovi otpadne vode puštaju neprerađene u rečne vodotoke, te da samo 55 odsto stanovništva ima kanalizaciju. No, kada je reč o strukturi upotrebe BDP-a, možda je sada važnije podstaknuti rast privrednih investicija u privatnom (posebno proizvodnom) sektoru nego i dalje državnim organima ostavljati vodeću ulogu u izboru prioriteta u investicijama. Klasičan problem sa javnim investicijama je, naime, u tome što drumovi, pruge i kanalizacija sporo obrću kapital, ma koliko blagotvorno, na dugi rok, podstiču privredni razvoj.

U Srbiji, kad je reč o javnim investicijama, postoji i teži problem od spomenutog, klasičnog. On je političke prirode, pa svaka vlast pokušava da prikaže javna ulaganja kao sopstvena, štedro upućena narodu. I ne samo to nego se javne investicije u znatnoj meri usmeravaju na „manifestacione simbole“ i druge budalaštine. U tom smislu neverovatno je karakterističan plan da se u Beogradu izgradi jarbol sa srpskom zastavom visok 120 metara i još desetak drugih nešto nižih dimenzija u različitim delovima grada. Ta ulaganja mogla bi se nazvati „investicije u patriotske simbole“, a patriotske simbole mogu osporavati samo nacionalni izdajnici i neprijatelji naroda.

S tim u vezi, zanimljivo je da se opozicija u gradskoj skupštini Beograda nije dosetila da ovaj projekat izloži kritici tako što bi omalovažila predloženih 120 metara visine i zatražila da jarbol ide najmanje do 300 ili 800 metara visine. Jer, zašto bi se ljudi u Beogradu zadovoljili jarbolom od samo 120 metara? To je malo za „nebeski narod“ koji tu živi, a turisti koji će, navodno, navaliti da vide projektovani jarbol sa srpskom zastavom, neće s njegovog vrha moći da razgledaju gradsku panoramu. Ovaj plan sa visokim jarbolom u Beogradu nije usamljen i sličan je poplavi drugih planova „patriotskog sadržaja“ po svim opštinama u Srbiji.

Javne investicije koje se finansiraju iz državnog i opštinskih budžeta, ma koliko važne, ne mogu da zamene niz tržišnih mehanizama za prikupljanje investicionog kapitala, koje Srbija praktično nema. U tom smislu čini se povoljna vest da se priprema zakon koji bi regulisao delovanje fondova rizičnog i preduzetnog kapitala, a taj propis bi navodno mogao biti donet do kraja godine. Kako piše Politika (1. jula), takvih fondova u Evropskoj uniji ima oko 1.600 i njihova aktivnost je posebno značajna za mala i srednja preduzeća. Krajnje uprošćeno, takvi fondovi preko dokapitalizacije ulaze u delimično vlasništvo malih firmi, te kao zainteresovani „privremeni suvlasnici“ pružaju ne samo finansijsku nego i raznovrsnu logističku i svakovrsnu drugu podršku preduzetnicima. Tako bi male firme, koje nemaju dovoljno kapitala za obezbeđenje vraćanja bankarskih kredita („kolateral“), a imaju povoljne poslovne pokazatelje, brže došle do razvojnih sredstava. Dakako, ni ova zamisao nije sprovodiva bez strožeg knjigovodstva i brže i efikasnije pravne države u Srbiji.

Novi magazin, 06.07.2018.

Peščanik.net, 06.07.2018.