Zemunski kej, foto: Neda Radulović-Viswanatha
U nedavno objavljenom izveštaju britanskog Doma lordova sa žaljenjem se konstatuje da je Evropska unija na zapadnom Balkanu dala prednost „stabilnosti nad demokratskim vrednostima“ i izražava „ozbiljna zabrinutost zbog opasnosti da se ponište postignuti rezultati u dobrom upravljanju i vladavini zakona, dok se zemlje u regionu okreću ka autoritarnom vođstvu“. Koliko god bilo ironično što jedna institucija kao što je Dom lordova, u koju se ne stiže putem izbora, izražava zabrinutost za demokratske vrednosti, autori izveštaja imaju pravo: većina postjugoslovenskih vlasti postala je „stabilokratija“ umesto demokratije – a nigde ta dinamika nije tako očigledna kao u Srbiji.
Od povratka na vlast 2012. godine, nakon dvanaestogodišnjeg perioda provedenog u opoziciji, Aleksandar Vučić se sistematično peo uz političke lestvice Srbije, napredujući od ministra odbrane do premijera, i konačno prošlog proleća do predsednika. Predsednik Vučić je reformisani ultranacionalista koji je služio kao ministar informisanja Slobodana Miloševića u poslednjim danima jugoslovenskih ratova. Njegova uloga je uključivala finansijsko kažnjavanje novinara koji su kritikovali režim, kao i zabranjivanje TV stanica koje mu nisu bile naklonjene. Poslednjih nekoliko godina vodio je glavnu reč u periodu alarmantnog nazadovanja demokratije. Njegova vladajuća Srpska napredna stranka, partija desnog centra, u svojim rukama čvrsto drži vladu, pravosuđe i bezbednosne službe Srbije, dok je Vučić lokalne medije neutralisao do te mere da se samo nekoliko medija usuđuje da iznosi ozbiljne navode o korupciji, klijentelizmu i zastrašivanju glasača, koji su obeležili vreme od kako je na vlasti.
Tokom proteklih šest godina, Vučić je uspostavio nešto što se može najbolje opisati kao meka autokratija: Srbija je, spolja gledano, i dalje demokratsko društvo, sa nominalno slobodnim izborima i političkom opozicijom, gde zagovornici opozicionih stavova imaju mogućnost da kritikuju vladajuću partiju bez straha od misterioznog nestanka preko noći. Međutim, Vučićeva kontrola nad srpskim centrima moći je do te mere potpuna, a demokratski proces do te mere izvitoperen u njegovu korist, da neslaganje ne predstavlja pretnju njegovoj vladavini. Njegovi politički protivnici su slobodni da se kandiduju protiv njega, ali imaju malo sredstava na raspolaganju da bi se njihovi glasovi čuli. Vučićevi saveznici imaju potpunu kontrolu nad institucijama u zemlji, te ne postoji ništa što bi ga sprečavalo da potkopava demokratske norme.
Ovo je najočiglednije u medijima. Vučić je uspeo da uguši štampu tako što je preuzeo kontrolu nad njenim glavnim prihodom: oglašavanjem. Većina agencija za oglašavanje u zemlji su u vlasništvu nekoliko medijskih tajkuna lojalnih Vučiću, koji, umesto da reklamna sredstva usmeravaju rukovodeći se tržišnim faktorima, kupuju reklamni prostor od TV stanica i novina koje o predsedniku izveštavaju povoljno, a uskraćuju sredstva onima koji ga kritikuju. Medijske kuće se na još jedan način podstiču da se drže provladine linije: RTV Pink, najveći privatni emiter u zemlji, dobio je u periodu od 2014. do 2016. godine najmanje 7 miliona evra u formi državnih zajmova. Dubravka Valić Nedeljković, profesorka medijskih studija na Univerzitetu u Novom Sadu, izjavila je da je Pink vratio ovu uslugu kada se Vučić kandidovao za predsednika 2017. godine, tako što je obezbedio 267 puta veću pokrivenost za njegovu kampanju nego za sve njegove protivnike zajedno. Iako samo nekoliko novina ili TV stanica funkcionišu kao otvoreni vladini glasnogovornici, većina drugih izbegava da postavlja teška pitanja.
Onima koji pokušavaju da vladajuću elitu pozovu na odgovornost, poreske vlasti često blokiraju bankarske račune i protiv njih započinju istrage zbog navodnih finansijskih nepravilnosti. Danas, poznate nezavisne novine, izgubile su toliko oglašivača da se njihovo dnevno izdanje sada svelo na 24 stranice umesto uobičajenih 32, uprkos tome što nude najjeftiniji reklamni prostor na tržištu. Pojedini novinari, koji su bili suviše oštri u svojim kritikama predsednika, pozivani su na informativne razgovore u BIA, srpsku nacionalnu obaveštajnu agenciju, uz bizarne optužbe kao što su ucena i trgovina ljudima.
U intervjuu Radiju Slobodna Evropa, u oktobru 2017. godine, predsednik Evropske federacije novinara, Mogens Bliher Bjeregard, izdvojio je Srbiju kao zemlju sa najgorim kršenjima medijskih sloboda na Balkanu. Uprkos tome, zvaničnici EU kao što je Johanes Han, evropski komesar za proširenje i susedsku politiku, bez problema su okretali glavu od Vučićevog gaženja „evropskih vrednosti“, do kojih navodno toliko drže. Novi austrijski kancelar Sebastijan Kurc jednom prilikom je opisao Vučića kao „sidro stabilnosti“, dok je nemačka kancelarka Angela Merkel nedavno rekla Vučiću da „nas impresionira koliko je Srbija uspešna na svom reformskom putu“. Njihovo ćutanje o Vučićevom nedemokratskom ponašanju je zaglušujuće.
Dokle god je Srbija van Evropske unije, Brisel je u mogućnosti da se distancira od Vučićevih ludiranja. Za razliku od neliberalne demokratije Viktora Orbana u Mađarskoj, meka autokratija u Srbiji ne kvari evropski imidž. Vučić može biti loš predstavnik za jedan evropski projekat, ali je pouzdan pomagač, koji omogućava Briselu da se približi svojim geostrateškim ciljevima na Balkanu.
Odista, Vučić nudi stabilnost u jednom nestabilnom regionu i uspešno je nadgledao niz mera štednje Međunarodnog monetarnog fonda za smanjenje duga i budžetskog deficita Srbije smanjivanjem plata u javnom sektoru i penzija, kao dela mnogo šireg restrukturiranja srpske ekonomije usmerenog ka ispunjavanju kriterijuma EU za proširenje. Uz sve svoje demokratske nedostatke, Vučić je relativno umeren po srpskim političkim standardima i njegova dominacija u nacionalnoj politici omogućava da nepopravljivi etnički šovinisti poput Vojislava Šešelja, bivšeg zamenika premijera Miloševića, koji je 11 godina proveo na suđenju u Hagu pod optužbama za zločine protiv čovečnosti, ostaju marginalizovani. Govorio je o Kosovu ono što se od njega očekivalo, a nedavno je izjavio da „moramo živeti i raditi zajedno i u tome biti uspešni“. Normalizacija odnosa između Srbije i Kosova, koja bi postavila osnovu za eventualno priznavanje njegove nezavisnosti, po svemu sudeći je glavni prioritet EU na Balkanu.
Zvaničnici EU takođe zaziru od suviše velikog pritiska na Vučića, kako se on ne bi okrenuo istoku. Predsednik Srbije održava bliske veze sa Kremljom, a neki od njegovih lokalnih kritičara optužili su ga da zloupotrebljava taj odnos protiv Brisela. Vučić odlučno tvrdi da se Srbija, za razliku od susedne Crne Gore, nikada neće pridružiti NATO-u, te odbija da sledi zapadne sile u nametanju sankcija Rusiji. Ovakav stav rezultat je činjenice da je prorusko osećanje u Srbiji veoma snažno: dve zemlje povezuju zajednička pravoslavna vera i slovenska baština. „Srbija neće menjati svoju politiku… i neće uvoditi sankcije Rusiji“, rekao je Vučić posle nedavnog sastanka sa ruskim ministrom inostranih poslova Sergejom Lavrovom. U junu 2017, samo dan po pridruživanju Crne Gore NATO-u, srpske trupe su učestvovale u zajedničkoj vojnoj vežbi sa Rusijom i Belorusijom na granici sa Poljskom, a srpska vojska je kasnije te godine dobila donaciju od šest borbenih aviona iz Moskve, uz obećanje za još 30 tenkova i 30 oklopnih vozila.
Pokušaji Srbije da igra na obe strane terena nisu naišli na dobar prijem u Vašingtonu. Demokratski kongresmen iz Teksasa Edi Bernis Džonson uputio je pismo američkom potpredsedniku Majku Pensu i pozvao ga da se ne sretne sa Vučićem tokom njegove posete Sjedinjenim Državama sredinom 2017. godine, a Hojt Brajan Ji, koji je nedavno podneo ostavku na funkciju zamenika pomoćnika državnog sekretara SAD za evropske i evroazijske poslove, srpskim zvaničnicima krajem prošle godine rekao je da jedna zemlja „ne može sedeti na dve stolice istovremeno, pogotovo ako su one toliko udaljene“. Ji je takođe izrazio bojazan da bi ruski humanitarni centar u blizini južnog srpskog grada Niša mogao istovremeno biti i špijunska baza, optužba koju su Rusi odbacili kao apsurdnu.
Vučićevi pozitivni signali Moskvi su uglavnom retorički – cilj im je da se zadovolje rusofili u njegovoj partiji i širem biračkom telu. Vojska Srbije je i pored bombastičnih izjava, ipak učestvovala u 13 vežbi sa NATO-om ili njenim članicama 2017. godine, od kojih u sedam sa Sjedinjenim Državama, a neki stručnjaci tvrde da je zemlja članica NATO-a po svemu osim po imenu. Veze sa NATO-om su tema koju vlada Srbije očajnički želi da izbegne: ozlojeđenost prema vojnom savezu je još uvek rasprostranjena u Srbiji, koja je 1999. godine bila izložena tromesečnom bombardovanju od strane snaga NATO-a.
Kada je Putin pritisnuo Vučića da ruskim službenicima u pomenutom humanitarnom centru dodeli diplomatski status, on je reagovao sa proračunatom distancom, odugovlačeći i ignorišući vatrenije glasove u svom kabinetu naklonjene Kremlju, sve dok značaj ovog pitanja nije oslabio. EU kupuje skoro 10 puta više srpskog izvoza od Rusije, a Dimitar Bečev, nerezidencijalni viši član Centra za Evroaziju Atlantskog saveta, izjavio je za Foreign Policy: „uz svu galamu o vezama sa Moskvom, srpska privreda, i do određenog stepena, društvo, duboko su integrisani u EU“. Vučić je savršeno svestan, zaključuje Bečev, da su „milijarde iz evropskih fondova od koristi državama članicama i hrane klijentelističku politiku. I on to želi, čak iako ne predstavlja uzor demokrate koji prihvata vrednosti EU“.
I mada je predsedniku Srbije savršeno jasno odakle novac dolazi, zemlja i dalje ostaje u velikoj meri zavisna od Rusije zbog nafte i gasa. Ruski energetski gigant Gazprom poseduje većinski udeo u srpskoj naftnoj kompaniji, a Srbija bi mogla da bude uključena u gasovod „Turski tok”.
Međutim, činjenica da Srbija odlučno stoji na evropskom putu ne predstavlja nužno problem za Moskvu: Vučićeva proruska osećanja su autentična, i ako unutar EU bude još glasova, uz Orbana i grčkog premijera Aleksisa Ciprasa, naklonjenih Rusiji, to će Kremlju svakako biti od koristi. „Srbija u EU je dobitak za Rusiju; oni ne očekuju više od toga“, kaže Bečev za FP. „Status kvo – političke veze plus određena ekonomska saradnja – odgovara Moskvi.“
Tolerancija EU prema Vučiću možda je politički pragmatična i predstavlja jednostavan način održavanja stabilnosti na Balkanu, ali je istovremeno i duboko cinična. Odista, EU podriva sopstveni moralni autoritet. Širom kontinenta, ljudi gube veru u evropski projekat, a to nezadovoljstvo ne dolazi samo od populističke desnice: britanski levičari zagovaraju prednosti progresivnog Bregzita, a okrutno postupanje EU prema Grčkoj tokom krize u evrozoni dalo je municiju njenim kritičarima i dovelo u pitanje veru panevropskih idealista. Na nedavnim parlamentarnim izborima u Italiji, dve evroskeptične partije Pet zvezda i Liga zajedno su osvojile oko 48 procenata glasova. Zbog usporenog rasta Uniju je teško braniti na ekonomskim osnovama, a pružajući podršku korumpiranim autoritarcima kao što je Vučić Brisel osnažuje optužbe da EU i njeni centristički branioci više ne zastupaju bilo kakve vrednosti.
Na kraju, Evropa nema mnogo prava da drži lekcije Putinima, Orbanima, Erdoganima i Kačinskima ovog sveta o njihovim demokratskim neuspesima, ako je spremna da prihvati političare poput Vučića. Rastući jaz između reči i dela EU može se tada lako pretvoriti u oružje za njene populističke kritičare koji, ako ništa drugo, barem u praksi sprovode ono što zagovaraju.
Aleks Eror, Foreign Policy, 09.03.2018.
Preveo Ivan Obradović
Peščanik.net, 14.03.2018.
