Zamrzivači, kosilice, električni trotineti, kafa i čokolade, koji se osim keša dele biračima, nisu glavni aduti vladajućih stranaka – zlatna akcija su državni pečati. Govore članovi Gradske izborne komisije (GIK) ispred liste „Srbija protiv nasilja“ Sofija Mandić, Zoran Alimpić i Vladica Ilić.
Svetlana Lukić: Jutros ne smem da gledam vesti. Ne znam koliko se lista još pojavilo. Kao prostom deobom ćelija, pri čemu je, naravno, koliko se sećam iz biologije, osnovni cilj da se zadrži DNK glavne, mame ćelije. Očigledno je intencija da se poslednjih dana umnožavaju te liste koje priznaje Gradska izborna komisija. Za početak da nam sumirate tu sagu koja počinje, koja bi trebalo da bude jedan, da ne kažemo administrativan posao u bilo kojoj pristojnoj demokratskoj zemlji. Kako smo mi došli do ove sapunice, koja se iz dana u dan nastavlja? Dakle, da nam pokažete kako smo došli do ove faze, koja je ovo faza i šta nam u stvari predstoji, odnosno vama, koji ste članovi Gradske izborne komisije?
Zoran Alimpić: Pre nego što pređemo na pravni aspekt ovoga i na same detalje, možda je dobro reći šta je u stvari strateški smisao svega ovoga. O čemu se, dakle, radi? Ove godine će izbori za Beograd biti neizvesni. Prošle godine su bili takođe neizvesni, to je već opštepoznata činjenica da su prošle godine zapravo opozicione stranke sve zajedno dobile 70 hiljada glasova više od vladajućih stranaka, SPS-a i Srpske napredne stranke. Međutim, SPS i Srpska napredna stranka zajedno su imali jednog odbornika više, 56 naspram 54, pošto je ukupan broj odbornika u gradskoj skupštini 110.
Kako je do toga došlo? To je posledica našeg izbornog sistema, koji nije nepoznat u svetu, ali je specifičan, malo je modifikovan kod nas. Taj takozvani Dontov sistem najvećeg količnika u stvari favorizuje onu stranku koja je prva, koja dobija relativno najviše glasova. Znači, stranka koja može da ima, na primer, 30-40% glasova, a da sve ostale imaju manje od nje. U tom slučaju, svi oni glasovi koje su dobile stranke koje su ispod cenzusa – sad je cenzus 3% – raspoređuju se po sistemu tih količnika, tako da stranka koja je prva u stvari dobije najviše. Kako to izgleda najprostije? Uzmimo rezultate prošle godine, kada su prebrojani svi glasovi. Da isključimo sad ove druge metode kojima su kradeni glasovi; bilo je ponavljanja izbora na određenim mestima, bilo je ponovnog brojanja više desetina džakova, bilo je poništavanja zapisnika, pa ispravljanja zapisnika, gde su kao greške, i tako. Znači, da uzmemo koliko je zaista bilo izbrojano glasova, ne govorim u broju glasova, nego u mandatima, jer je to bitno. Znači, kada je to sve izbrojano, 50 mandata je imao zajedno SPS i SNS, znači SPS 8, SNS 42, a 50 opozicija. Znači, bilo je fifti-fifti. Deset mandata je ostalo onim strankama koje su ispod crte, njih 7-8, koliko ih je bilo. Tih 10 mandata su onda po Dontovom sistemu raspoređeni tako da je SNS-u pripalo 6, stranci – kako se tad zvala, Ujedinjeni – 3, a listi Moramo 1. Znači, 6 njima, 4 opoziciji. I tako su se oni od 50 popeli na 56.
Šta je tu suština? Umesto da na listiću bude 5, 6, 7 realnih stranaka koje imaju podršku među građanima i koje mogu da sakupe potpise građana u dovoljnom broju u tom roku, zapravo je ubačeno još 5-6 lista putem falsifikovanih potpisa. Jednu takvu listu smo u potpunosti razotkrili. To je bila nekakva takozvana Piratska lista, gde smo pronašli, kao i sada, ljude koje poznajemo, poznate ljude, zvali ih i tada im je neko iz Gradske izborne komisije dojavio šta se dogodilo i šta se sprema, i u toku noći je predstavnik te piratske liste došao i povukao listu. Oni su mu vratili, dali su mu sve potpise. Već sutradan kada smo mi rekli, e sad podnosimo krivične prijave, oni su rekli, pa nema, odneo je čovek potpise, gotovo. I tako je to zaboravljeno. Ali posle izbora možemo da izračunamo da je u stvari bitka dobijena pre bitke.
Znači, ovo ubacivanje lista koje će biti ispod cenzusa, možda zapravo unapred rešava izbore. Sad imamo situaciju da je proglašeno do sada 13 lista, je l’ tako? Očekujemo da bude 14, ako sud usvoji njihovu žalbu. To je ova bunjevačka stranka, ili jugoslovenska, ili zapravo stranka Radeta Baste. Od tih 13 proglašenih, mi smo pronašli falsifikovane potpise u sedam. Ukupno sa tom bunjevačkom strankom, osam.
Sofija Mandić: Više od pola.
Zoran Alimpić: Tako je. Više od pola, za jednu više od pola tih stranaka, u stvari ne treba da budu na tom listiću. Bitka koja se vodi sada je bitka sa vremenom. Ono što radi većina u Gradskoj izbornoj komisiji, na čelu sa predsednikom, jeste da se iz petnih žila trude da dođe rok, a to je 1. decembar, odnosno sutra, da se utvrdi zbirna lista, da se što pre štampaju listići i da, kada eventualno policija, tužilaštvo, sami građani otkriju da su te liste falsifikovane, oni kažu: „Da, jesu, ali eto, mi smo već štampali listiće, oni će biti tu, a neka sada sud radi svoje, neka falsifikatori budu kažnjeni, i tako dalje.“ Nas trenutno ne uzbuđuje mnogo da li će ti falsifikatori da dobiju nanogicu ili 6 meseci uslovno. Nas interesuje da liste koje su proizvod kriminala ne budu na listiću, jer onda će čitavi izbori biti, da kažem, kontaminirani i zagađeni kriminalom, i rezultat tih izbora neće biti volja građana Beograda, nego će biti volja falsifikatora i kriminalaca. To je suština.
Sofija Mandić: Naslanjam se na ono o čemu je pričao gospodin Alimpić, da je važno da građani sada razumeju da se mi svim ovim ne bavimo zato što nemamo druga posla, zato što treba nečim da se zabavimo. Dakle, nama je od starta bilo jasno, kada smo pronašli te prve ljude koji nisu potpisali liste, da će to biti stvari koje će odlučiti izbore. Dakle, odlučiće izbore i kroz većinu koje ove liste formiraju u Gradskoj izbornoj komisiji, jer svaka lista ima pravo na jednog člana u proširenom sastavu, i mi već sada vidimo da ti ljudi glasaju isto kao Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije. To liči na neku gimnastiku, oni dižu ruke u isto vreme, sinhrono potpuno, bez ikakve diskusije o pojedinim pitanjima. Vidi se da je to rezultat nekakvog dogovora.
Dakle, oni formiraju i već sada su formirali tu većinu u Gradskoj izbornoj komisiji, a podsetimo građane da Gradska izborna komisija utvrđuje rezultate izbora, dakle to je jedan aspekt priče, a drugi aspekt priče je ovaj o raspodeli mandata, o kojoj je govorio gospodin Alimpić. Zato sve ovo nije pitanje pojedinih falsifikata, gde ja mogu da razumem da građani Srbije mogu da kažu, ma dajte, šta ste se uhvatili za to, toliko je naših problema, sad da li je jedan potpis gore-dole, ili 15 njih, ili 20, nije bitno. Ne. Bitno je, zato što to može da odluči rezultate ovih izbora. I reakcija institucija na ovu situaciju može da odluči rezultate ovih izbora na najmanje dva načina: dakle, kroz glasanje u GIK-u i kroz raspodelu mandata.
Kako smo došli do ovoga? Možemo da kažemo, svedoci smo toga kako je došlo do ovog otkrića – tako što smo spontano prepoznavali ljude koje poznajemo. Neki su poznati, neki su novinari, glumci, a neki su zaista naši privatni kontakti, ali zaista, od te Ruske liste, zaključno sa ovom sedmom, to je bio jedini princip. I mi kada smo sa Ruskom listom utvrdili da tu postoje neki problemi, mi smo onda rekli, OK, onda mi moramo naprosto isto da postupimo i principijelno i u odnosu na ove druge liste. Ne možemo da pregledamo tu prvu, a da ne pregledamo sedmu, ili petu. Naravno, i većina u GIK-u je onda shvatila šta mi radimo. Mi smo u međuvremenu i javno istupali, tako da smo mi u nekom trenutku bili kontrolisaniji od samih tih lista. Ljudi sednu oko nas, članovi Gradske izborne komisije, zaposleni u upravi, koji jako pomno prate šta mi radimo, kako mi prepoznajemo imena, matične brojeve, adrese, kako gledamo izjave, umesto da rade ono što mi radimo i što je njihov posao. Mi se, naravno, nismo libili da ih na to puno puta podsetimo, da zapravo oni troše energiju kontrolišući nas, umesto da rade ono što mi radimo.
Vladica Ilić: Mislim da tu postoji još jedan aspekt važnosti cele ove procedure i priče oko lista, a to je što se većinom glasova u Komisiji odlučuje o nekim drugim, proceduralno važnim pitanjima, koja će se primenjivati nakon izbora i pre samih izbora. Dakle, kako će se, na primer, čuvati džakovi i da li ćemo doneti neku odluku o tome gde se oni čuvaju, ko može da prisustvuje, koje su mere zaštite izbornog materijala od mogućih zloupotreba – to je isto pitanje koje će većina da izglasa. Ako većinu čine neke liste koje glasaju i koje su tu sinhronizovano stavljene sa idejom vladajuće stranke da obezbedi većinu u GIK-u, onda mi nećemo moći da zaštitimo možda ni taj aspekt izbornog prava koji se odnosi na zaštitu izbornog materijala.
Drugo, nadovezao bih se na ovo što je Sofija pomenula. Nas je u jednom momentu došla da kontroliše načelnica Gradske uprave grada Beograda. Ja se sećam kad sam gledao materijal liste Dosta je bilo – Tadić. Sedeo sam sa jednom službenicom koja je rekla da ona ne stiže da dolazi na sednice GIK-a često, da je tu zamenica, jer žena ima dosta posla u gradu. A ona je došla u neko veče, sećam se, kad smo gledali neke liste, mislim da smo gledali tad Zukorlića, i došla i onako sedela i opominjala, čini mi se, i Sofiju i druge ljude: „Nemojte da prepisujete, zabranjeno je bilo šta prepisivati“, i tako dalje. I onda sam ja nju pitao: „A što nam vi ne pomognete? Je l’ vi shvatate o čemu se ovde radi?“, a ona je ćutala. Ja sam je pitao: „Je l’ vi znate da je naša obaveza da kad se pojave sumnje u neke falsifikate, kad se pojavi sumnja u validnost nekih isprava, da je naša obaveza da to prijavimo i da od drugih organa, koji god da su, zatražimo pomoć?“ Ona je meni bez srama rekla da to nije tačno, gde to piše? Pazite, načelnica Gradske uprave koja je sekretar Gradske izborne komisije, koja je trebalo da te propise drži u malom mozgu, meni kaže da to nije tačno, a postoji član 10 koji to upravo kaže.
Šta je još ovde interesantno? Mi smo tamo otišli i svaku listu satima gledali. Neke liste kad smo gledali bili smo nadzirani, a neke smo radili pod malo manjom vrstom nadzora. Kad smo neke liste gledali koje su, recimo, percipirane kao opozicione, recimo „Ćale, ovo je za tebe“, tad su došli njihovi predstavnici – kad kažem „njihovi“, mislim na predstavnike vladajućih stranaka iz GIK-a, i oni su malo prelistavali, što nisu radili kad je recimo bila lista Miše Vacića, ili recimo Ruska ili neke druge liste. Sve je krenulo kad je Sofija pronašla svoju prijateljicu na Ruskoj listi, onda smo mi svi podneli zahteve za uvid u taj materijal, kao članovi komisije smo hteli da to pogledamo, jer smo na predaju Ruske liste pozvani posla sata pre samog čina predaje dokumentacije. Zahtev nam je odbijen, iako je nenormalno da se članu kolektivnog organa ne dozvoli da vidi nešto o čemu sutra treba da glasa. Nakon toga smo shvatili da moramo svi da gledamo sve liste. I tako je do toga i došlo, i praktično je dovelo do toga da smo mi na svim listama koje smo gledali, izuzev dve – to su lista Narodne stranke i lista Nestorovića – pronašli suštinski falsifikate, odnosno građane koji su rekli da oni to nisu potpisali, da je u pitanju zloupotreba njihovih podataka.
Zoran Alimpić: M smo razmišljali o tome baš da li je to neko smišljeno podmetnuo te poznate ljude, sa idejom da ih mi, naravno, prepoznamo i kažemo, vidi, pa ovo je ovaj glumac, ovo je ova glumica, ovo je poslanik SNS-a, i da je u stvari tako želeo da napakosti naručiocima celog posla. To je sad u domenu teorija zavere. Međutim, ja stvarno ne mislim da je to u pitanju. Evo, saznali smo već uz pomoć RIK-a, koji drugačije pristupa svemu ovome – možda se tamo i ne vodi tako važna bitka, oni verovatno smatraju tamo da pobeđuju u svakom slučaju, pa se malo više drže zakona. Ali oni su dobili informaciju, tražili su je i dobili. Naš GIK ne traži informacije koje ne želi da dobije. Oni su pitali gradsku upravu Vranja da li su uopšte overili ovih tri hiljade potpisa, i oni su odgovorili, ne, uopšte nismo ništa overavali. Znači, falsifikovan je pečat i potpis overitelja. E sad, ja sam siguran da u tri hiljade ljudi iz Vranja koji su potpisali za bunjevačku manjinsku listu, svakako postoji veliki broj ljudi koji su poznati svima u Vranju. Jednostavno mislim da kada je neko doneo predsedniku ili predstavniku neke liste u kutijama potpise i rekao, evo, ja sam ti skupio potpise, ti si genije, učinićeš mnogo za ovaj grad, želim da ti pomognem, ja znam ljude, evo doneo sam ti hiljadu potpisa! – ja sam siguran da oni jednostavno nisu seli zajedno da ih pregledaju, kao mi, a zapravo, verovatno su korišćene neke baze podataka.
Ima dosta ljudi koji rade za gradska javna preduzeća, a tu onda upadaju i ustanove kulture, kao što su pozorišta, razumete. Možda, smatrajući da ljudi koji rade u gradskim javnim preduzećima i ustanovama, kojih ima više desetina, neće ni smeti da kažu da im je potpis falsifikovan jer će izgubiti posao, jer je te podatke dao njihov direktor ili neko iz njihove firme. To su podaci iz lične karte. Verovatno su onda tu promakli, pošto je to rađeno tako na veliko i tako aljkavo, i na kraju krajeva, ko zna ko je to radio, evo iz ovog CINS-ovog istraživanja vidimo da su to nekakvi podizvođači i da to u stvari i nije preterano profesionalno. Jednostavno je neko redom potpisivao te ljude.
Jedno je teorija zavere da je to neko namerno ostavio nama da lako pronađemo, a druga da ga jednostavno nije bilo briga, odnosno da je mislio da to neće niko ni gledati, jer zvaničan stav Gradske izborne komisije, predsednika i većine, jeste da mi uopšte ne treba da gledamo kako se zovu ti ljudi, jednostavno mi imamo overe, mi prelistavamo… služba prelista i gleda da li ima pečat i potpis, paraf overivača. Za Jelenu Zorić oni kažu: „Pa, možda ona laže! Potpisala je, pa onda sad kad ste je vi našli, ona se stidi što je potpisala…“
Sofija Mandić: I to na dve liste.
Zoran Alimpić: Da. „Mi verujemo overivaču.“ Znači, ako imate građanina i imate službenog overitelja, veruje se overitelju. Građanin ode kod notara pa overi izjavu da nije potpisao, a oni kažu: „Pa ne možemo mi da merimo sad dve overe, koja je bolja.“ Ali opet mere, pošto se opredeljuju za overu opštinskog overivača. I da, važno je reći da nijedan notar, po našem uvidu, nije falsifikovao potpis. Znači, tamo gde su notari overavali nema, nismo našli takve slučajeve.
Vladica Ilić: Stvarno nismo bili selektivni ni u pregledanju lista, a ni u glasanju, dakle bez obzira na to da li se neka lista percipira ovako ili onako, da li je opoziciona ili nije opoziciona. Mi smo recimo glasali za proglašenje Nestorovićeve liste, ali protiv proglašenja i Tadićeve, i ove „Ćale, ovo je za tebe“, i ne znam koje su tu još bile, neke opozicione liste. Prosto smo zaista imali taj principijelan stav da to tako treba. Ali ono što je jako interesantno je što smo u međuvremenu imali istupe nekih predsednika tih lista, koji su i sami izrazili čuđenje, kako je do toga došlo, zabrinutost da se radi o podmetanju i želju da se to istraži. A kad se glasalo o prigovorima, gde su ljudi rekli da hoće da se poništi rešenje o automatskom proglašenju liste, i da se suštinski proveri ko je to zloupotrebljavao, koji je obim tih zloupotreba, tako što će od opština da se traže ti podaci, da li je overa zaista bila ili nije, predstavnici tih lista su glasali protiv odbijanja prigovora, suštinski su onemogućavali…
Zoran Alimpić: Protiv usvajanja prigovora.
Vladica Ilić: Protiv usvajanja, pardon. Suštinski su onemogućavali da se ispita šta se tu zaista desilo. I njima je valjda u interesu, pogotovo kad to i oni sami kažu u javnosti, da se utvrdi da li im je zaista podmetnuta samo Jelena Zorić, pa da onda vidimo i ko ima korist od tog podmetanja. Mislim da je i Zoran dosta objasnio ko će imati najveću korist od svih ovih fantomskih lista, odnosno, lista koje imaju izjave birača koji to nisu potpisali. Pa da onda vidimo da li im je samo ona podmetnuta, ili se radi o podmetanju koje ima razmere gde je možda od tri hiljade birača tu lažnih izjava hiljadu, dve, možda čak i tri.
Sofija Mandić: Šta može biti uloga vladajuće koalicije u svemu ovome, u organizaciji svega ovoga? Jer nam je jasno da ako imamo ovakvo curenje podataka iz institucija, a mi zaista verujemo da su ovi podaci došli ili iz opštinskih uprava – jer neki ljudi koje smo pronašli rade u opštinskoj upravi ili u ustanovama kulture – ili su ti podaci procureli iz poreskih evidencija, jer u ovoj drugoj fazi imamo dosta ljudi koji kažu da nikada nikome ništa nisu potpisali. Moja je sumnja, ne mora da znači da sam u pravu, da već kada je ovaj proces priveden kraju sa potpisima, neki potpisi su već, da kažem, prošli kroz evidenciju Gradske izborne komisije, i ne bi bili validni ukoliko bi se neki ljudi pojavili dva puta kad se podnosi lista, pa imate nekog ko je već potpisao za nekog drugog, njega sistem automatski izbaci kao neprihvatljivog – tako da je možda neko došao na ideju da se ti podaci vade iz nekih baza gde postoje ljudi koji su čisti u tom smislu, da nisu ni za koga potpisivali.
U svakom slučaju, prema onome što smo mi mogli da vidimo, svi ti podaci su morali doći iz javnih baza. Dakle, to je taj jedan i prvi osnov sumnje da je ovo sve povezano sa državom. Jedno je pitanje curenje podataka, drugo je pitanje overitelja koji rade pri opštinama. Imamo slučaj da su notari, prema onome što mi vidimo, korektno uradili svoj posao – da li je tu bilo nekog propusta, možda jeste, ali mi nismo tako očigledno mogli da ga vidimo. Dakle, overitelji su druga spona sa vlašću i sa državom. Takođe, način na koji se o ovim pitanjima raspravlja u Gradskoj izbornoj komisiji, u kojoj jasnu većinu ima vladajuća koalicija, gde oni govore o tome da ovo nije njihov posao da ispituju, proglašavaju ove liste u roku od 2, 3, 4 sata, najdalje 24 sata, iako postoji rok od 48 sati, koji i jeste tu da bi se neke stvari utvrdile, preispitale. Vacić je u 15 do 8 predao materijal, odluka o proglašenju liste je objavljena u ponoć, uprkos našim upozorenjima da nešto nije u redu.
Brzina kojom se te liste proglašavaju, način na koji sada predstavnici tih lista glasaju u Gradskoj izbornoj komisiji – sve to ukazuje na jedan udruženi poduhvat, i mi smo to otvoreno rekli i na sednici, postoje zapisnici o tome – da mi se čini da odnos prema ovom pitanju apsolutno prevazilazi neku vrstu pravnog formalizma i postaje direktno saučesništvo u onome što će se desiti na ovim izborima i nakon ovih izbora. Mi ukazujemo i predsedniku Gradske izborne komisije i našim kolegama iz te strukture da su oni odgovorni ne samo za legalnost i legitimnost rezultata izbora, nego, na kraju krajeva, i za mir u ovom gradu, jer mi ne znamo šta će se desiti ako opozicija dobije 150 hiljada glasova više, a ne bude mogla da formira vlast u Beogradu. Šta će se desiti na ulici? Mogu da poverujem u to da će ljudi biti jako ljuti zbog toga.
Prepoznajemo potpis države u svemu ovome i da sve ove male liste, od kojih su mnoge zapravo udruženja građana koja se kandiduju na izborima, ne bi imale kapaciteta uopšte niti da pristupe ovim podacima, niti tim overiteljima, niti da sve ovo organizuju. Da li je to njima neko podmetnuo, kao što neki sada tvrde, da li su oni bili naivni kada im je neko došao i rekao: „Vidi, samo vi učestvujte na izborima, mi ćemo da sredimo te potpise, to je formalnost“, to neko treba da utvrdi. Možda je to i tačno. Možda su i ovim overiteljima ukrali te pečate, neko se potpisivao umesto njih, ali svejedno, šta god da se desilo, ovaj ishod je kriminalan, nije dozvoljen.
Pitaju nas i ljudi koje smo pronašli na ovim listama, kakva je veza između krivičnog postupka i ovog izbornog postupka i da li tu postoji neka veza? U ovom trenutku Gradska izborna komisija tu vezu u potpunosti negira. Dakle, oni kažu: „Vi možete da utvrđujete falsifikovanje službene isprave u krivičnom postupku ili pojedinačno u parničnom postupku, to nikakve veze nema sa izborima. Ove liste su… to je neki papir, ovde ima pečat, ovde ima potpis, to je za nas validno“, i oni kažu, pravno valjano. S druge strane, mi tvrdimo nešto što nije samo naše mišljenje, što piše u Zakonu, a to je da u slučaju sumnje u pravnu valjanost potpisa ili bilo šta drugo što bi narušilo zakonitost ovog postupka, Gradska izborna komisija, kao i svaka druga komisija, ima zakonsku obavezu da utvrdi činjenice i da, ako ne može sama to da učini, zatraži pomoć, kao što je Vladica već rekao, drugih organa i organizacija u tom roku – recimo, u roku od 48 sati koji postoji za proglašenje liste. Znate šta može da se uradi za 48 sati? Čudo jedno! Mi bismo mogli zaista da imamo informaciju o tome koliko ovih potpisa je falsifikovano, jer upravo u tome i jeste problem, što su overitelji u ovim pojedinačnim slučajevima koje smo mi našli, overili stotine, pa i hiljade potpisa. Dakle, to nije samo Bojana Maljević, Jelena Zorić…
Svetlana Lukić: Baucal…
Sofija Mandić: Profesor Baucal, pa Ivana Konstantinović, koja je u Americi u trenutku kada je „dala potpis“. Dakle, to nisu samo ti ljudi, to su njihovi sapatnici, na stotine hiljada građana Beograda koji su najverovatnije na isti način, kod istih overitelja bili imitirani, da tako kažem.
Vladica Ilić: Tu su sad razne druge zloupotrebe. To jesu zloupotrebe procedure koje ostaju u okviru nekih zakonskih rokova. Miša Vacić se proglasi za tri sata, Narodna stranka se proglasi za 48 sati. Zašto? Zato što je potrebna većina. Onda imamo proceduru kod zakazivanja sednica. Kad treba da se sačeka da Vacićevi predstavnici u GIK-u stupe u GIK, onda se sačeka da prođe 24 sata od odluke, čini mi se. Mi tad nemamo sednicu, sačeka se da oni dođu da bi se obezbedila većina u svakom trenutku. Da ne pričamo o tome kako se sednice zakazuju, sa obaveštavanjem pola sata ranije, sa slanjem dnevnog reda 15 minuta pred početak sednice. A onda kad u takvim okolnostima mi tražimo da se dopuni dnevni red – Sofija jednom prilikom nije stigla da skenira svoj predlog, nego ga je napisala u telu mejla – onda kažu: „A, pa niste ispunili zahtev forme“…
Sofija Mandić: Niste skenirali, da.
Vladica Ilić: „Niste poslali skenirani dokument.“ Onda ja na to kažem: „Ma dajte, molim vas, kad ste zakazali ovu sednicu? Niste ni vi poštovali poslovnik.“ Onda oni kažu: „Pa izvinite.“ „Pa dobro, je l’ možete onda ovo da prihvatite?“ „A, pa ne možemo.“ Nama nijedan predlog za dopunu dnevnog reda do sad, otkako smo Sofija i ja tamo, nije usvojen, a nisu bili neki revolucionarni predlozi, nego da se obratimo nekoj gradskoj upravi, koja je overila sporne potpise, da nam ona kaže je l’ tih overa bilo ili nije bilo. Čak se odbija i priča na tu temu, znači neće da se stavi to na dnevni red. Kad se neko obrati GIK-u i kaže „Moj je potpis falsifikovan.“ Mi smo tada rekli: „Hajde mi kao Komisija da se obratimo tužilaštvu.“ Onda oni kažu: „Pa neka se obrati sam građanin.“ Ja kažem: „Ali mi kao organ imamo službenu dužnost, mi smo ovde službena lica koja moraju da prijavljuju krivična dela.“ Onda odgovora nema, i onda kažu: „Dobro, završili ste je, l’ se javlja još neko? Ne javlja se. Ajmo da glasamo“. I onda se glasa.
Svetlana Lukić: Biće izbora, pa će izbori proći, pa će se završiti ovako ili onako. Ali ta specijalna operacija, taj rat koji se vodi, zapravo je uključio najvažnije institucije u ovoj zemlji kojima se mi kao građani obraćamo. To je nešto što trajno drobi to malo što imamo institucija, da se na kraju krajeva posle ovoga pitam, kako ja mogu da verujem nekom državnom pečatu?
Zoran Alimpić: Ne možete. Ako je moguće da overe ispravu da ste vi svojeručno potpisali… Tamo piše da je overitelju pristupio građanin koji mu je dao ličnu kartu, on je pogledao sliku, prepoznao da je to taj građanin, upisao broj lične karte, policijsku upravu gde je izdata ta lična karta, matični broj i onda overio da je taj građanin to zaista potpisao. Ako to na ovaj način može da bude falsifikovano, onda znači da tim građanima može da se ukrade stan, da se otvori firma na njihovo ime, da se upropaste potpuno, da im se pokupe pare iz banke, ko zna šta. Znači da nema nikakve sigurnosti.
Mi ovde sad govorimo o ovim konstruisanim listama, ali tu svakako postoji nekoliko desetina hiljada, ja procenjujem, ili nekoliko hiljada ljudi kojima je praktično identitet ukraden, čiji su podaci iskorišćeni za overavanje falsifikovane izjave. Sve njih treba obavestiti. Oni treba da dobiju pismo od MUP-a ili od nekog organa, gde će da piše: „Vaši podaci se nalaze u nekoj bazi podataka koja je u rukama nekakvih falsifikatora i kriminalaca, koji su ko zna za šta spremni.“ Ti ljudi treba da znaju, da budu oprezni, da zamene ličnu kartu ili šta već može da se uradi. To se ne završava samo na ovome, stvar nije nimalo naivna. Dakle, govorimo o kriminalu. Ne radi se tu samo o krađi izbora. Mi imamo nezavisne institucije, imamo Poverenika za informacije, imamo Ombudsmana, obratili smo se njima i oni zaćutaše. Znači, to je sve uvezano.
Zamislite kada ovo rade sa overenim izjavama, pa šta tek rade sa listićima, gde samo zaokružite broj? Imali smo prošle godine taj problem sa vrećama koje su šest dana sedele na nepoznatom mestu, negde u Gradskoj upravi, a znamo ko je rukovodio tada Gradskom upravom, i onda su izvađeni i onda je 60, 70, 100 tih vreća otvarano i ponovo su brojani glasovi, da bi se pokazalo kako su, eto, ipak oni pobedili, a oni ljudi u biračkim odborima ne znaju matematiku i pogrešili su. Meni još uvek traje suđenje jer sam tužen od strane tadašnjeg glavnog čoveka koji je rukovodio gradom Beogradom da sam ga uvredio što sam to rekao. Eto. Pa platiću ako treba, ali dajte da bar ove godine tih šest dana može neko da čuva te vreće sa tim materijalom, ako ćemo ih opet ponovo brojati, a sva je prilika da hoćemo.
Sofija Mandić: Da. Ja sam htela da dodam da je meni pre neki dan na sednici jedan kolega iz Srpske napredne stranke, iz GIK-a, rekao da bih mogla krivično da odgovaram za iznošenje ovih sumnji u javnost. E sad, pazite taj paradoks, neko vam kaže da b neko mogao protiv vas da podnese krivičnu prijavu, a oni se apsolutno ne bave ovim sumnjama, glasaju automatski, je l’, za odbijanje svih ovih prigovora, i da se postavlja pitanje kako sada sve ovo, o čemu smo mi zaista morali nešto da kažemo u javnosti, ne bismo mogli da ćutimo… Mada ima i tih škola mišljenja da ne treba birače plašiti. Ja mislim da mi moramo u javnost izaći sa istinom, ali ne da bi ljudi ostali 17. decembra kod kuće. Zapravo mislim da mi moramo da smanjimo štetu, i to radimo na nekoliko načina: pre svega da kažemo za sve ove liste, njih sedam – mi smo doneli odluku zajedno, naravno, sa predstavnicima koalicije Srbija protiv nasilja koji su i ovlašćeni podnosioci prigovora i žalbi Višem sudu – na sve ove proglašene liste ćemo uložiti sve moguće pravne lekove u izbornom postupku, kako one ne bi završile na listiću. Dakle, to je jako važno da kažem.
Druga stvar: ostaje krivični postupak za sve one koji to budu želeli, a neke krivične prijave su već podnete. Dakle, to teče svojim tokom, ali pokušaj da se ove liste ipak ospore ide mnogo sporije. Mislim da ćemo u narednih, recimo 4-5 dana, imati odluke Višeg suda po tom pitanju. Takođe, mislim da je dobro što smo izašli u javnost, u smislu da bi možda neki građani i mislili da su neke od ovih lista opozicione, i prevarili se i glasali za njih. Dakle, mi pozivamo građane Beograda da ne glasaju za ove liste i da glasaju za one koji su legalno podneli svoje potpise podrške i koji zaista jesu neke političke opcije, a nisu marionete vladajućeg režima. I na kraju, ono što nam ostaje ukoliko čak i sud kaže: „Ne, ne, to je za neki krivični postupak. Neka oni budu na listiću“. Ukoliko se to desi i ukoliko se vratimo na početak, na to da kroz mandate ili kroz glasove u GIK-u se prelomi rezultat beogradskih izbora na ovim listama, mi imamo jasan dokaz da su ove liste zapravo rezultat nekakvih kriminalnih aktivnosti. Jer, ranije se dešavalo da kad mi kažemo, kupujete glasove, bavite se ovim ili onim nedozvoljenim radnjama, predstavnici vlasti kažu: „Aha, a gde su vama, gospodo, dokazi, to su neke priče, to je neki čaršijski trač.“ Dakle, ovog puta to nije trač, mi imamo prijave u Tužilaštvu, mi imamo prigovore građana.
Ukoliko bude bilo potrebno, mi ćemo ovu čitavu stvar morati da branimo i na neki drugi način. Do tog momenta pokušavamo sa institucijama. I zaista mislim da je broj građana koji će izaći i koji će glasati za ove prave liste, kako god da se one zovu, a koje su opozicione, moći da smanji uticaj ovih lažnih lista, i da je to ono na šta građani treba da se fokusiraju, a mi ćemo se fokusirati na ovu pravnu zaštitu koliko god je to moguće.
Vladica Ilić: Mislim da je dobro i što smo ovo otkrili i zbog toga što će sad građani osvestiti šta oni s tim mogu da rade. Dakle, građani sad znaju da mogu da od komisije traže informaciju da li su na nekoj listi ili nisu. Ako jesu, da im dostave tu kopiju izjave, da vide to remek-delo koje su potpisali. Mislim, ja to kažem remek-delo aludirajući na neke situacije koje smo videli, gde su ljudi potpisivani kao da su tek naučili da pišu. Kad se već falsifikovalo, niko se nije ni potrudio da to na nešto liči. To je jedna, što bi rekla Sofija, brljotina. Samo je onako naškrabano. Ono što je jako važno da se kaže jeste da mi imamo zakone koji deluju da su namešteni da građani uopšte ne dođu u ovu situaciju u koju smo mi sad doveli deset ljudi da koriste svoja pravna sredstva. Vi ako se nađete zaista na nekoj listi falsifikovanih, vi možete da podnesete zahtev i da pitate GIK, RIK ili bilo koju izbornu komisiju: jesam li ja na nekom spisku, ili nisam? Dok vi dobijete odgovor da ste na nekoj listi, protekli su svi rokovi za korišćenje ovih pravnih sredstava. GIK mora da proglasi izbornu listu najkasnije 48 sati nakon predaje. Oni su to radili za neke i tri sata nakon predaje. Nakon toga odluka se odmah objavi na sajtu RIK-a i kreće rok od 48 sati za prigovore. Za sve to vreme građanin ne mora da dobije informaciju da li je na nekoj listi.
Sofija Mandić: I po pravilu neće dobiti.
Vladica Ilić: I neće dobiti. I suštinski, to vrlo važno pravno sredstvo koje građani imaju je potpuno nedelotvorno, odnosno može biti delotvorno ako imate čoveka u GIK-u koji će biti toliko savestan da vas nađe na nekom spisku, da vas pozove i pita, a opet da ne otkrije sve što je tamo video, da pita: „Da niste slučajno podržali neku listu? Da li biste bili ljubazni da mi date podatke?“, pa kad onda sravni o čemu se tu radi, da onda kaže: „E, ipak mislim da ste falsifikovani.“ Jedino tada možete da koristite prava koja ovde imate za zaštitu izbornih prava. E, tu vrstu i pravnog paradoksa mi živimo, da sad imamo 10 ljudi koji koriste pravna sredstva samo zato što poznaju Zorana, neke druge kolege iz GIK-a, Sofiju i mene.
Sofija Mandić: Da, i imate još jednu situaciju vezano za te zahteve građana da li su na nekoj od tih lista podrške, i ukoliko jesu, da im se omogući uvid u taj njihov navodni potpis. Niko do sada od onih za koje mi znamo da su podneli taj zahtev, nije dobio tu informaciju niti taj uvid, iako je to nešto što službenici i Gradske izborne komisije i Uprave grada Beograda mogu da urade doslovno za tri minuta, ako i toliko. Dakle, postoji excell tabela za svaku listu i vi možete da pretražite tu listu i da onda u kutijama, u kojima su takođe poređane te izjave po slovima… dakle, to je posao, eto, konzervativna procena, od pet minuta. Niko do sada tu informaciju nije dobio, uključujući i ove ljude koji su podnosili prigovore. Zašto? Vraćamo se na tu priču o zataškavanju i o tome da se ljudima kojima je toliko kompromitovan praktično privatni život, sad im se to ne omogućava. Oni se dovode u situaciju da sad možda sumnjaju u neke informacije koje su dobili od nas. Dakle, to je jedno kolektivno sluđivanje, jer čovek kaže: „Pa da, ali ja bih stvarno voleo da vidim dokaz da to nije moj potpis, da ne bude da ste mi samo to vi rekli.“ Čak im se i to negira.
Svetlana Lukić: Je l’ živ il’ mrtav ovaj Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti? Ovo bi trebalo po definiciji da bude njegova tema trenutno.
Vladica Ilić: Ako mogu da dodam, Poverenik je izdao jedno saopštenje, ja mislim da je užasno zabrinjavajuće, gde je rekao da on to ne može, nije to njegov mandat da on podnosi prijave. On ima pravo da vrši nadzor iz oblasti zaštite podataka o ličnosti nad radom organa javne vlasti. On je mogao da ode u te opštine i da vidi da li je zaista tamo neko iz opštine to falsifikovao i da li uopšte te overe postoje ili ne postoje. On je to mogao da uradi. I ako one ne postoje, a onda ako GIK utvrdi da one ipak u papiru postoje, da podnese prijavu. To je on mogao da uradi. To je mogao da uradi i Zaštitnik građana, ali ja ne znam gde je i šta on uopšte radi. O našim nezavisnim institucijama toliko.
Sofija Mandić: Ali mi smo im pisali.
Vladica Ilić: Mi smo im pisali. A tek Tužilaštvo. Da su neke normalne okolnosti, pa Sofija, Zoran i ja ne bismo izlazili iz Tužilaštva. U stvari, Tužilaštvo bi radilo ono što smo mi radili. Možda bi trebalo da mi to pronađemo jednom, nakon toga bi Tužilaštvo sve proveravalo.
Zoran Alimpić: Mnogo više od toga, jer bitno je reći – ne postoji samo jedan primerak toga koji je u Gradskoj izbornoj komisiji. Znači, kada se potpisuje overa, overitelj takođe zadržava primerak i građani se potpisuju u knjigu overe. To verovatno znate, kao na venčanju. I ta knjiga je u opštini. I tu se može naći da li je Jelena Zorić, ili je ubačena… Niko to ne želi da proveri, odnosno možda će želeti, ali kad budu odštampani listići. Kad je cilj ostvaren.
Vladica Ilić: Vi znate šta je bilo u Vranju? Dakle, Vranje je dalo odgovor Republičkoj izbornoj komisiji da ne postoji tri hiljade potpisa za koje lista Baste, Dosta! Evropski put! prilaže 2700, skoro tri hiljade potpisa. Oni su rekli da se te overe nisu desile. Isto se desilo sa listom Pavla Bihalija.
Zoran Alimpić: I Novi Beograd isto.
Vladica Ilić: I Novi Beograd. Dakle, mi već imamo skandalozne situacije koje niko ne proverava.
Sofija Mandić: Da, ali zato je bilo bitno da kada smo mi pregledali te liste, imali smo po pet čuvara, da slučajno ne zapišemo neko ime, da jedino što možemo da radimo jeste da pamtimo. Dakle, mi nismo mogli ta imena da pišemo, a onda imena birača završe na sajtu Republičke izborne komisije. Dakle, to je situacija.
Svetlana Lukić: Sad smo odjednom ustanovili da u okolini Obrenovca seljaci obožavaju Usamu Zukorlića, je l’ da?
Vladica Ilić: Pa viđali smo na nekim listama gde je veliki broj birača bio iz Grocke, iz Mladenovca i iz Obrenovca. Vrlo je teško poverovati da su te liste baš tamo popularne.
Zoran Alimpić: Ali iz sela okolnih…
Vladica Ilić: Ili iz nekih sela. A bilo je sad i nekih tu potpuno neverovatnih stvari…
Zoran Alimpić: Ali to nije dokaz.
Vladica Ilić: Tako je, to mi ne možemo da dokažemo. To su indicije za Tužilaštvo, sa kojima mi ne možemo ništa, ali Tužilaštvo s tim može…
Sofija Mandić: Mnogo.
Vladica Ilić: Mnogo, da. I stvarno svaka čast RIK-u za to. Verovatno su se pitali otkud takva popularnost Bunjevaca u Vranju. To je jedno krajnje razumno pitanje. Kako od 10 hiljada potpisa tri hiljade iz Vranja? Šta se tu sad desilo da su oni tako popularni u Vranju? Pa su pitali Vranje, a Vranje je reklo – ništa. Nema tih izjava.
Sofija Mandić: Inače, zanimljivo za te Bunjevce je da su oni jedno veče došli da predaju listu kostimirani kao Jugosloveni, onda smo mi stvarno mislili da će oni da budu neki Jugosloveni…
Zoran Alimpić: Kostimirani kao pioniri, nisu to Jugosloveni.
Sofija Mandić: Kao pioniri, da, da. Dobro, tako su nama i najavljeni…
Zoran Alimpić: Imaju crvene marame i titovke sa petokrakom, s tim što su u pitanju bile punoletne žene i devojke, dakle ne pravi pioniri.
Sofija Mandić: Da. Samo što su oni sutradan predali listu kao Bunjevci. Dakle, ta lažna slika ili pokušaj da se građani dovedu u zabludu ide i do toga da su jedno veče legli kao pioniri, a probudili se kao Bunjevci. Dakle, tim ljudima koji predaju tu listu, iako su te dve stranke koje su formalno podnosioci te liste, jesu registrovane kao bunjevačke stranke, ali vidimo tu gospodina Bastu koji kormilari tom čitavom akcijom, da oni zapravo ne prave tu čak ni razliku, kao, ko su pioniri a ko su Bunjevci; Bunjevci žive u Vojvodini, imaju svoju kulturu, imaju čak i svoj jezik… Dakle, naprosto neka vrsta podsmevanja tim manjinskim statusima, podsmevanje tim manjinskim grupama, potkusurivanje njihovom kulturom, tradicijom, manjinskim statusom je još jedna fusnota u ovoj zloupotrebi.
Zoran Alimpić: Isto važi i za Rusku listu ovog Nikolića. Znači, imate listu kandidata za odbornike, Ruska stranka, manjinska, priznato da je manjinska, gde nema apsolutno nijednog Rusa, odnosno nema ruskog imena i prezimena. Znate, Rusi, čak i oni koji su došli dvadesetih godina prošlog veka, njihovi unuci i praunuci i dalje imaju ruska imena i prezimena. Nema nijednog ni od tih… Ali što je još gore, oni su predali više od 1500 potpisa – ni tu nema nijednog Rusa. Opet, to je indicija, je l’ da? Ali kako uopšte možete da prihvatite da je takva lista manjinska, kada u zakonu piše da je zabranjeno izigravanje zakona tako što će većinski narod da se ugura u te privilegovane liste, jer ta lista je privilegovana, za njih ne važi cenzus od 3%, za njih važi duplo manji broj potpisa… Čak i na taj prirodni prag po poslednjim izmenama Zakona, još im se daje, 35% im se dodaje. Znači Basta, koji je prvi na listi Bunjevaca, mogao bi da uđe, kada bi bio na listi, mogao bi da uđe u Skupštinu grada sa, po mojoj proceni, 6-7 hiljada glasova, dok je za neku normalnu listu cenzus najmanje 30 hiljada.
Sofija Mandić: Moram da priznam, jesmo istupali u javnost i sa namerom da izvršimo pritisak na Tužilaštvo da radi svoj posao. Mi smo znali da ukoliko ove informacije ne završe u javnosti, da neće biti apsolutno nikakve reakcije Tužilaštva i da je to jedini put da se nešto dogodi, makar na nivou „formirali smo predmet“. Ono što sam ja čula juče jeste da je Tužilaštvo tražilo putem policije neke informacije od Gradske izborne komisije, iako smo mi u krivičnoj prijavi koju smo podneli zapravo zahtevali da oni postupe direktno, bez posredstva policije, jer među građanima koji su podnosili prigovore imamo čak i one iz MUP-a čiji su podaci zloupotrebljeni, dakle mislimo da je možda potencijalno čak i Ministarstvo unutrašnjih poslova imalo neku ulogu u ovom lancu, a pogotovo imajući u vidu da oni imaju sve naše podatke iz ličnih karata, dakle oni su ti koji izdaju lične karte i apsolutno svim podacima iz njih raspolažu.
Dakle, imamo taj momenat da jeste formiran predmet, po mom sudu, na osnovu gužve koja se ipak dogodila u javnosti. Šta će oni i kojom brzinom uraditi, to ćemo videti. Ono što je sigurno jeste da naše Tužilaštvo – o tome smo ovde na načelnom nivou puno puta pričali – nije samostalno od izvršne vlasti, ali sad se samo postavlja pitanje da li je obim ove zloupotrebe toliko veliki da će neka žrtva morati da padne, dakle da će ipak u tom lancu komande morati da odgovara. Nemamo sumnju da ako se to i desi, da će to biti neko žrtveno jagnje, da će to biti možda neki overitelj, da se tu čitava stvar neće do kraja razmrsiti, ali mislimo da bi čak i to bilo dobro, a da se možda ostave za neka srećnija vremena, u kojima će Tužilaštvo moći da radi mimo komandi izvršne vlasti, i ove druge odgovornosti i upletenost nekih viših struktura, za koje sam sigurna da postoje. Dovoljno je da živite relativno kratko u Srbiji pa da znate da nijedan overitelj samoinicijativno neće raditi ovo, znate da niko samoinicijativno neće davati podatke iz ličnih karata… Ta naredba da se ovo uradi od početka do kraja je došla sa nekog vrha. Gde je taj vrh, to možemo da naslućujemo. Obično je adresa samo jedna.
Svetlana Lukić: Krajnji cilj cele ove operacije, ovog udruženog lopovskog poduhvata?
Zoran Alimpić: Da, da. Ako se stvar okonča tako da sedam ili čak osam lista koje su na nezakonit način, putem kriminala, falsifikovanja potpisa i overa, došle u situaciju da građani glasaju za njih, dakle građani su prevareni. Svaka lista uvek dobije neki glas, nekoliko hiljada glasova – jednostavno ima ljudi koji glasaju i za takve, da kažemo, autsajdere. U svakom slučaju će doći do određenog rasipanja glasova, do rasporeda po Dontovom sistemu, i korist će imati najjača stranka. Dakle, oni više neće moći da govore: „Narod nas je izabrao, eto, narod je glasao….“ Nije! Izabrali su ih kriminalci, falsifikatori su ih izabrali. Ovi će izbori biti kontaminirani kriminalom i to će biti opštepoznato, i čak i ti izbori uopšte nisu od koristi. Ponovo će biti u situaciji da moraju ubrzano da raspisuju vanredne gradske izbore, džaba smo krečili, što bi rekli. Nešto slično se desilo prošle godine. Ako istraju na ovome, desiće se još gore ove godine. Dakle, moraće izbori da se ponavljaju dok najzad ne budemo imali čiste i poštene izbore.
Vladica Ilić: Ja ne bih da se isključi mogućnost da je ovo pitanje za Tužilaštvo za organizovani kriminal. Mi na površini vidimo ta neka krivična dela: falsifikovanje isprave, falsifikovanje službene isprave, neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka… ali ne znamo šta ima ispod površine. Da li je to proizvod nekakvih ucena, davanja nekakvog mita, neke trgovine uticajem…
Svetlana Lukić: Ima logike.
Vladica Ilić: Naravno da ima logike. Dakle, osnovno je pitanje koristi: ko ima interes da to radi, zašto to radi i kako ovo može da uradi. Sigurno ne može bilo koji nosilac liste Miša Vacić da sazna broj moje lične karte i hiljada ljudi, ili bilo ko od njih. Dakle, neko mu je to dao. Možda postoji neka protivusluga. To su sve stvari koje Tužilaštvo treba da ispita. Njih to, na način na koji se oni sad ponašaju, potpuno ne zanima. Da oni formiraju predmet nakon tri dana! Ne znam kako bih to okarakterisao, a da ne kažem neku ružnu reč. S druge strane, veliki je test sad na sudu. Sud ima ogromnu odgovornost, ne samo pravnu koja je uvek na stolu, već i jednu vrstu društvene odgovornosti. Ovo može da ode u raznim pravcima, ako se zaista krene putem negiranja očiglednog. Na kraju krajeva, naše nezavisne institucije ozbiljno ruše svoj kredibilitet. Ombudsman ga je davno porušio, ali mislim da institucija Poverenika mora da zaista vodi računa ipak o svojoj reputaciji. Ovo je školski primer i za njih da provere šta se ovde desilo.
Sofija Mandić: Još jednu stvar bih da dodam, vezano za apstinente, jer se vrlo često o njima priča kako da se apstinenti ipak aktiviraju, izađu na izbore, jer njihova reč može biti presudna. I ono što sam ja primetila u svemu ovome jeste interesantan odziv apstinenata na ovu informaciju. Dakle, ljudi koji su zabrinuti da su im podaci na ovaj način zloupotrebljeni nam se javljaju, ili čak neki od ovih koje smo mi pronašli na ovim listama, a koji nisu potpisali, oni kažu: „Ja se ne bavim politikom, ja čak ni ne izlazim na izbore, ali ovo neće proći.“ Dakle, mislim da ova čitava situacija na neki čudan način može i apstinente da dotakne, koji na još jedan način shvataju da ako oni ne učestvuju u izbornom, čak direktno u izbornom procesu… ako donesu svesnu odluku da neće u ovome učestvovati – neko drugi donese odluku o tome da oni u tome učestvuju. I čini mi se da su dotaknuti ljudi tom mogućnošću i da su ljuti zbog toga, da ih to može isterati na izbore. Dakle, iako vi sve drugo ne vidite kao politiku, ni vodu, ni vazduh, ni ulicu, vi ste direktno uvučeni u izborni proces mimo vaše volje, i da je tu jedini odgovor, jedini način da se od toga odbranite – zapravo da izađete na izbore. Misija OEBS-a u Srbiji ima misiju koja posmatra, direktno…
Svetlana Lukić: To je ona puna posmatračka misija?
Sofija Mandić: Tako je. Oni su odlučili da imaju punu posmatračku misiju, imaju dobre razloge za to, i oni će do svih ovih saznanja doći i sigurna sam da će, ukoliko se desi ovaj najcrnji scenario o kom smo mi ovde pričali, a to je ako ove liste ovde prelome rezultate izbora, i oni biti uključeni u neku vrstu reakcije na to. Tako da, kao što je Vladica i rekao, mi ne znamo šta će se sve još desiti i u kom pravcu stvari mogu da se razvijaju. Bilo bi dobro da se problemi reše pre a ne kasnije, ali da apsolutno ovo može postati čak i međunarodno pitanje – ja verujem da da, bez ikakvog utiska da preterujem. I to se, na kraju krajeva, već dešavalo u Srbiji.
Svetlana Lukić: Hvala puno na razgovoru.
Svi: Hvala vama.
Peščanik.net, 01.12.2023.
Srodni linkovi:
Rodoljub Šabić – Predizborni paradoksi
Robert Sepi – Kada falsifikat nije nedostatak
