Kada je evro zvanično pušten u opticaj, u ponoć 1. januara 2002, vatrometi su obasjali nebo širom Evrope, u slavu ukidanja francuskog franka, nemačke marke, grčke drahme i mnogih drugih starih valuta. U Briselu je upriličen ekstravagantni performans, u Frankfurtu otkrivena ogromna statua novog evra, dok je jedna pop grupa iz sveg glasa pevala “With Open Arms” (Euro World Song). „Ubeđen sam“, izjavio je predsednik Evropske centralne banke Vim Dizenberg, „da će puštanje u opticaj evro-kovanica i novčanica u udžbenicima istorije svih naših zemalja, i šire, ostati zabeleženo kao početak nove ere u Evropi“.

Početak dvehiljaditih zaista je ličio na evropski trenutak. Prosvećeni analitičari na obe strane Atlantskog okeana hvalili su novog glamuroznog igrača na svetskoj sceni. U ovom istom časopisu, Parag Kana je 2004. opisao „modernu“ Evropsku uniju kao „metroseksualnu velesilu“, koja pored testosteronske, primitivne Amerike blista na modnoj pisti globalne diplomatije. Nešto kasnije te godine, ekonomista Džeremi Rifkin napisao je knjigu-panegirik, Evropski san: Kako evropska vizija budućnosti polako zasenjuje američki san, za kojom je došao bestseler novinara Washington Posta, T.R. Rida, pod nazivom Ujedinjene evropske države: Nova velesila i kraj američke dominacije. Godine 2005, stručnjak za spoljnu politiku, Mark Leonard, objasnio je Zašto će Evropa upravljati 21. vekom.

Pitam se kako se ove knjige prodaju danas, kada je evropski san za mnoge postao košmar, dok evro balansira na ivici propasti, a unija koja ga je stvorila preživljava trostruku krizu za čije rešavanje će joj trebati mnogo godina, ako ne i decenija.

Prvo, imamo ekonomsku katastrofu. Poput Sjedinjenih Država, Evropa preživljava najoštriju finansijsku krizu od tridesetih naovamo. Nezaposlenost je visoka – preko 20 posto u nekada dinamičnoj Španiji – dok rasta skoro i da nema, banke se zatvaraju, a prezaduženim državama ponestaje novca. Neke zemlje, poput Britanije, Grčke, Irske, Italije, Portugalije i Španije, spremaju se za decenijske muke.

Drugo, ekonomska kriza nastupila je uz najdublju političku krizu u istoriji Evropske unije. Njenom najambicioznijem projektu, stvaranju zajedničke valute, preti propast. Princip slobodnog protoka ljudi, što je još jedan od temelja EU integracija, dovodi se u pitanje, jer neke države ponovo uvode pogranične kontrole. Vlada nestašica vizionara među političarima, dok se nezadovoljni birači masovno okreću antiemigrantskom populizmu. U svom godišnjem septembarskom obraćanju, predsednik Evropske komisije, Žoze Manuel Barozo, priznao je: „Pred nama je najveći izazov u istoriji naše unije“. Mesec dana kasnije, nemačka kancelarka Angela Mekel, opisala je krizu evra kao „najgoru krizu od završetka Drugog svetskog rata“. Prvi put u poslednjih 20 godina, koliko sam proveo u Briselu, raspad Evropske unije nije više naučna fantastika, već realna, doduše ne previše verovatna, mogućnost.

Evropska unija nastala je na mitu da smo svi mi jedan narod sa zajedničkom sudbinom, „sve čvršća unija“, kako je 1957. zapisano u Rimskom ugovoru, kojim je osnovana tadašnja Evropska ekonomska zajednica. Sada otkrivamo da regionalne i nacionalne razlike ne iščezavaju i da Evropljani razmišljaju i ponašaju se sasvim različito jedni od drugih. Britansko shvatanje uloge države potpuno se razlikuje od francuskog. Grčki i italijanski koncepti prava razlikuju se od švedskog ili danskog. Letonci drugačije gledaju na Rusiju od Nemaca. Irac je spreman da plati sasvim drugačije poreze od Danca ili Belgijanca.

Ovaj nedostatak jedinstva predstavlja treći i najdublji aspekt krize Evrope, u kojem se ogledaju ekonomski i politički problemi ovog kontinenta. Većina Evropljana nema pojma šta EU predstavlja u svetu, šta vezuje njene građane, odakle ona istorijski potiče i kuda namerava da ide. Posle više od 60 godina EU integracija, 200.000 strana zakona i propisa, i velike (sve veće) gomile ugovora, izgradili smo Evropsku uniju bez Evropljana.

„Da, ali šta je to Evropljanin?“

Na ovo pitanje, koje mi je postavio jedan student, trebalo bi da umem jednostavno da odgovorim. Na kraju krajeva, rođen sam u Velsu i proteklih 25 godina proveo sam u kontinentalnoj Evropi, u Oslu, Pragu i Briselu. Bio sam u svakoj državi EU osim na Malti. Govorim nekoliko evropskih jezika, i studirao sam evropsku istoriju i politiku. Radio sam u Evropskoj komisiji i evropskom parlamentu. Najbolji prijatelji su mi Holanđani, Nemci, Slovaci i Šveđani. Moja partnerka je Francuskinja, a moja deca su bilingvali. Za razliku od nekih doskorašnjih američkih predsednika, znam koja je razlika između Slovenije i Slovačke. Ako je iko Evropljanin, ili bar zna šta čoveka čini Evropljaninom, to bi trebalo da budem ja.

Pa ipak, počeo sam da zamuckujem i da se zaplićem tražeći odgovor. Nešto sam promrmljao o evropskim vrednostima – slobodi, demokratiji, ljudskim pravima, vladavini prava – ali nisam ubedio ni sebe, a kamoli studente.

„Evropske osnovne vrednosti su svetinja“, izjavio je 2004. tadašnji holandski premijer, Jan Peter Balkenende. Međutim, kada je reč o odbrani tih vrednosti, bio je nešto neodređeniji, priznavši: „Raspravljamo o ideji Evrope poslednjih 1.200 godina, ali ne možemo da shvatimo šta ona znači“. U tome je problem. Vrednosti su važne zato što predstavljaju lepak koji vezuje zemlje i narode. One definišu za šta se zalaže jedno društvo, i protiv čega se bori.

Američke vrednosti jasno su i precizno definisane u Povelji o pravima i ustavu, koju američki đaci moraju da nauče, a neki senatori je uvek nose sa sobom. S druge strane, Evropska unija nema ustav, a njena Povelja o osnovnim pravima postala je pravno obavezujuća tek 2009. Nešto najbliže osnivačkom dokumentu što EU ima jeste jedan praktično nerazumljivi legalistički sporazum, koji je od 1957. prepravljan šest puta. Poslednja inkarnacija evropskog pravilnika, Lisabonski sporazum iz 2007. pripisuje Uniji vrednosti poput slobode govora, demokratije i održivog razvoja. Nije ni čudo što je teško sporiti se sa američkim novinarom Kristoferom Kaldvelom, koji je 2009. u svojoj provokativnoj knjizi Osvrti na revoluciju u Evropi, zapisao: „Ne postoji konsenzus, čak ni začetak konsenzusa, o tome šta su evropske vrednosti“.

Kako smo stigli do ovoga? U decenijama posle Drugog svetskog rata, bilo je jasno za šta se Evropa zalaže: prosperitet za ratom razrušeni kontinent, slobodu od tiranije – makar za ljude iz njene zapadne polovine – i mir među narodima nakon vekovnih krvoprolića. (S vremena na vreme, oseti se dašak straha da ovi uslovi nisu trajni, recimo u izrazito hobsovskoj primedbi iz uvodnika International Herald Trubunea, pred samit o evropskoj krizi u oktobru: „Šta Evropu spasava od pakla? Evropska unija“) Teško je osporavati mir, prosperitet i slobodu – ali ima li tu još nečeg? Britanski esejista Timoti Garton Eš pokušao je da odbrani evropske vrednosti 2007, u jednom eseju za časopis Prospect, gde je ovom spisku dodao pravo, različitost i solidarnost. Međutim, teško da su to izrazito evropske vrednosti. One prikrivaju i brojne razlike među državama EU.

Na primer, vladavina prava je možda preduslov za pridruženje Evropskoj uniji, ali neke države, poput Belgije i Francuske, radije propisuju nove zakone nego što se drže već usvojenih. U drugim zemljama, poput Bugarske i Rumunije, korupcija divlja, dok se u Italiji mafija šegači sa pravosuđem na jugu zemlje.

Ali panevropski narativ se najviše spotiče upravo na pitanjima različitosti i solidarnosti. EU se ponosi svojom raznolikošću, čak i dok pokušava da je zakonima poništi. Njeno geslo je „ujedinjeni u različitosti“, i malo je mesta na svetu sa tako veličanstvenom mešavinom kultura, jezika, predela i naroda koji koegzistiraju na tako malom prostoru. Međutim, različitost nije isto što i tolerancija, a samo postojanje različitosti ne znači i njeno prihvatanje – ta činjenica se jasno uočava dok Evropa klizi u sve dublju krizu, a odnosi među članicama se pogoršavaju.

Kada je holandski populistički političar Girt Vilders predložio spajanje Flandrije i Holandije 2008, neki čitalac iz Flandrije ljutito je prokomentarisao tu vest na jednom novinskom blogu: „Ako se Flandrija ujedini sa tim narodom znatiželjnika, huligana, nasilne omladine i ludaka, onda se ja pridružujem oružanoj pobuni! Dovoljno je grozno i kada čovek sa Holanđanima kampuje“. Drugi je napisao: „Bila bi bolja unija sa Marokom ili Mongolijom. Oni bar ne pišaju uz crkvu, i ne jedu pržene krokete iz automata“. Ovo su možda izrazito netrpeljivi komentari, ali su simptomatični: i pored šezdesetogodišnje sve čvršće integracije među Evropljanima, stereotipi su očigledno živi i zdravi, predrasude su jednako duboko ukorenjene, a političke partije koje promovišu manju različitost i veću netoleranciju sve su popularnije. Na poslednjim izborima u Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Italiji, Mađarskoj, pa čak i u progresivnoj Švedskoj i Finskoj, birači su pokazali strahove i fobije koji se jedino mogu opisati kao naličje Rifkinovog evropskog sna.

Ako je ikada postojao neki evropski san, on se zasnivao na osećaju solidarnosti među članovima ovog kluba od 27 država. Ali recite vi to Francuzima, koji su se tokom debate o propalom evropskom ustavu 2005. bunili zbog čuvenih poljskih vodoinstalatera koji im preotimaju posao. Ili Holanđanima, koji neće da daju ogroman novac siromašnijim članicama bloka. Ili Nemcima, Slovacima i Fincima, koji su na jedvite jade naterani da ponude pomoć bankrotiranoj Grčkoj.

Na Kongresu Evrope 1948, britanski premijer Vinston Čerčil izgovorio je poznatu rečenicu: „Nadamo se da ćemo dobiti Evropu u kojoj će svaki građanin svake od država Evropu smatrati svojom otadžbinom, i gde će … kud god da krene na ovom širokom prostoru … moći da kaže ‘Ovde sam kod kuće’.“

Jaka nada. Danas je mobilnost manja nego kada je Čerčil održao taj govor – otprilike 2 posto Evropljana živi u nekoj EU državi čiji nije građanin. Umesto da se granice brišu – što je cilj sporazuma koji su zapadnoevropske zemlje potpisale u Šengenu 1984. – reklo bi se da se one vraćaju u modu. Francuska je nedavno postavila pograničnu kontrolu na granici sa Italijom, ne bi li sprečila talas emigranata iz Libije, za čije je oslobođenje ratovala. Danska je razljutila svoje susede ukidanjem nekih odredaba iz Šengenskog sporazuma. Izgleda da nije baš svaka evropska zemlja spremna da prihvati Evropljane.

U knjizi Ujedinjene evropske države, Rid tvrdi da se pojavila nova „generacija E“: transdržavljani koji piju iste koktele, navijaju za iste fudbalske timove, isto se oblače, proslavljaju Dan Evrope 9. maja, i kliču na takmičenju za pesmu Evrovizije. „Građani Nove Evrope – a naročito pripadnici generacije E – krenuli su ka zajedničkoj evropskoj kulturi“, piše on.

Međutim, u anketama, birači se uporno opredeljuju za svoje nacionalne države, umesto za Evropu. Kao što kaže Kris Paten, bivši evropski komesar za spoljnu politiku, „Nacija je živa i zdrava – u nekim stvarima čak moćnija nego ikad … Ali možda će se jednom ljudi ipak emotivno prikloniti većoj zajednici“. U stvari, za mnoge Evropljane je čak i nacionalna država previše. Evropa danas ima 16 država više nego 1988, zahvaljujući raspadu veštačkih država – Sovjetskog Saveza, Jugoslavije i Čehoslovačke. U Belgiji, državi manjoj od Merilenda, podele između Flandrije i Valonije toliko su oštre da su građani do decembra bili bez vlade više od 500 dana – što je svetski rekord.

Čovek, naravno, može imati nekoliko identiteta. Neki Evropljani su Katalonci i Španci, pored toga što su Evropljani. Drugi su muslimani i Francuzi. Ali identitet se ne može veštački stvoriti: on se stvara na početku i nikada se ne gubi. Živeo sam duže u Briselu nego u svom rodnom Velsu. I pored moje belgijske lične karte i vozačke dozvole, ne osećam se Belgijancem ni jedan posto. U pasošu mi piše da sam građanin Evropske unije, ali to je administrativna pripadnost, a ne emocionalna privrženost. Marmite, marmelada, kriket, vruće pivo, snuker, pikado, neprijatne pauze u govoru, gnjecave močvare, spori vozovi, bleda lica – to je Britanija. To mi je poznato. To me čini onim što jesam. Plaža Ostende, puževi, jegulje, kralj Albert II, čipkane zavese, ljubljenje muškaraca u obraz, baštenski patuljci, porez od 55 posto, trke golubova, kolači sa đumbirom – to je Belgija. To mi je nepoznato.

Možda će moja osmogodišnja ćerka – koja je jednom izjavila da je „polu-Belgijanka, polu-Francuskinja i polu-Velšanka“ – biti jedna od prvih pripadnica „generacije E“. Do sada, međutim, nisam upoznao nikog, čak ni u Briselu, ko slavi Dan Evrope. Ako Evropljani nose istu odeću, to je najverovatnije američka odeća. Ako postoji ikakva evropska kultura, njoj pripada mala grupa dobro obrazovanih i beskorenih kosmopolita: nižih činovnika EU, čestih putnika Eurostara, i studenata na razmeni.

Međutim, istina je da se Evropljani polako zbližavaju na drugi način. Većini njih je više stalo do rezultata Lige šampiona evropskog fudbala nego do izbora za Evropski parlament. Zahvaljujući niskobudžetnim avioprevoznicima poput Ryanaira i easyJeta, Evropljani mogu da otputuju u bilo koji deo kontinenta po ceni jednog ručka u restoranu brze hrane. Britanci koji ne mare previše za EU, navijaju za francuske, španske i portugalske fudbalske zvezde koje igraju za svoje lokalne klubove, a onda odlaze u kafić da popiju belgijsko ili nemačko pivo. Irci angažuju poljske preduzimače, koji onda zapošljavaju ukrajinske radnike, da im naprave kuću iz snova u Irskoj. To je velikim delom zasluga Evropske unije, koja je ukinula nacionalne avionske monopole, kvote na strane fudbalske igrače i garantovala Evropljanima pravo da žive, rade i kandiduju se na izborima u bilo kojoj državi članici. Evropu će na kraju izgraditi Evropljani, a ne briselski edikti. Štaviše, za evropske integracije jednako su zaslužni smeli preduzetnici poput Steliosa Hadži-Joanu iz easyJeta i Majkla O’Lirija iz Ryanaira koliko i politički tvorci Evrope, Robert Šuman i Žan Mone.

Takođe je nesporno da, u poređenju sa Amerikancima, Azijcima ili Afrikancima, i Evropljani imaju neke zajedničke osobine. Kako pokazuje istraživanje nemačke Maršalove fondacije, Evropljani su umorni od ratovanja, jer su na to potrošili vekove. Nerado prihvataju velike poreze za socijalne službe „od kolevke pa do groba“. Uživaju u dugim godišnjim odmorima i dugim pauzama za ručak. Očekuju dobar javni prevoz i brine ih stanje životne sredine. Većina njih deli zajedničko nasleđe, koje počiva na grčko-rimskoj misli i civilizaciji, hrišćanstvu i vrednostima poput tolerancije i sekularizma koje potiču iz prosvetiteljstva – čak i kada toga nisu svesni.

U eseju Šta je Evropljanin iz 2002, britanska književnica A.S. Bajat pitala je nemačkog pisca Hansa Magnusa Encensbergera da li se oseća kao Evropljanin ili kao Nemac. Odgovorio je da Evropljani ne postoje, ali je nakon kratke pauze dodao: „S druge strane … ako mi vežete oči, stavite me u leteći balon i spustite u bilo koji evropski grad, znao bih da sam u Evropi, i znao bih kako da pronađem železničku stanicu, i gde mogu nešto da pojedem i popijem“. Ima tu nečega. Kad stojite na Karlovom mostu u Pragu, sunčate se na plaži La Konča u San Sebastijanu, ili jedete sveži kozji sir na pijaci u ruralnoj Francuskoj, nekako znate da ste na istom kontinentu. Kada sam jednom stajao na nadvožnjaku iznad autoputa od 12 traka u Los Anđelesu, i čekao autobus koji tuda više nije prolazio, osetio sam nostalgiju za Evropom.

To ne znači da će Pražani, Baskijci i Burgundijci zbaciti svoje lokalne, regionalne ili nacionalne identitete i pojuriti u susret dobu Homo europeanusa. „Ne postoji evropski narod“, napisao je 2007. Girt Mak u knjizi U Evropi, „Ne postoji jedan jezik, već desetine njih. Italijani se drugačije odnose prema reči ‘država’ od Šveđana. Još uvek nema pravih evropskih partija, a panevropske novine i televizijske stanice još uvek su marginalne. I pre svega: Evropa nema mnogo zajedničkog istorijskog iskustva.“

To je cela poenta. „Ljudima je potrebna neka priča da bi shvatili neobjašnjivo, da bi izašli na kraj sa svojom sudbinom“, piše Mak, „Jedna nacija, sa svojim zajedničkim jezikom i zajedničkom imaginacijom, uvek može povezati ova lična iskustva u jednu veliku, jedinstvenu priču. Ali Evropa to ne može. Za razliku od Sjedinjenih Američkih Država, ona nema zajedničku priču.“

Možda postoje ogromne razlike između 50 američkih država, ali na kraju, Amerikanci sebe smatraju Amerikancima i ponosni su na to. Srce im zaigra kada pevaju “Star-Spangled Banner” ili kada gledaju svoje sportiste kako osvajaju zlato na Olimpijadi. Mnogi bi poginuli za svoju zemlju, koja ratuje negde daleko. Većina poznaje svoj ustav, ili se bar na njega poziva, i većina ima nekakvu predstavu o tome kako funkcioniše njihov politički sistem. Govore istim jezikom i opsednuti su istim sportovima.

Evropska unija je izgradila zajedničke institucije, zakone, pa čak i valutu. Stvorila je sve simbole nacionalne države, uključujući i bordo pasoše u kojima naziv „Evropska unija“ stoji iznad nacionalnosti nosioca. I zastavu, iako se njome dobrovoljno maše samo na takmičenju za Rajder kup u golfu. Ima čak i himnu: Betovenovu „Odu radosti“, iako ona nema stihove, i iako većina Evropljana ne zna da im je to himna. Ono što nema jeste narod, koji deli zajedničku kulturu, jezik, ili narativ – ili koji, u najmanju ruku, može da se poistoveti sa političkom tvorevinom uspostavljenom u njegovo ime.

„Imamo Evropu“, rekao je bivši ministar spoljnih poslova Poljske, „Sada su nam potrebni Evropljani“. Problem je u tome što Evropljane ne možete proizvesti kao igračke, a nametanje veštačkih političkih tvorevina različitim narodima retko kad se u istoriji dobro završavalo. Evropska unija se razlikuje od Austrougarske monarhije i Otomanskog carstva, od Sovjetskog Saveza i bivše Jugoslavije, po tome što nije nametnuta silom. Ali ima određenih sličnosti: ogorčenost na političku elitu u prestonici, povređeni nacionalni identiteti i želja za samoopredeljenjem u „pokrajinama“.

Tako dolazimo do ključnog problema evrozone. Kada je jedinstvena valuta osmišljena početkom devedesetih, vladalo je naivno uverenje da će se narodi evrozone, kad jednom dobiju isti novac, nekako stopiti. Prosto rečeno, rasipni Grci će se pretvoriti u štedljive Nemce. Umesto toga, slabije ekonomije jednostavno su se oslonile na snažni evro, pozajmljujući ogroman novac uz nisku kamatu, da bi održale neodržive socijalne sisteme i groteskno prenaduvana tržišta nekretnina. Neophodne reforme – poput olakšavanja poslodavcima da otpuštaju i zapošljavaju radnike, ograničavanja plata i rezanja ogromnog javnog sektora – jednostavno su zanemarene.

Evropska unija je sredstvo za mirno rešavanje problema među državama, tako da umesto razmene vatre na bojnim polima sada imamo nategnute kompromise sklopljene u bezličnim briselskim konferencijskim salama. I kao takva, ona je uspešna. Ali kompromisi o pakovanju hrane i zakrivljenosti krastavaca nisu isto što i kompromisi o zaštiti granica, odbrambenoj politici i porezima. Britanci prosto neće prihvatiti belgijske poreze; Francuzi se nikad neće odreći izdašnih evropskih poljoprivrednih subvencija; i nijedna zemlja neće slati svoje mlade ljude da ginu za evropske vrednosti, ako se protivi vojnoj intervenciji – što je Nemačka pokazala svojim odsustvom iz Libije.

„Evropejstvo ostaje sekundarni, modni identitet“, napisao je Garton Eš, „Evropljani se danas ne pozivaju da poginu za Evropu. Od većine nas se čak ne traži ni da živimo za Evropu“. To je osnovno pitanje. Ono ne bi bilo važno da je EU ostala samo trgovinski blok nalik NAFTI, što je i bila do početka devedesetih. Ali kada jedna država izgubi pravo veta na zakone sa kojima se ne slaže, i kada se odluke donose većinskim glasanjem, ona gubi suverenu kontrolu nad velikim delom svoga javnog života. Kada se države udružuju da stvore zajedničku valutu sa zajedničkim pravilima, moraju jedna drugoj da veruju da će se tih pravila pridržavati. I kada države prepuste kontrolu svojih granica drugome, kao što su Evropljani uradili u Šengenu, moraju biti sigurne da druge države to neće zloupotrebiti.

To važi i za obične građane. Siromašni Britanac koji živi u opštinskom stanu ima pravo da pita zašto bi on subvencionisao bogate francuske poljoprivrednike svojim porezom. A ako nemački radnik ide u penziju pet godina kasnije od Grka, taj Nemac ima pravo da pita zašto bi on odvajao deo svog teško zarađenog novca da bi Grci mogli da rade manje. Ankete pokazuju da se većina Nemaca oštro protivi spasavanju Grčke, a to raspoloženje se odražava i u nacionalnim novinama. „Grci traže još naših milijardi!“, vrištao je 2010. jedan naslov u tiražnom listu Bild – i to pre prošlogodišnjeg talasa pomoći.

Problem je, barem jednim delom, u krizi poverenja. Holanđani nemaju poverenja u Bugare i Rumune da će im ovi štititi granicu, pa su tako izostavlljeni iz Šengenskog sporazuma. Nemci ne veruju da će Grci pametno trošiti njihov novac, pa im ga daju na kašičicu. Poljaci i baltički narodi ne veruju da će ih EU zaštititi od agresije sa istoka, pa se umesto toga oslanjaju na NATO i Amerikance. A Britanci ne veruju da Evropljani mogu bilo šta da urade bolje od njih samih, osim što se možda modernije nose i kuvaju ukusnija jela.

Tu je i kriza legitimiteta. EU je preuzela ogromna ovlašćenja, ali je to uradila ne konsultujući građane i bez mnogih sigurnosnih ventila koji se u demokratskom sistemu podrazumevaju. Na primer, niko nije pitao građane Nemačke da li žele da se odreknu svoje voljene nemačke marke. Vlada je tu odluku donela umesto njih, pravdajući se da će zajednička valuta biti ograničena strogim pravilima – koja su kasnije prekršena u Parizu i Berlinu – i da monetarna unija neće dovesti do prelivanja bogatstva iz bogatih u siromašne države – što se pokazalo kao netačno.

U većini demokratskih sistema, ako vam se neka vlada ne sviđa, možete je smeniti na izborima. U sistemu EU, to je nemoguće. Ni Evropska komisija ni njen predsednik – aproksimacija izvršne vlasti u EU – ne biraju se na neposrednim izborima. Predsednik Saveta Evrope, trenutno belgijski političar Herman van Rompej, nije izabran na tu funkciju. Dva zakonodavna tela EU, Evropski parlament i Savet ministara, uglavnom čine izabrani zvaničnici, ali retko koji Evropljanin glasa na izborima za ovo prvo telo, a promena sastava drugog neće mnogo uticati na kolektivnu politiku 27 nacionalnih država.

Možda je najvažnije to što EU nije ubedila birače da od nje imaju koristi u globalizovanom svetu. U najnovijim anketama, manje od polovine ispitanika u ovom bloku kaže da je članstvo bila pozitivna stvar. Prema jednoj anketi Eurobarometra iz 2009, 53% Evropljana smatra da njihovi stavovi nisu važni u EU, dok samo 38% smatra da jesu. A to je bilo pre prošlogodišnje krize.

Evropska unija je na ovaj talas evroskepticizma reagovala zahtevajući nova ovlašćenja u političkim i ekonomskim poslovima članica. Na decembarskom samitu u Briselu, 26 od 27 članica unije (sa izuzetkom Britanije) potpisalo je fiskalni sporazum koji ograničava državne deficite i kažnjava prekršioce, daje Briselu veća ovlašćenja za prekrajanje nacionalnih budžeta i potencijalno vodi do ujednačenih poreskih stopa u čitavom bloku. Ima tu neke logike. Na kraju krajeva, današnji problemi sa evrom potiču iz odluke u Mastrihtu od pre 20 godina, kada se krenulo u stvaranje monetarne unije, ali ne i fiskalne, ekonomske i političke. To znači da su se članice složile oko zajedničkih kamatnih stopa, planirane inflacije i nivoa zaduženja, ali im je ostavljeno da same odrede koliko će oporezovati svoje građane, kolika će biti socijalna davanja a kolike penzije, i kakvu će politiku zapošljavanja voditi. Pre ili kasnije, nedostaci ovog sistema morali su se pokazati, i očekivala se reakcija tržišta, koja je zaista bila brutalna. Sada se EU nalazi pred teškim izborom: da li da uvodi korektivne mere da bi sprečila širenje finansijske zaraze, ili da stvori Ujedinjene evropske države, sa zajedničkom fiskalnom i ekonomskom politikom, i de facto federalnom vladom u Briselu.

Nijedna opcija nije naročito atraktivna. Prva će verovatno dovesti do nestanka zajedničke valute, likvidacije mnogih najvećih evropskih banaka, i duže recesije u Evropi i ostatku sveta. Druga će možda spasiti evro, ali će još više udaljiti Evropsku uniju od ljudi koje bi trebalo da predstavlja. I naravno, spasavanje će koštati poreske obveznike stotine milijardi evra.

Pobornici Evropske unije često ovaj klub porede sa ajkulom: ako prestane da ide napred, potonuće. Cilj „sve čvršće unije“ među narodima i državama zapisan je čak i u osnivačkom sporazumu EU, kao da se radi o nekoj istorijskoj nužnosti. Više od pola veka, dok je Unija rasla sa 6 na 27 članica, države su dobrovoljno prepuštale sve veća ovlašćenja Briselu, i blok se stalno kretao dalje. Ekonomska kriza bi mogla da ubrza ovaj proces integracije, ali koliko će zbog toga pretrpeti legitimitet EU?

„Kako Evropska unija napreduje, čini se da negde gubimo iz vida evropskog građanina“, rekao je 2005. Džo Borg, tadašnji komesar EU. Ako je ovo bilo tačno pre sedam godina, danas je još tačnije, kada tehnokrate smenjuju izabrane političare na čelu uzdrmane Grčke i Italije, a timovi zvaničnika EU i MMF preplavljuju Atinu i Rim, Madrid i Lisabon, ne bi li primorali političare na bolne rezove.

Nekada lideri EU nisu morali da brinu o udvaranju javnosti. Više nije tako. Ishod daljeg proširenja EU zavisi od volje birača u Austriji i Francuskoj, kojima ustav propisuje da se o tome građani moraju izjasniti na referendumu – što u praksi sprečava tursko priključenje, imajući u vidu animozitet koji u ovim zemljama vlada prema Ankari. Za to vreme, promene i pooštravanje pravila u evrozoni mogli bi da izazovu revolt u Irskoj, gde su birači odbili poslednja dva pokušaja EU da promeni svoj sporazum.

Pred puštanje u opticaj evra u januaru 2002, predsednik Centralne evropske banke, Duizenberg, rekao je: „Evro nije samo valuta, to je simbol evropske integracije u svakom smislu te reči“. Imao je pravo, ali ne onako kako je mislio. Deset godina kasnije, čini se da su muke oko evra samo deo šireg raspada evropskih snova o ujedinjenoj budućnosti. Umesto da približi Evropsku uniju njenim građanima, ova valuta je proširila raskol između vladalaca i podanika. Umesto da najavi novu eru prosperiteta, evro je osudio milione Evropljana na decenijsku oskudicu. Umesto da ujedini evropske narode, sada među njima stvara razdor.

 
Garet Harding, Foreign Policy, januar/februar 2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 02.03.2012.