uramljena fotografija bebe
Foto: Predrag Trokicić

Nikad nisam čula da predsednik jedne države, ma ona bila i Srbija, usred petosatnog govora u Skupštini Srbije na temu Kosova i zaklinjanja da on nikada neće priznati Kosovo jer nema kompromisnog rešenja i on ne zna šta bi ono moglo biti – punim srcem i glasom pozove narod da rađa decu za naše fabrike da ne bi jednog dana fabrike zvrjale prazne. Ne pada mi na pamet da potcenjujem fabrički rad i ljude koji rade pod vrlo teškim uslovima. Jučerašnji tekst na sajtu Peščanika govori o situaciji radnika u fabrici automobila u Kragujevcu čiji su vlasnici Fijat Krajsler i država Srbija, ali ni u drugim fabrikama radnicima ne cveta cveće, jer su uslovi rada često loši, a država ne reaguje na masovno kršenje zakona o radu. Štrajk je postao gotovo zabranjen od strane investitora, iako to pravo po zakonu postoji. Postoji, ali ako ćeš da štrajkuješ – marš napolje. Država neskriveno podržava takav položaj radnika, a poklanja šakom i kapom investitorima koji su joj mnogo važniji. Zauzvrat, neki investitori daju šansu vođinim partijskim drugovima da se korupcijom ugrade u njihove poslove.

Takav sistem ni za koga više nije novost, zapravo je trend svuda, ali u siromašnim zemljama izgleda znatno gore nego u razvijenima. Pošto je bolje biti investitor nego radnik i ako je predsedniku već palo na pamet da motiviše narod da rađa više dece, čudno je što svoju zabrinutost za natalitet u Srbiji nije izrazio pozivom narodu da rađa decu da budu investitori. To bi imalo mnogo veći motivacioni potencijal. Niko neće da rađa decu da bi postala fabrički radnici, ali poziv da budu investitori je već mnogo primamljiviji. Možda bi se potencijalni roditelji polakomili i odmah krenuli u proizvodnju budućih investitora kako bi im deca pripadala najbogatijem društvenom sloju. Teško će ih predsednik motivisati da rađaju decu zbog praznih fabričkih hala koje njihova deca treba da popune. Da i ne pitamo ko uopšte rađa decu da bi ona bila ovo ili ono po zanimanju. Vic na tviteru glasi: „Čestitam, postali ste otac. Šta sam dobio? Motača kablova“. Zato ne vredi ni napasti predsednika što je neočekivano i totalno glupački povezao rađanje dece sa bilo kojim poslovima kojima će se ona baviti kad porastu. I još narodu unapred obećao da će ta deca popunjavati prazne hale. Valjda nikome ne treba objašnjavati koliko je isprazna ova predsednikova nada, ali eto, on se kod tolikih zanimanja dosetio da roditelji u Srbiji treba da rađaju decu za fabričke radnike.

Tu ima i dodatnih pitanja. Ako motivacija za rađanje dece treba da bude Vučićev strah od praznih fabrika, pitamo moćnog predsednika kako to da njegova deca, Danilo i Milica, nisu već zgrabili ili bezecovali radnička mesta u fabričkim halama. I da li se predsednik nada da će bar mali Vukan raditi u fabrici, ako stariji nisu uspeli. On sam se hvali kako je bio najbolji student Pravnog fakulteta, mada nikada nije bio pravnik, a mogao bi se pohvaliti kako je bio najbolji radnik, eto u fabrici nameštaja Simpo.

Vučićevu komediju u Skupštini o pregovorima o Kosovu lepo je opisao Vladimir Gligorov, koji je pokazao koliko su oni neuspešni jer traju skoro 9 godina bez rezultata, pa ću svoj prikaz predsednikovog rešenja problema nataliteta završiti duhovitim tvitom koji je postovao Bojan Pajtić. Čuvši da je Vučić pozvao narod da rađa decu za fabričke radnike, postavio je pitanje zašto nije odmah obećao da će država investirati u pelene, jer će njih ljudi „najduže koristiti. I kad se rode i u fabrici“.

Ova tužna šala zapravo nije šala.

Peščanik.net, 24.06.2021.

Srodni link: Sarita Bradaš i Mario Reljanović – Ona da rađa, on da mota kablove


The following two tabs change content below.

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).