Gotovo dva meseca tragao je Aleksandar Vučić za „najboljim ličnostima“ koje će vršiti privremenu upravu u Beogradu, a onda je konačno osvanuo obećani ponedeljak. Od nestranačkih ljudi, Vučić je na mesto šefa privremenog veća postavio sopstvenog savetnika za finansije i privredu, dok je za sposobnog člana doveo predsednika košarkaškog kluba: borbu protiv beogradske korupcije predvodiće Siniša Mali i Nebojša Čović.
Ogroman je posao pred njima. Najkasnije do marta treba da dokažu nezapamćeno finansijsko rasulo u gradu pod diktaturom Đilasovog režima, zbog čega je odgovorna vlada prvog potpredsednika na kraju i uvela spasonosne prinudne mere. Bivši gradonačelnik Beograda preporučio se za ove zadatke „energijom u vođenju grada“ kad je teško, dok će Mali kao finansijski operativac neoliberalnog profila kanalisati namere vlasti za konačno preuzimanje najvećeg lokalnog budžeta u državi.
Obojica su iskustva sticali u zapaženim epizodama novije istorije pljačkaške tranzicije Srbije: Čović je svoju sposobnost kalio u veselim devedesetim, dok se Mali ugradio u privatizacijsku zadužbinu postmiloševićevske ere. Nesumnjivo će umeti da prepoznaju korupciju već na prvi pogled.
Hvaljen u provladinim medijima kao „mozak“ operacije restruktuiranja nacionalne avio-kompanije čime je omogućena prodaja JAT-a Etihadu, Mali je u prethodnom životu bio direktor odeljenja za privatizaciju i tendere u Agenciji za privatizaciju do kraja 2003. godine. Reč je o periodu kada su izvedene neke od već proslavljenih pljački javne imovine sa „liste 24“ Verice Barać, spiska spornih privatizacija koji je na kraju i Brisel uvrstio u svoje uslove za ostvarenje evropskih ambicija Srbije. Možda su u to vreme baš dosijea Sartrida, Jugoremedije i ostalih prolazili kroz vredne ruke Siniše Malog ali ga o tome do danas niko ništa nije pitao, čak ni u svojstvu svedoka.
Daleko su, međutim, uzbudljivija pitanja koja niko ne postavlja Nebojši Čoviću.
Zvanične arhive beleže da je od 1990. rukovodio propalim državnim preduzećem „Proleter“ koje će ubrzo prerasti u privatnu kompaniju FMP-Trejd. Sredinom 1992. izabran je za potpredsednika a nedugo potom i za predsednika gradske vlade. Posle iznuđene ostavke Slobodanke Gruden juna 1994. većinom glasova gradskih odbornika izabran je za gradonačelnika Beograda. U to vreme bio je i narodni poslanik Miloševićevih socijalista i predsednik skupštinskog odbora za finansije, sa već stečenim iskustvom predsednika gradskog odbora SPS, odakle je godinu dana ranije razrešen zbog „viška funkcija“.
Uloga u Miloševićevom zločinačkom poduhvatu devedesetih – taman i da je igrao na mestu krajnje neobaveštenog ali vrlo visokog partijskog aparatčika koji nije imao pojma šta se to u stvari dešava zapadno od Drine – u nekom paralelnom razvoju događaja mogla je biti dovoljan osnov da ime Nebojše Čovića više nikad ne osvane u zaglavlju kakve javne funkcije.
Ipak, do danas je ostao upamćen kao vrlo sposoban gradonačelnik Beograda koji je platio političku cenu hrabrog protivljenja balkanskom kasapinu kada je ovaj besramno pokrao lokalne izbore 1996. godine. Doduše i Čović je sa stranačkim i državnim vrhom cupkao na bini kod Terazijske česme dok je Milošević rečima „Volim i ja vas“ otpozdravljao pristalicama, okupljenim i doveženim iz svih krajeva domovine na „veličanstvenom“ kontramitingu u vreme tromesečnih građanskih i opozicionih protesta zbog izborne krađe. U vreme Čovića, grad Beograd je kod sutkinje privrednog suda Milene Arežine konačno isposlovao poništavanje privatizacije Studija B i preuzeo upravljanje nad ovom gradskom televizijom, tada jednim od retkih nezavisnih medija u Srbiji. Punjenje gradske kase ojačano je uvođenjem specijalnog beogradskog poreza od 3 odsto, a stariji novinari gradskih rubrika pripisuju mu i gušenje štrajka pendrekom u gradskom prevozu.
Hagiografski navodi o učešću u prvobitnoj akumulaciji kapitala s početka devedesetih, da su ispitani, mogli su mu osim lustracije postaviti pitanja i težih oblika odgovornosti. Prošle godine je u Helsinškoj povelji objavljen izveštaj u kome se između ostalog citiraju ranije tvrdnje jednog opskurnog lokalnog tabloida zasnovane na dokumentovanim istragama vojnog tužilaštva o unosnim poslovima Čovićevog FMP sa vojskom, od vukovarskih pohoda do milionskih ugovora o snabdevanju kasarni sredinom devedesetih.
Uspeo je, međutim, da se uglavi u prelaznu vladu posle svrgavanja Miloševića 5. oktobra 2000. Narodu je predstavljen pod oreolom disidenta iz 1997. jer su prevratnicima navodno bile potrebne njegove operativne veze sa bezbednosnim strukturama. Sva ta teška vremena, uostalom, već je odavno prekrio zaborav.
Do 2005. radio je kao predsednik dva međuvladina koordinaciona tela – za Preševsku dolinu i za Kosovo – gde je, tvrdi se, obavljao poslove od izuzetnog nacionalnog značaja. Koliko su ti poslovi koštali u čvrstoj valuti nikada nije utvrđeno, kao što nikada nisu istražene ni povremene optužbe za izgradnju paralelnih bezbednosno-huliganskih struktura na severu Kosova.
Zaboravljeni su već uostalom i navodi iz krivične prijave koju je pre samo godinu i po dana podneo advokat Srđa Popović a u kojoj se detaljno iznose osnovane sumnje da je Čović u najmanju ruku bio neobično dobro upoznat sa političko-kriminalnim pripremama atentata na premijera Zorana Đinđića, uz indicije da je lično učestvovao u nekim fazama pripreme kao i prikrivanja tragova nakon ubistva. Tužilaštvo do danas nije stiglo da se pozabavi ovim predmetom.
Posle atentata, kada mu je izmaklo navodno već obeleženo premijersko mesto – a zatim i nekoliko neuspešnih političkih projekata poput kandidature na predsedničkim izborima i kratkotrajne koalicije sa novorođenom partijom penzionera – Nebojša Čović se povukao na tribine. Najpre su to bile stolice u hali FMP-ovog kluba Železnik, izgrađene devedesetih u nikad razjašnjenom privatno-javnom finansijskom partnerstvu, a zatim i po foteljama domaćih sportskih saveza. Odnedavno se našao na čelu košarkaškog kluba Crvena Zvezda koji je s par crtica i tajanstvenim akronimom „diva“, od kluba sa milionskim dugovima i beznačajnom igrom volšebno prerastao u hvale vredan sportski biznis.
U najnovijoj eri, ime i delo Nebojše Čovića dovođeni su u vezu sa sposobnim kreditom od 25 miliona evra uzetim od propale Agrobanke, ali je i taj poduhvat sada već prerastao u nerazjašnjenu epizodu epskog ciklusa o sposobnom problem-solveru koji se vešto snalazi u vremenima teškim.
Nosilac je značke Primeran vojnik sa služenja vojnog roka 1986. u Somboru, a nagrađivan je kao jedan od najuspešnijih menadžera i nosilac je najvišeg crkvenog priznanja, ordena svetog Save.
Peščanik.net, 20.11.2013.
Srodni linkovi:
Krivična prijava protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića
