Kako je liberalizam podbacio

Reklama za detektivsku agenciju, Madrid

Foto: Peščanik

Prikaz knjiga: 1. Brink Lindsey i Steven M. Teles: “The captured economy: How the powerful enrich themselves, slow down growth, and increase inequality / Zarobljena ekonomija: kako se moćni bogate, usporavaju rast i povećavaju nejednakost”, Oxford University Press, 2017; 2. Sasha Polakow-Suransky: “Go back to where you came from: The backlash against immigration and the fate of western democracy / Vratite se tamo odakle ste došli: reakcija na imigraciju i sudbina zapadne demokratije”, Nation Books, 2017; 3. Jan Zielonka: “Counter-revolution: Liberal Europe in retreat / Kontrarevolucija: liberalna Evropa u povlačenju”, Oxford University Press, 2018.

Zapad se danas suočava s možda najvećom krizom posle Drugog svetskog rata. U istočnoj Evropi liberalna demokratija posrće, u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama prete joj populisti, a u Rusiji, Kini i na drugim mestima autoritarizam je dovodi u pitanje. Intelektualci i komentatori koji razmišljaju o tim trendovima iscrpljuju se u debatama o „neliberalnoj demokratiji“, „globalnom autoritarizmu“ i „raspadu“ demokratije. Rezimirajući rasprostranjeno gledište, mađarski premijer Viktor Orbán nedavno je rekao: „Doba liberalne demokratije je završeno“.

U pokušaju da se shvati šta je pošlo naopako potrošeno je more mastila. Iz zbrke su se izdvojila dva narativa. Prvi je fokusiran na ekonomske promene. Tokom proteklih nekoliko decenija rast je usporen, nejednakost je porasla, a društvena mobilnost opala (posebno u Sjedinjenim Državama). Za radničku i srednju klasu život je postao nesigurniji; visoko obrazovane osobe i stanovnici gradova postali su privilegovani u odnosu na niže obrazovano i ruralno stanovništvo; i u zapadnim društvima su se proširili ekonomski rizik, strah od budućnosti i društvene podele. Drugi narativ fokusira se na društvene promene. Feministkinje, LGBTI i drugi društveni pokreti doveli su u pitanje tradicionalne norme i stavove o religiji, seksualnosti, porodičnom životu itd. U međuvremenu, masovna imigracija i (posebno u Sjedinjenim Državama) mobilizacija dotad ugnjetavanih manjinskih grupa kao što su Afroamerikanci poremetila je postojeći status i političke hijerarhije, što je izazvalo nelagodu, gorčinu i ljutnju mnogih građana, posebno belih.

Mnoge analize se tu zaustavljaju – na tumačenju da ekonomska ili društvena promena ili neka njihova kombinacija neizbežno vode nezadovoljstvu liberalnom demokratijom i spremnosti da se prihvate populističke, neliberalne pa i nedemokratske alternative. Ali, naravno, društvene, ekonomske i tehnološke promene same po sebi nisu problem – one to postaju samo ako političari i državne institucije ne pomognu građanima da im se prilagode. Ako želimo da razumemo tekuće probleme liberalne demokratije, moramo ispitati ne samo promene već i način na koji su elite i vlade na njih reagovale.

U tome nam može pomoći Zarobljena ekonomija, knjiga u kojoj libertarijanac Brink Lindsey i liberal Steven M. Teles objašnjavaju zašto smo se obreli u verziji kapitalizma koja podriva demokratiju, posebno u Sjedinjenim Državama, gde su njeni nedostaci očigledni. Standardno objašnjenje fokusira se na razvoj informacionih tehnologija i globalizacije koje su pogodovale „monopolizovanim tržištima jer su favorizovale ekonomske superstarove“. Lindsey i Teles ne odbacuju u potpunosti taj narativ, ali tvrde da su u stvaranju ili produbljivanju tih problema države odigrale mnogo veću ulogu nego što se obično misli. Loša regulacija finansijskog sektora doprinosi bogaćenju elita i u ekonomiju uvodi nepotrebne rizike i poremećaje; ekspanzija autorskih prava i zaštite patenata stvara „monopole“, ograničava inovaciju i izručuje bogatstva „malom broju privilegovanih“; uvođenje profesionalnih licenci štiti postojeće firme i privilegovane profesije i ometa konkurenciju, preduzetništvo i interese potrošača; a regulacija upotrebe zemlje i zoniranje remete tržište, ometaju sposobnost Amerikanaca da idu za povoljnim prilikama i vrše redistribuciju bogatstva „kućevlasnicima s višim prihodom i bankarima koji im daju hipoteke“.

Zašto je država radila na društveno kontraproduktivne i ekonomski neefikasne načine? Zato što su je „zarobili“ plutokrati koji koriste ekonomske resurse da bi uticali na politiku vlade i tako dalje stvarali povoljne uslove za sebe. Lindsey i Teles naglašavaju da „zarobljena“ država ima štetne posledice ne samo u ekonomiji već i u politici: nesposobnost lidera i institucija da omoguće prosperitet većini ljudi potkopala je poverenje građana u demokratiju i doprinela rastu netolerancije: „Ljudi koji osećaju ekonomsku nesigurnost“, primećuju Lindsey i Teles, „postaju defanzivniji, zatvoreniji, sebičniji i sumnjičaviji prema Drugom. Kada životni uslovi stagniraju, dobici druge grupe se shvataju kao gubici sopstvene”.

Levica se neće složiti s nekim delovima ove analize – posebno s tim što Lindsey i Teles postavljaju ekonomsku efikasnost iznad pravde ili jednakosti kada procenjuju različite politike i što ne veruju da intervencija države može doneti išta dobro. Ali Zarobljena ekonomija je ipak dragocena knjiga jer osvetljava mnoštvo načina na koje su državu „zarobili“ moćnici, što je izobličilo našu ekonomiju, društvo i demokratiju.

***

U knjizi Vratite se tamo odakle ste došli Sasha Polakow-Suransky istražuje kako je imigracija poremetila zapadne demokratije. Autor se fokusira na Evropu, gde je otpor prema imigraciji doveo do širokog prihvatanja ksenofobičnih politika i izazvao uspon nacionalizma i populizma. U zapadnoj Evropi, antiimigrantske stranke su na vlasti u Italiji i Austriji i ugrožavaju postojeće političke konstelacije i političku stabilnost u Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj i drugde. Stanje je još gore u istočnoj Evropi, gde ksenofobi vladaju u Mađarskoj i Poljskoj. Autor tvrdi da debatom u mnogim evropskim zemljama dominiraju strahovi – od islamskog „cunamija“, terorizma, kriminala do opadanja zapadne civilizacije. S vremenom su takvi strahovi doveli do prihvatanja politika koje su doskora bile odbacivane kao suviše antiliberalne ili reakcionarne – na primer do sužavanja prava na azil i ograničavanja slobodnog kretanja ljudi preko evropskih granica.

Ali najviše uznemirava deo ove knjige koji nije fokusiran na Evropu već na Australiju. Iako u Australiji nema otvoreno desničarske populističke partije, imigraciona politika proteruje izbeglice i tražioce azila na ostrvo u Papui Novoj Gvineji, gde su uslovi strašni i gde je kršenje ljudskih prava uobičajena pojava. Ta politika uživa široku podršku australijskih političara zato što drži imigrante daleko od obala Australije i izolovano od delovanja pravne države. Zato australijski model privlači evropsku ekstremnu desnicu, pa EU već razmatra osnivanje jedne verzije „prihvatnih“ centara u Libiji i drugim delovima Severne Afrike kako bi zadržala potencijalne migrante dalje od svojih granica.

Ali Sasha Polakow Suransky čitaocima jasno stavlja do znanja da probleme nisu izazvale samo društvena promena ili imigracija, već i reakcija liberalnog establišmenta na te pojave. (On govori i o reakciji na imigraciju u Južnoj Africi, gde je bilo nemira, pa čak i nasilja nad afričkim imigrantima čiji vinovnici nisu bili samo beli Južnoafrikanci, već i crni građani s kojima imigranti žive i ekonomski se nadmeću.) Tokom proteklih nekoliko decenija broj evropskih građana koji su rođeni u stranoj zemlji porastao je do ranije nezamislivih nivoa, ali dominantni političari i partije kao da ne razmišljaju mnogo o političkim i institucionalnim kapacitetima (na primer, o ogromnom proširivanju obrazovnih usluga i programa prekvalifikacije za odrasle) koje takve promene iziskuju. Kako zaštititi državu blagostanja? Da li zahtevi za azil i imigraciju mogu biti brzo i pravično rešavani? Kako prilagoditi tržište rada i druge vidove integracije? Kako očuvati društvenu koheziju koja je nužan uslov zdrave demokratije? Naravno, u Evropi je stanje pogoršano time što pored nedostataka na nivou država postoji i manjak planiranja i institucionalnog kapaciteta na nivou EU. Nedavna trvenja oko imigracije između Angele Merkel i Horsta Seehofera, njenog ministra unutrašnjih poslova, i između Nemačke i zemalja južne Evrope (koje su glavna mesta ulaska imigranata) ilustruju sukobe u vezi sa odgovornošću za imigrante i tražioce azila.

Polakow-Suransky tvrdi da su nemoć liberala „da se suoče sa stvarnim tenzijama i neuspesima integracije i njihovo uveravanje da nasilni ekstremizam i napadi na slobodu govora nisu problem, naljutili mnoge glasače i ostavili ih sa osećanjem da su ih velike stranke izdale“. On posebno kritikuje levicu koja zatvara oči pred problemima (kao što su, kriminal, nezaposlenost i radikalizacija) u okviru imigrantskih zajednica i veruje da nacionalno osećanje treba „prognati“ i zameniti kosmopolitizmom. Ti pogrešni koraci su popločali put populističkoj desnici; ona je to iskoristila i preuzela – u izvitoperenom obliku – položaje koji su tradicionalno pripadali levici: odbranu države blagostanja, aktivizam i sekularne vrednosti, čime je pridobila radnike i druge otuđene glasače koji su ranije glasali za socijaldemokratske ili komunističke partije.

***

Još oštriju i direktniju osudu liberalnog establišmenta kao krivca za današnje probleme demokratije izrekao je Jan Zielonka u knjizi Kontrarevolucija: Liberalna Evropa u povlačenju. Knjiga je napisana kao pismo Zielonkinom mentoru i prethodniku na Oksfordu Ralphu Dahrendorfu, koji je posle pada Berlinskog zida napisao kratku knjigu pod naslovom Refleksije o revoluciji u Evropi (takođe u formi pisma), u kojoj je izložio svoja razmišljanja o tome kojim će putem Evropa krenuti posle 1989. Mnogi su verovali da će posle pada komunizma nesumnjivo trijumfovati liberalna demokratija. Zielonka je, međutim, kao i Dahrendorf, odrastao u tiraniji (prvi u komunističkoj Poljskoj, drugi u nacističkoj Nemačkoj) i svestan je koliko krhki mogu biti i demokratija i mir. On smatra da smo danas svedoci „usaglašenog napora razgrađivanja“ liberalne demokratije, otvorenih društava i ekonomija, kulturne tolerancije, religijske neutralnosti, Evropske unije – ukratko, onih vrednosti na kojima su posle 1945. počivali evropski uspesi. Svaka stranica Kontrarevolucije natopljena je Zielonkinim razočaranjem u liberalne demokratske elite i intelektualce, a ponekad i ljutnjom na njih zbog toga što nisu obezbedili zaštitu od tih napada. „Liberalima“, kaže on, „bolje ide od ruke upiranje prstom u druge nego samorefleksija. Oni su posvetili više vremena objašnjavanju uspona populizma, a manje razmišljanju o padu liberalizma. Odbijaju da se pogledaju u ogledalo i priznaju sopstvene nedostatke, što pogoduje jačanju populizma širom kontinenta“. Zielonka smatra da su liberali omogućili trendove koji danas ugrožavaju liberalnu demokratiju, između ostalog rastuću nejednakost, revolt protiv globalizacije i antiimigrantska osećanja.

On prigovara liberalima da su izneli na loš glas zajednicu i odnose i identitete koji u njoj postoje. Većina ljudi, kaže on, „oseća se ‘kod kuće’ u društvu onih koji slično misle i slično izgledaju, i veruje onima koje poznaje“. Želja da te realnosti nestanu nimalo ne pomaže. Ako žele da brane liberalne vrednosti, posebno pluralizam i toleranciju, liberali moraju razmisliti o tome kako da „stvore sklad, solidarnost i duh zajednice, koji su potrebni za svaki ozbiljan kolektivni poduhvat“. Zielonka tvrdi da ti argumenti nisu populistička demagogija – progresivnom komunitarističkom kritikom liberalnih ideja bavili su se mislioci kao što su Michael Walzer, Michael Sandel i Charles Taylor. Liberali su ignorisali izazove koje su postavile kulturne i demografske promene i nisu našli način da ih usklade sa društvenom stabilnošću. Tako su prokrčili put populistima i drugim antiliberalnim i antidemokratskim snagama koje tvrde da je homogenost jedini način da se zaštite nacionalna sloga i tradicije.

Zielonka jednako oštro kritikuje liberalne elite i zato što su prihvatile (ili bar nisu odbacile) neregulisana tržišta, mere štednje i nesrazmernu akumulaciju bogatstva u rukama bogatih pojedinaca. Citirajući Georgea Sorosa, on primećuje da su liberali morali prepoznati opasnost od one verzije kapitalizma koja smatra da se „opštem dobru najbolje služi neometanim ostvarivanjem sopstvenog interesa. Ako se opšti interes ne postavi iznad posebnog, naš sadašnji sistem bi mogao doživeti slom“. Zielonka smatra da je neoliberalni kapitalizam stvorio duboke ekonomske i geografske podele. (On, na primer, primećuje, da je u njegovoj rodnoj Poljskoj, iako su prethodnih decenija stope rasta bile visoke, distribucija bogatstva bila veoma nepravedna i da su neizvesna radna mesta bez ikakve socijalne zaštite postala uobičajena stvar.) Neoliberalni kapitalizam nas navodi da se zapitamo da li su demokratske elite sposobne da kontrolišu tržište i da zaštite društva. Ako nisu, ne treba se čuditi tome što su glasači nezadovoljni i razočarani.

Tako Zielonka dolazi do Evropske unije koja je trebalo da bude „transnacionalni autoritet kadar da reguliše transnacionalna tržišta“. Međutim, pokazalo se da je EU, baš kao i nacionalne države, nesposobna ili nevoljna da igra tu ulogu. Zielonka kaže da je podrška EU ekonomskoj liberalizaciji i merama štednje, kao i njena nesposobnost da ublaži njihove bolne posledice ili da Evropljanima obezbedi mehanizme za izražavanje protivljenja, potkopala njen autoritet.

Podrivanje nacionalne moći izolovalo je evropske demokratske političare i institucije od „glasa naroda“ tako što je prenelo proces odlučivanja na regulativna tela, centralne banke i tehnokrate. Zielonka optužuje liberale za uspon tehnokratije: „javni pritisak je počeo da se doživljava kao neodgovoran ako ne i opasan“, profesionalni političari… bankari i džet set eksperti govore „većini šta je za nju najbolje“, a biračko telo je „izgubilo pravo glasa u politici“. Ako branioci liberalne demokratije ne mogu da ubede građane da je njihov glas važan, ne treba da se čude pobedi populizma.

Posle mnogo decenija relativne stabilnosti, zapadne elite zaboravile su koliko je liberalna demokratija dragocena i krhka. Možda zbog toga što je pad komunizma dalje zamaglio mnoge tenzije i ranjivosti svojstvene kapitalističkoj liberalnoj demokratiji, elite kao da su zaboravile da stabilnost mora počivati na pravednoj ekonomiji koja podržava razne zajednice. Danas je naš zadatak da smislimo kako ponovo stvoriti te uslove.

Sheri Berman, Dissent, jesen 2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 27.12.2018.