Nekadašnji novinari legendarnog splitskog Feral Tribjuna već nekih šest godina posle gušenja časopisa i dalje nose stil, poruku i moć medija koji je obeležio ratni i posleratni period u celom regionu. Danas pišu u časopisima i na portalima posvuda, na oštrici su samo dobili. I reklo bi se da danas imaju još veću publiku, u raznim oblicima međusobne nesistematične saradnje. Fantom Feral Tribjuna je živ i zdrav, vlasti koja ga je ukidala nema više, ima samo još “strukturnih” osobina vlasti, svih vlasti u regionu – a boga mi i šire – koje ne podnose duhovitost, ali su beskonačno i progresivno smešne.

Dežulović i Lucić su pravilno ocenili da samo objavljenim tekstovima ne mogu da kažu sve što bi želeli svim vlastima. Zato su se odlučili za mešani performativni žanr koji postoji na svim univerzitetima sveta (sem možda u Severnoj Koreji), u intimnosti kuća kada je napolju opasno, i uopšte kada se mora očuvati razum pred nasiljem i glupošću. Taj žanr je nužno usmen, pomešan sa pesmom, i duboko srođen sa usmenom tradicijom regiona. Poziva se na kolektivno sećanje (dakle na prošlu glupost), tako da se nikako ne može pobeći u zaglupljjuću nostalgiju. Publika mora biti obaveštena o ismevanoj prošlosti, odnosno generacijski tako srođena da i stariji i mlađi “kopčaju” o čemu se zapravo peva i govori. Na ljubljanskoj predstavi u Staroj Elektrani je upravo to bio vidljiv problem za neke mlađe – nisu odmah dekodirali štosove, dok su se stariji previjali od smeha.

Kabare Dežulovića i Lucića, koji je ovoga puta nastupio sa tematskim blokom Melodije sela i Brisela, pozvao je Srpski kulturni centar “Danilo Kiš” is Ljubljane, da obeleži ovogodišnji rođendan Danila Kiša (22.februara), koji bi danas imao samo 79 godina. Objašnjenje je kristalno jasno: Kišu su parodija, ironija, sarkazam i ismejavanje bili veoma bliski i u pisanju i u svakodnevici, voleo je usmene veštine, duhovitost, parodiju i cenio je duboko zavitlavanje sa svim i svačim.

Dignitet ovoga žanra ne dozvoljava bilo kakve čvrste forme, uvežbanost i preciznost. Improvizacija je ključna, to je najjači dokaz talenta i veštine. Lepota izvođenja mogla bi samo pokvariti napon predstave. Tako i sama dva izvođača otelotvoruju žanr već time što nemaju ni mnogo sluha a ni naročito lepe glasove. Oni pevuckaju, uz vino i u Ljubljani bez zakonom zabranjenih cigareta, a na publici je da prepozna. Osnovni postupak je dakle jednostavan: na opšte prepoznatljive melodije pevaju se drugi tekstovi. Dobar primer je završna tačka: na tekst nekadašnje jugoslovenske himne Hej Sloveni! peva se tekst Hej kreteni! Ostavljam mašti čitalaca i dostupnosti You tube-a da dopune. Postupak vuče psihološki tretman, koji publici (ustajanje i pevanje obavezno) daje na znanje da smo svi bili kreteni što smo tu zemlju izgubili, i da je to bilo mogućno samo i upravo zato što smo bili kreteni. Sličnih primera je toliko da čine semantičku osnovu žanra. No sem pastiša sa paradoksom i parodije sa grubim pokazateljem originala, u kabareu Dežulovića i Lucića je mnogo finih nijansi, prelaza koji bude pred- ili post-revolucionarnu melanholiju: za razliku od nostalgije, ona kad-tad krepi ili započinje akciju. U toj mreži asocijacija, reminescencija, podvala sa glavnim značenjem, razbijanja stereotipa za koje nismo ni znali da su nam se zavukli pod kožu, tvrdih i glupih “normalnosti” svih vrsta, potrebno je biti izvrsno pripremljen, da ne kažem istreniran za kabare. Treba naime razumeti svaku od uvrnutosti od početka do kraja. Primera radi, koliko se starijih uopšte seća patetičnih izjava Tereze Kesovije sa početka rata, da bi im bila smešna emotivna vrludanja izvesne Tereze Skadarlije, viđene i honorisane diljem svih delova nečijeg “okruženja”? Koliko se ljudi u publici seća pop-kulturnog jugoslovenskog fenomena zvanog “Lokice”, i koliko njih je u stanju da prepozna hrvatsku skraćenicu za matični broj? Razumevanje publike meri se po sporadičnim ispadima smejanja: matoriji se grohoću, pište i uopšte puštaju zvuke umirućeg galeba, dok mlađi većinom reaguju umerenim, elegantnim smehom.

Koji je istorijski izvor kabarea Dežulovića i Lucića? Pomenula sam na početku univerzitete, ne bez smisla usamljene, umesto logične šire liste, koja bi uključivala kafane, ulične uglove, parkove, dvorišta leti, kuhinje zimi, itd. Na univerzitetima je naime, u bilo kojem društvu i u bilo koje doba u kojima su univerziteti postojali, postojao i običaj izrugivanja svetu od strane društveno nemoćne, ali superiorne pameti. Na pariskoj Sorboni su u Srednjem veku zabranili pominjanje Bogorodičinog imena, jer se suviše upotrebljavalo za šale i psovke. Kada su univerziteti počeli zadobivati potporu i simpatije država, posebno u doba kada su ključno mogli doprineti razvoju evropskih kolonijalizma, ovaj interni humor bio je upotrebljavan protiv same institucionalizacije univerziteta i njihovog pretvaranja u instrumente vlasti i vladajuće ideologije: prelazak iz vlasti crkve u vlast kraljeva, parlamenata i administracije uopšte je ponekad bio prilično traumatičan, jer crkvene cenzure su ponekad sasvim uporedive sa današnjim idejama neukih o upotrebljivosti nauke i znanja. Možda nikad ranije nismo bili svedoci tako ogoljene navale gluposti koja podriva same temelje univerzitetskog zdanja…No, upravo su univerzitetski ljudi i prostori i u najgorim okolnostima dozvoljavali zdravo zafrkavanje i potkopavanje sveopštih istina i metoda za njihovo učvršćavanjae u ljudskim glavama. Posle cvetanja ovakve kulture u drugoj polovini dvadesetog veka, posebno u šezdesetim i sedamdesetim, dobar deo potrebe da se kaže nešto drugo pretopio se u alternativnu kulturu i u koketiranje sa uspehom i komercijalom. No potreba zafrkavanja bez poštovanja estetičkih programa bilo koje vrste je ostala, zato što pripada mnogo čvršćem kulturnom kompleksu. On povezuje srednjevekovnu studentariju sa Dežulovićem i Lucićem i urbanim životom, gde je zapravo jedino moguć – kao evropski karneval. Upisan u osnovno političko delovanje antičkog sveta, podjednako važan u atinskoj demokratiji i u drugim, manje ljudskim sistemima, dozvoljen i društveno upisan u crkvenu vlast i kalendare, karneval je možda najubedljiviji dokaz demokratskog kontinuiteta Evrope. Nažalost, potpuno nepriznat u uzvišenim i neopisivo dosadnim evropskim konstitutivnim dokumentima, neprihvatljiv u parlamentarnoj svakodnevici, pretvoren u artikl prodaje kostima koji bi trebalo da nas razvesele, a naročito sirotu dečicu, sterilizovan kao folklorni spomenik, karneval je izgubio neposrednu vezu sa potrebom koja ga je rodila. Savremeni svet je sačuvao veoma malo realnih mogućnosti da sebe ismejava. Zato su ovakva karnevalska ostrvca neophodna. Karneval je lukav: Mihailu Bahtinu bilo je dovoljno da ga naučno istražuje, da formuliše teoriju o smejačkoj kulturi koja je našla propusnost u izuzetno teškim uslovima cenzure. Njegov primer pokazuje da je i ozbiljno bavljenje smehom oslobađajuće. Sećate li se lude epizode ranog Cirkusa Montija Pajtona, u kojoj Englezi otkrivaju ubistvenu šalu, prevode je reč po reč, pri čemu prevodilac koji je povezao dve reči teško oboli, i zatim je pošalju Nemcima, koji doslovce umiru od smeha? No, Dežulović i Lucić su došli opasno blizu formule. Čekamo nastavak, jer nam je dosta ovakvog života.

Peščanik.net, 06.03.2014.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.