Upravo to je suština odluka Gradske izborne komisije za sprovođenje izbora za Grad Beograd 2023. godine kojima su odbijeni prigovori birača da su njihovi potpisi u obrascima nekoliko izbornih lista falsifikovani. Ukoliko je verovati odavno odomaćenoj krilatici da je za uspeh, prevashodno u politici i javnom životu, neophodan uslov neki nedostatak ili afera, listama koje sadrže takve potpise se smeši izborni uspeh.
Brojni su natpisi u medijima o pomenutim odlukama. Uprkos tome, javnost je ostala uskraćena za analizu samih odluka koje, zbog načina na koji su rešena neka pravna pitanja, zaslužuju pažnju ne samo stručne javnosti. Predmet ove analize je odluka kojom je prigovor novinarke Jelene Zorić odbijen kao neosnovan jer je u trenutku njenog pisanja bila javno dostupna.
Da se po jutru dan poznaje potvrđuju preambula odluke. U njoj se Gradska izborna komisija, neuobičajeno i nepotpuno, poziva samo na član 83, stav 1 Zakona o lokalnim izborima („Sl. glasnik RS“, br. 14/22) kao pravni osnov za svoje odlučivanje. Reč je o odredbi koja, istina, propisuje nadležnost izborne komisije za odlučivanje po prigovoru, ali na isti način kao i tačka 17 stava 1 člana 25 istog zakona, koju Gradska izborna komisija, slučajno ili ne, previđa ili ignoriše prilikom donošenja odluke. U vreme kada je pravna struka, u najmanju ruku, bila ravnopravna sa politikom, pozivanje na potpuni pravni osnov za odlučivanje (u konkretnom slučaju „na osnovu člana 83 st. 1 u vezi sa članom 25 st. 1 tačka 17)“) predstavljalo je zlatni standard. Izgleda da sadašnji sastav Gradske izborne komisije to smatra nepotrebnim sitničarenjem.
Da nije reč o pravničkom cepidlačenju, bar u konkretnom slučaju, potvrđuje jedna druga tačka (tačka 1)) pomenutog člana koja predviđa, na najširi mogući način, da je izborna komisija nadležna da se „stara o zakonitom sprovođenju lokalnih izbora“. Zasnivanjem nadležnosti samo i isključivo na jednoj „užoj normi“, kakva je odredba o odlučivanju po prigovoru, Gradska izborna komisija je lišila sama sebe ovlašćenja da problem falsifikovanih potpisa za podršku izbornim listama sagleda na jedan sveobuhvatniji način koji joj omogućava odredba o očuvanju zakonitosti izbora.
Iz tog ugla posmatrano, zaista se ne može staviti prigovor argumentaciji Gradske izborne komisije koja je istakla da se utvrđivanje istinitosti ili neistinosti može zahtevati tužbom u parničnom postupku, a da se postojanje krivičnog dela utvrđuje u krivičnom postupku. Međutim, kritika se može i mora, s obzirom da se sama Gradska izborna komisija opredelila da odlučuje samo i isključivo o prigovoru, uputiti tvrdnji da to ne može biti predmet razmatranja u izbornom postupku. Budući da je sama sebe ograničila na ovlašćenje da odlučuje o prigovoru a ne o zakonitosti izbornog procesa, jedino valjano obrazloženje bi bilo da ispitivanje da li su potpisi birača falsifikat ili ne, ne može biti predmet ispitivanja u postupku po prigovoru. Ali i njegova valjanost bi bila uslovna – navedeno ispitivanje ne može biti predmet tog postupka ali daleko od toga da ne utiče na zakonitost izbornog procesa.
Otuda bizarna jezička akrobatika u obrazloženju pomenutih rešenja – „… utvrđeno da je uz izbornu listu dostavljena sva zakonom propisana dokumentacija…“; odnosno „… da je prilikom donošenja osporenog rešenja u svemu postupila u skladu sa zakonom“. Da nije iskrena u obrazlaganju svojih odluka niti dosledna sopstvenoj argumentaciji, odnosno da pokušava da odbrani neodbranjivo, Gradska izborna komisija je obelodanila delom obrazloženja prema kome je „dostavljen potreban broj pravno valjanih overenih pismenih izjava birača koji podržavaju ovu listu“. Pre svega, na osnovu prethodno korišćene terminologije bi se očekivalo da Gradska izborna komisija istakne da je dostavljen potreban broj pismenih izjava birača koje su overene u skladu sa zakonom. Umesto toga, napravljen je iskorak i proširen ugao gledanja – od toga da se „utvrđivanje istinitosti ili neistinosti može zahtevati tužbom u parničnom postupku, a da se postojanje krivičnog dela utvrđuje u krivičnom postupku“, ka tvrdnji da su pomenute pismene izjave „pravno valjane“. Poput mitskih bića npr. sirena (pola riba – pola devojka), organ koji smatra da nije nadležan za ocenu da li su potpisi falsifikovani je ocenio da su prijave koje sadrže osporene potpise pravno valjane. Na taj način Gradska izborna komisija je napustila „zonu komfora“ koju je sama kreirala, otisnuvši se u neizvesne vode parničnog i krivičnog postupka.
Odredbe Zakona o lokalnim izborima prilikom odlučivanja o prigovoru upućuju na shodnu primenu odredbi Zakona o opštem upravnom postupku. On, između ostalog, propisuje način na koji se rešava tzv. prethodno pravno pitanje. Prema njemu, ako organ naiđe na pitanje bez čijeg rešenja ne može da odluči o upravnoj stvari, a koje čini samostalnu pravnu celinu i za čije rešavanje je nadležan sud ili drugi organ (prethodno pitanje), može sam da raspravi prethodno pitanje ili da prekine postupak dok sud ili drugi organ ne reše prethodno pitanje. Čini se da je odlukom da ne prekine postupak po prigovoru Gradska izborna komisija odabrala prvu opciju – da sama odluči o spornim potpisima. To potvrđuje i njen stav da su pomenute pismene izjave „pravno valjane“. Zašto se odlučila da ona sama, a ne nadležni sud, reši tzv. prethodno pravno pitanje, kada već podnosioce prigovora upućuje na njihovo pokretanje, ostaje bez jasnog odgovora. Obrnuto posmatrano, postavlja se pitanje zašto nije prekinula postupak po prigovoru ukoliko smatra da pitanje falsifikovanih potpisa treba da bude predmet parničnog ili krivičnog postupka.
Odgovor na postavljena pitanja možda treba potražiti na nekim drugim terenima. Jedan od njih je pitanje pravne prirode akta o proglašenju izborne liste. Kada se sagledaju sve relevantne odredbe dolazi se do zaključka da se iza naziva „odluka o proglašenju izborne liste“ krije konstitutivan pravni akt. On, kao i svi članovi njegove porodice, stvara određeni pravni odnos i počinje da važi od trenutka donošenja. Od trenutka njegovog donošenja „nastala“ je kao pravni subjekt i stekla „pravo građanstva“ u izbornom procesu neka izborna lista. Prekidanje postupka po prigovoru, zbog rešavanja prethodnog pravnog pitanja, sprečava ili otežava takav razvoj događaja. S druge strane, razjašnjenje spornog pitanja – da li su potpisi falsifikovani ili ne, bez razlike da li je reč o parničnom ili krivičnom postupku, ne može se očekivati u nekom veoma kratkom roku, a samim tim ni pre održavanja izbora. U tom svetlu, podnošenje krivičnih prijava zbog falsifikovanja javne isprave, što je prema navodima iz medija i učinjeno, nema kapacitet da dovede u pitanje konstitutivnost odluka o proglašenju izbornih lista. Jednostavno, nema se vremena.
Autor je advokat iz Beograda i bivši zamenik Zaštitnika građana.
Peščanik.net, 01.12.2023.
Srodni linkovi:
Rodoljub Šabić – Predizborni paradoksi
VIDEO – Udruženi lopovski poduhvat
