Deca homoseksualne orijentacije, kao i ona koju njihova vršnjačka sredina percipira kao homoseksualce, u školi su izložena različitim vrstama siledžijskog ponašanja, nasilja, zadirkivanja i maltretiranja. Ovo nije nimalo naivan problem: dugotrajna izloženost ovakvom maltretmanu kod žrtava izaziva drastičan pad samopouzdanja, samomržnju, depresiju, a u nekim, ne tako retkim, slučajevima vodi i samoubistvu. U nameri da barem malo pomognu ovoj deci, Den Sevidž i njegov suprug Teri Miler, pokrenuli su internet kampanju Biće bolje (It Gets Better). Kampanja se sastoji od kratkih video klipova u kojima različiti ljudi, uključujući i mnoge javne ličnosti, umetnike, političare, naučnike i uspešne poslovne ljude, pričaju o problemu nasilja nad gej učenicima, ali i o tome kako i zašto ovo iskustvo preživeti. Iako se ovi klipovi posredno tiču i onih koji zlostavljanje mogu da spreče, oni se prvenstveno obraćaju onima koji ga svakodnevno trpe. Osnovna poruka sadržana je već u samom imenu kampanje – biće bolje, ona poručuje žrtvama maltretiranja. Izvan zidova škole postoji ceo jedan svet u kojem ne vlada zakon jačeg, već vladavina prava, u kojem nije sramota biti gej, ili prosto drugačiji, u kojem se posebnost ceni, i u kojem je moguće izgraditi srećan i siguran život ne stideći se onoga što jesi.

Na poziv za učešće u kampanji odazvao se i Barak Obama, koji u svom obraćanju kaže i sledeće: „Ja ne znam kako je to biti maltretiran zato što si gej. Ali znam kako je odrastati sa osećanjem nepripadanja. To je jako teško. Velikom broju dece osećanje usamljenosti ili posebnosti, znam, može predstavljati teško breme. Kada ste meta siledžijstva ili zadirkivanja, može vam izgledati da ste to nekako sami skrivili – jer ste različiti, jer se ne uklapate u većinske standarde. Ali želim da vam poručim sledeće. Vi niste sami. Vi ništa niste skrivili. I postoji ceo jedan svet, ispunjen mogućnostima, koji čeka na vas. Postoje ljudi koji vas vole i kojima je stalo do vas baš onakvih kakvi ste. Stoga, ako vam se ikada desi da počnete da se osećate krivim zbog siledžijskog ponašanja koje trpite, zbog onoga što vam drugi govore, nemojte zaboraviti da se obratite za pomoć ljudima kojima verujete. Bilo da su to vaši roditelji, nastavnici, ljudi kojima je stalo do vas onakvih kavih ste. Morate im se obratiti, nemojte osećati da ste usamljeni u svojoj muci.

Još jedna stvar koju treba da znate jeste da će biti bolje. Štaviše, s vremenom ćete uvideti da je vaša različitost izvor ponosa i snage. Prisećaćete se muka kroz koje ste prošli sa saosećanjem i mudrošću. I to neće biti od koristi samo vama, već će vam pomoći da se uključite u napore da ovu zemlju učinimo boljom.

Ovo znači da ćete biti skloniji da pomognete u borbi protiv diskriminacije – ne samo prema LGBT Amerikancima, već protiv diskriminacije u svim njenim oblicima. Znači da će vam biti lakše da razumete, na osnovu dubokog ličnog uvida, zašto je bitno da kao odrasli služimo kao primer i tretiramo svakoga sa podjednakim poštovanjem. Da budemo u stanju da vidimo svet očima drugih i da se stavimo u njihov položaj – da nikada ne izgubimo iz vida ono što nas povezuje.“

***

Svi već znaju da se povodom beogradske Parade ponosa oglasio Nezavisni policijski sindikat, koji je, gandijevski plemenito, primetio da „nije rešenje u upotrebi veće sile, već je bitno da ne dođe do upotrebe sile, jer građani su oni koji napadaju i oni koji se brane.“ Dirljivo, zaista. Građani su policiji mili, koje god vere i zakonskog statusa bili. Šta ima veze da li napadaju ili se brane, svi su oni naši, i ne bi trebalo da primenjujemo silu prema bilo kojem od njih. Kako su i pljačkaši banaka, silovatelji i razbojnici listom takođe naši građani, očekujem da se ovaj gandijevski duh koji je zavladao policijskim sindikatom po pitanju napada na Paradu ponosa, ubrzo prenese i na druge sfere krimi… htedoh reći, građanske delatnosti. Zaista, zašto bi se država mešala u sukob između građana koji siluju i građanki koje su silovane? Najbolje bi bilo zabraniti svim građankama da izlaze iz kuće, kako ne bi došlo do upotrebe sile prema građanima.

Malo ko je primetio, međutim, da je svoj stav o gej paradi obnarodovala i Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije. Ovaj stav nije tako negativan kako bi se isprva moglo zaključiti iz senzacionalističkog naslova „Prosvetari protiv protiv gej parade!“, pod kojim Dveri srpske prenose vest o USPRS-ovom saopštenju. Autori saopštenja nisu izričito protiv Parade ponosa, oni prosto smatraju da je njeno održavanje „lažan problem“, jednako nevažan kao i pitanje Cecine nanogvice ili Mitrovićeve jahte. Njihovim sopstvenim rečima: „I cinično i nevаspitаno i аrogаntno izgledа kаdа vlаst i mediji u prvi plаn stаvljаju slučаj nаnogvice folk pevаčice, oduzete jаhte jednog medijskog mogulа, dilemu zа ili protiv gej-pаrаde, kаdа se pred držаvom i društvom jаvljа pošаst i drаmа nestаjаnjа!“

Oduševljenje mladih fašista iz Dveri je, iako malo preterano, sasvim razumljivo. Ovi redovi, kao i ceo tekst saopštenja uostalom, kao da su prepisani iz nekog njihovog proglasa. „Srbija izumire velikom brzinom!“, vrište autori, i dodaju: „pre no što nаstаvimo dа se bаvimo pitаnjem KAKVA ĆE BITI NAŠA ŠKOLA?, morаmo sа društvom i držаvom kojoj pripаdаmo, nаjpre dа rešimo problem – HOĆE LI BITI BILO KAKVE ŠKOLE, AKO U NJOJ NEMA ĐAKA?“

Bilo bi pogrešno, međutim, pripisivati USPRS-u ideološke namere „dveraškog“ tipa. Iako tekst saopštenja zaista koristi populističke fraze o „izumiranju naroda“, namere autora, čini se, nemaju nikakve veze sa nacionalizmom, već su mnogo prozaičnije od toga. Ako nema dece – nema posla za prosvetare. Ako ne bude svežeg đačkog mesa, one mašine iz Pink Flojdovog spota neće imati šta da melju. „Rešite problem nataliteta“, ovde prosto znači – rešite problem našeg zaposlenja. Naravno, savršeno je legitimno da sindikat bude prvenstveno zainteresovan za poslove i interese svojih članova. Sindikati, uostalom, tome i služe. Ali čemu ona opaska o gej paradi? Kakve to ima veze sa prosvetarskim poslovima? Nema nikakve. Ali zašto, onako usput, ne opaliti čvrgu najslabijem detetu u odeljenju, uz to još i onom sumnjive seksualne orijentacije? Posebno ako računate da će vam to doneti naklonost homofobne većine, i ako su vam najveći školski mangupi, od Palme, preko Đilasa, pa sve do Dačića, svojim ponašanjem dali primer koji valja slediti.

Da li su autori USPRS-ovog saopštenja zastali da razmisle o učincima svoje izjave na LGBT učenike koji sede u njihovim klupama? Ili pak misle da u srpskim školama, kao u Ahmedinedžadovom Iranu i Palminoj Jagodini, nema homoseksualaca, pa samim tim ni maltretiranja homoseksualaca? Ili prosto ne mare za osećanja i sudbinu svojih LGBT učenika? Šta god da je u pitanju, oni smatraju da je borba za prava LGBT osoba – lažno pitanje.

Čoveku je pred ovom izjavom teško da se ne zapita koji kriterijum autori sopštenja primenjuju u razlikovanju pravih od lažnih pitanja? Neko zlonameran bi možda primetio da je jedini kriterijum taj što se „prava“ pitanja tiču prosvetarskih poslova i plata, dok se ona „lažna“ ovih stvari ne dotiču, barem ne direktno. Ako bude manje dece, biće manje posla. Ako poneki mladi homoseksualac zbog maltretiranja završi sa hroničnom depresijom ili čak izvršivši samoubistvo, autorima saopštenja ni u poslovični džep, niti pak iz njega. Zašto onda pričati o tome? Ovo bi, kažem, možda primetio neko zlonamerniji od mene. Ja sam prosto zbunjen.

Autori saopštenja naravno greše kada kažu da pre pitanja „kakve će biti naše škole?“, treba rešiti pitanje „hoće li biti ikakve škole, ako u njoj nema đaka?“. Pitanje nataliteta ne može se rešavati odvojeno od pitanja kvaliteta školstva, pa mu samim tim ne može ni prethoditi. Na odluku roditelja o rađanju bitno utiče i kvalitet života koji će njihova deca moći da imaju, a samim tim i kvalitet školovanja koje će ona moći da dobiju. Ukoliko se bojim da će moja deca biti diskriminisana, zlostavljana ili da im u školi neće biti garantovana bezbednost, neću želeti da ih dovedem na svet, ili barem, što je realnija opcija, neću želeti da ih dovedem na svet u Srbiji. Stoga stav USPRS-a nije prosto bezosećajan, već i kratkovid i naivan. Jednom kada ovo uvide, nadam se da će autori sopštenja shvatiti da pitanje gej parade nije lažno, čak ni po njihovim sopstvenim standardima.

Voleo bih da ovaj tekst završim malo optimističnijom porukom, poput onih koje šalju klipovi iz serije Biće bolje. Ali šta poručiti deci koja u srpskim školama trpe maltretiranje zbog svog seksualnog opredeljenja, a ne slagati? Svakako ne da ih izvan zidova škole čeka svet u kome ne vlada zakon jačeg, u kome mogu živeti slobodno i srećno, ne skrivajući se i ne stideći se svog identiteta. Celom Srbijom danas vladaju okrutni zakoni školskog dvorišta.

Postoji, međutim, život i izvan zidova ove zemlje. Školsko dvorište nije sudbina. Ako ovde ne možete da vodite srećne i ispunjene živote, uvek možete da odete i nađete mesto gde ćete moći. Bitno je da budete svesni ove mogućnosti, jer će vam ona pomoći da preživite ponižavanje kojem ste izloženi, a da ne izgubite samopoštovanje i veru u bolje sutra. Nama ostalima ostaje da se nadamo da ćete, jednom kada vam svest o ovoj mogućnosti pomogne da preživite školsko dvorište, ipak odlučiti da ostanete u Srbiji i uključite se u napore da je učinimo boljom. Vi ćete svakako biti u stanju da shvatite ono što neki vaši nastavnici nikako da shvate – „zašto je bitno da kao odrasli služimo kao primer i tretiramo svakoga sa podjednakim poštovanjem. Da budemo u stanju da vidimo svet očima drugih i da se stavimo u njihov položaj – da nikada ne izgubimo iz vida ono što nas povezuje.“

Peščanik.net, 11.09.2011.

TEMA – PARADA PONOSA +