Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Javnosti je Savet za štampu poznat kao institucija koja hoće da popravi stanje u kojem se nalaze domaći mediji. Druge institucije su se, znamo, proglasile kao nenadležne da to rade iako su baš zbog toga bile osnovane. Doprinos poboljšanju stanja medija Savet daje svojim izveštajima o njihovom radu (pre svega izveštaja o poštovanju Kodeksa novinara Srbije). U najnovijem izveštaju, za period mart-decembar 2016, Savet konstatuje da se Kodeks novinara krši drastično više (za oko 50 odsto) u odnosu na prethodnu godinu. Najčešće se krše obaveze istinitog izveštavanja, poklanjanja dužne novinarske pažnje, poštovanja privatnosti osoba, te poštovanja pretpostavke nevinosti pre odluke suda. Savet izveštava o osam dnevnih novina – Politika, Danas, Večernje novosti, Blic, Alo, Kurir, Informer i Srpski telegraf. Izveštaji pokazuju da je u štampanim medijima u Srbiji nepoštovanje novinarskih standarda pravilo, a ne izuzetak. Pored toga, Savet odlučuje i o žalbama na sadržaje za koje se sumnja da krše Kodeks.

Prošle nedelje i Peščanik se, po mišljenju Saveta, našao u društvu onih koji krše novinarske uzuse. Savet je navodno utvrdio da je Peščanik prekršio Kodeks novinara Srbije i to je objavio na svojoj internet strani.

Savet je odlučivao po žalbi udruženja građana Egal. U žalbi Komisiji Saveta, Egal tvrdi da Peščanik nije objavio odgovor tog udruženja na tekst Bobana Stojanovića „Ana u šećernoj vuni ili tragedija državne službenice“. Tu stoji da je Stojanović „izneo niz neistina, poluinformacija, ili srpski rečeno, laži o paradi ’Ponos Srbije’ čiji je jedan od organizatora Udruženje građana Egal“. Dan po objavljivanju Stojanovićevog teksta, Egal je, kaže se još u žalbi, poslao odgovor Peščaniku, u skladu sa članovima 83 i 84 Zakona o javnom informisanju i medijima. U žalbi se, konačno, kaže i da Peščanik nije objavio odgovor, čime je narušio Kodeks novinara Srbije.

Stvar je, međutim, u tome da Peščanik nije dobio odgovor Udruženja Egal. Urednice Peščanika taj su odgovor prvi put videle kao prilog žalbi Savetu. Da je odgovor stigao, Peščanik bi sa njim postupio u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima, kao što je to činio i sa drugim odgovorima. „Sporan“ je, kako se naknadno ispostavilo, sledeći deo Stojanovićevog teksta: „iznenada se 2015. godine, paralelno sa Paradom ponosa najavljuje i manifestacija Ponos Srbija“. U odgovoru koji je u prilogu žalbe dobio Savet, udruženje Egal ne tvrdi da ta informacija nije tačna. Umesto toga stoje kvalifikacije i uvrede na račun autora, s posebnim naglaskom na njegov privatni život.

U svojoj žalbi, udruženje Egal ne daje dokaz da je odgovor poslat i ne obrazlaže zašto je taj dokaz izostao. Iako su informisani da odgovor, koji je predmet žalbe, nije stigao i uprkos tome što se u principima odlučivanja o žalbama kaže da će se odlučivati na osnovu raspoloživih dokaza, Komisija Saveta za štampu je (glasovima devet od deset članova) odlučila da je Peščanik prekršio Kodeks novinara.

Savet za štampu je udruženje građana, baš kao i udruženje građana Egal. Savet se može baviti analizom stanja u medijima, dokumentovanjem kršenja Kodeksa novinara i izricati javne opomene svojim članovima koji su, učlanjenjem u Savet, to prihvatili. To su legitimni i dopušteni ciljevi i mehanizmi jednog udruženja (da nije tako, udruženje ne bi moglo biti registrovano). Međutim, nijedno udruženje građana, pa ni Savet za štampu, ne može odlučivati o pravima i interesima stranaka u sporu, jer su ta pitanja u (makar i delimično) demokratskim zemljama u nadležnosti sudova.

To znači da Savet može utvrditi da je neki medij prekršio Kodeks onda kada je to očigledno – recimo, kada objavljuje detalje iz istrage, tvrdi da je neka osoba kriva pre nego što je to utvrđeno u sudskom postupku i slično. Savet može imati i interne mehanizme da članove svog udruženja sankcioniše za takve prestupe.

Međutim, Savet nema ni nadležnost ni mehanizme da odlučuje o radu medija koji nisu članovi tog udruženja. Savet nije državni organ, nema nadležnost da utvrđuje da li je jedna strana drugoj poslala odgovor ili da li je taj odgovor bio odgovarajućeg sadržaja (zakon ne obavezuje da se objavi svaki odgovor; smatrati da postoji obaveza da se objavi bilo koji odgovor jeste sasvim krivo shvatanje „kulture dijaloga“). To je posao suda.

Peščanik je članovima Komisije za žalbe Saveta za štampu izložio svoj stav i predložio da udruženje Egal zaštitu zbog navodno neobjavljenog odgovora potraži pred nadležnim sudom. Takođe, Peščanik je bio izričit da iz principijelnih razloga ne želi da učestvuje u postupku koji vodi udruženje građana čiji Peščanik nije član i pri tom zamolio da međusobna komunikacija ne bude uvršćena u „predmet“. Uprkos tome, navodi iz privatnih razgovora su iskorišćeni u postupku pred Savetom.

Savet za štampu je dovršio postupak i objavio Javnu opomenu Peščaniku, gde se tvrdi da je Peščanik prekršio Kodeks novinara. U obrazloženju, Savet konstatuje da „članovi Komisije teško mogu sa sigurnošću utvrditi da li je odgovor zaista poslat“, ali da „odgovornost za to snose i urednice ’Peščanika’ koje su odlučile da komunikaciju sa čitaocima svedu na kontakt formular na sajtu“, zbog čega je bilo kome ko šalje dopis redakciji „teško da dokaže da ga je zaista poslao“.

Savet za štampu je propustio da primeti da se uz kontakt formular na sajtu Peščanika nalazi i adresa medija, na koju Peščanik uredno prima poštu. Takođe, Peščanik je do sada objavio na desetine odgovora poslatih na email adresu koja se nalazi na sajtu.

Savet ide i korak dalje, pa tvrdi da „Komisija ne može da se izjašnjava na osnovu toga kome više veruje, podonosiocu žalbe ili redakciji“, ali da smatra da u ovom slučaju i „nije od presudnog značaja da li je ’Peščanik’ primio odgovor ili je za njega saznao nakon što je Egal podneo žalbu Savetu za štampu“. Uz to Savet konstatuje da je Peščanik mogao biti upoznat sa sadržajem odgovora udruženja Egal i preko društvenih mreža „jer su urednice portala na njima vrlo aktivne“ – što je zaključak bez ikakvog smisla. Ostvarivanje prava na odgovor u medijskom prostoru u tumačenju Savet poprima tako nove obrise: po mišljenju Saveta, da bi poštovali Kodeks novinara urednici moraju da prate da li su na društvenim mrežama objavljeni odgovori koji se odnose na sadržaje iz njihovih medija.

Iz Zapisnika o sednici Komisije za žalbe saznajemo nešto i o unutrašnjoj dinamici tela koje se stavilo u ulogu kvazisuda. Jedan od članova je izjavio da u ovom slučaju „nije reč o tome da li će se poštovati zakon, nego je stvar dobrog ukusa i kućnog vaspitanja omogućiti nekome da odgovori na tekst koji se odnosi na njega“. Drugi član je primetio „da su urednice ’Peščanika’ uložile veliku količinu enegrije da objasne da odgovor nisu ni dobile, iako je u stvari jasno da ne žele da ga objave, jer bi, u suprotnom, to mogle da urade i kada su dobile žalbu“. Treći član je smatrao da „Komisija ne treba da se bavi pravnim formalnostima, već Kodeksom koji propisuje da novinar poštuje pravo na odgovor“.

Međutim, stvar upravo jeste u poštovanju zakona. Mediji nisu u obavezi da objave odgovore koji im nikada nisu stigli i koji prema članu 98 Zakona o javnom informisanju i medijima nisu odgovarajućeg sadržaja. Da bi došlo do drugog koraka – odlučivanja o sadržaju – mora biti ispunjen prvi uslov – da je odgovor poslat na odgovarajuću adresu. Kao i zakon, Kodeks je jasan: novinar neguje kulturu i etiku javne reči, poštuje pravo na odgovor, izvinjenje i ispravku i dužan je da blagovremeno objavi odgovarajuću ispravku. Blagovremenost i adekvatnost odgovora se mogu tumačiti jedino u skladu sa Zakonom, a ne i „dobrim ukusom i kućnim vaspitanjem“. Sve to nisu „pravne formalnosti“, već temeljna prava i obaveze medija i onih koji mogu biti pogođeni pisanjem medija.

Odluka Komisije za žalbe Saveta za štampu pokazuje sve dimenzije problema domaćeg novinarstva, ali i državnih institucija. O poštovanju ozbiljnih obaveza medija državni organi gotovo da uopšte ne odlučuju. Oni, pak, koji o etičnosti medija razmišljaju iz profesionalne perspektive, odlučuju na osnovu nagađanja, bez ikakve ograde kada su u pitanju vlastiti dometi i nadležnosti. Upravo je takvo ponašanje suprotno Kodeksu, koji od novinara traži da razlikuju činjenice od komentara, pretpostavki i nagađanja.

Da je Savet za štampu sud, Peščanik bi zbog prvostepene odluke Saveta mogao da se obrati višem sudu zbog kršenja osnovnih procesnih načela, kao i zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku. Međutim, to pravo je Peščaniku uskraćeno, a sasvim zgodno – istekli su i svi zakonski rokovi u kojima bi Egal mogao da se obrati sudu zbog navodno neobjavljenog odgovora. Peščanik je tako na neprihvatljiv način proglašen odgovornim za učinjen novinarski prekršaj, čime Savet doprinosi zagađenju javnog prostora protiv koga se, navodno, bori.

Peščanik.net, 07.08.2017.