Centar za politike emancipacije objavio je analizu o radnicima u automobilskoj industriji. Ta analiza zaslužuje da joj se posveti pažnja. Jer automobilska industrija u Srbiji svela se na – motanje kablova. Bar dok ne krene Stelantis u Kragujevcu, a i tada će motači kablova ostati dominantni. To su nam mogućnosti sa aktuelnom ekonomskom politikom.
Šta donosi ova analiza i zašto je neobično važna? Setimo se da nismo znali mnogo o industriji obuće i odeće, osim pojedinačnih horor epizoda koje su dospevale do medija, dok isti ljudi nisu rastavili na sastavne delove mašineriju radne eksploatacije (setite se samo poražavajućeg izveštaja o GEOX-u). Zato je važno raditi tu vrstu preseka – da vidimo na čemu smo, da li se nešto razvija u dobrom pravcu i zašto se sve ostalo razvija u lošim pravcima, ili se ne razvija uopšte. Razumeti probleme radnika znači moći reagovati adekvatnije i usmerenije u vezi sa njihovim položajem. Ako ne reagujemo – desi nam se (po ko zna koji put) Jura, gde radnici (motači kablova) u vreme pisanja ovog teksta štrajkuju jer im je dosta svega onoga što se identifikuje upravo u istraživanju koje je CPE objavio.
Zato su rezultati ovog istraživanja zanimljivi i vredni. Sastoje se od analize odgovora ispitanika iz deset fabrika koje proizvode delove za velike proizvođače automobila. Evo nekih rezultata.
Najpre, obuka za rad. To je izuzetno važan segment, jer je neobučen radnik opasan ne samo po sebe, već i po druge radnike, imovinu poslodavca, pa i po ukupan kvalitet proizvoda i efikasnost procesa rada. Budući da su u automobilskoj industriji uglavnom zastupljeni manuelni jednostavni poslovi, izgleda da obuka nije prioritet poslodavcima. Bar se tako nazire iz odgovora radnika. Formalno, svi radnici prolaze obuku. Obuka u proseku traje 15 dana, ali je bilo odgovora da je trajala samo jedan dan. Reklo bi se da je sistem obučavanja ustanovljen i da kako-tako funkcioniše, ali je sumnjivo kakvi su njegovi rezultati i da li su radnici pravilno obučeni, kao i kolika se pažnja posvećuje elementima obuke koji su usmereni na produktivnost, a koliko pažnje ide na detalje koji se odnose na zaštitu na radu. Posebno zabrinjava činjenica što postoje izjave poput: „[Obuka, prim. aut.] ume da bude i manje od dve nedelje, zavisi od potrebe proizvodnje, koliko je hitno da se puste radnici iz školskog centra.“ Obuka ne može da zavisi od potreba proizvodnje, obuka je obuka i mora se proći u celini kako bi radnik bio u potpunosti obučen. Svako skraćenje obuke zbog toga što proizvodnja diktira da se radnik što pre uključi u proces rada znači ugrožavanje bezbednosti tog radnika, potencijalno i drugih radnika oko njega. To, izgleda, niko ne kontroliše.
Glavne zamerke radnika odnosile su se na međuljudske odnose, tačnije na odnos srednjeg menadžmenta prema njima. Nalazi pokazuju da se radnici osećaju: nevrednovano, nebitno, nevidljivo i neprepoznato. Ruku podruku sa time ide i loša organizacija rada. Pa tako imamo izjave poput: „Nema organizacije. Tu sam tri godine, mi i dalje kada dođemo na posao ne znamo šta treba da radimo. Počnemo jedno, pa nam šefovi dođu i kažu treba nešto drugo, onda dođe nova instalacija, čekamo sat vremena, i u startu kasnimo.“ Da bi prikrili svoju nesposobnost da organizuju proces rada, šefovi upotrebljavaju autoritet sile (jer autoritet stručnosti nemaju, niti ga mogu uspostaviti), a normu određuju kroz princip maksimalne eksploatacije. To naravno nema nikakve logike. Ako se svašta radi da bi se smanjili troškovi radne snage, zašto se onda rasipa novac na lošu organizaciju? Neorganizovan radnik je neproduktivan radnik, i nikakvo vređanje i izrabljivanje tu neće pomoći da se stvari promene. Naročito kada šefovi ne slušaju one koji (očigledno) o proizvodnji znaju mnogo više od njih: „Ja sam čak imala i par predloga koji bi nama olakšali rad i smanjili broj grešaka, ali to niko neće da čuje. Imaju sistem koji je njima olakšavajući, ali se tu defekti dešavaju na sve strane, nema kvaliteta. Kažu ti: ‘Nije tvoje da se mešaš’, a taj posao najbolje zna radnik.“
Zlostavljanje na radu i seksualno uznemiravanje su, prema izjavama radnika, takođe svakodnevna pojava. Radnici kažu: „Šef mi je rekao da sam nesposoban. Kažu nam da smo debili, da smo samo komadi, nazivaju nas pogrdnim imenima, deru se na nas, lupaju o tablu…“ To ne čudi, jer obično opisano postupanje menadžmenta ima efekta samo ako se izvodi na način koji ponižava radnike, plaši ih i vređa njihovo dostojanstvo. Drugim rečima, viši menadžment u ovim fabrikama mogao bi da se zapita kako i zašto radnici imaju tako loše mišljenje o ljudima koje su oni prepoznali kao dovoljno stručne da rukovode proizvodnjom, i da probaju da razmišljaju o tome da su najefikasniji i najlojalniji oni radnici koji su najzadovoljniji svojim poslodavcima, kao i da zadovoljstvo ne dolazi (samo) od visokih zarada već i od celokupnog odnosa na radu.
Kada je reč o ugovorima, pohvalno je što u svim fabrikama (manje-više) poslodavci poštuju zakon, što je velika razlika u odnosu na stanje od pre nekoliko godina. Gotovo svi zaposleni imaju ugovore o radu na neodređeno vreme. Naravno, kod onih poslodavaca kod kojih postoje ugovori o radu na određeno vreme, čak i kada su u znatnoj manjini u odnosu na ugovore na neodređeno vreme, i dalje je prisutna proizvoljnost u zaključenju tih ugovora iako Zakon o radu jasno kaže kada se oni mogu zaključiti. Ali ukupan utisak je da je kod ovog pitanja došlo do pomaka nabolje.
Kada je međutim u pitanju radno vreme, nema nikakvih pomaka. Svi ispitani radnici rade prekovremeno, a prekovremeni rad se smatra normalnom pojavom iako je i taj pravni institut jasno definisan i ograničen Zakonom o radu. Očigledno je da nijedan od poslodavaca ne poštuje zakonska ograničenja kod uvođenja prekovremenog rada, pa tako radnici kažu da „radna nedelja zavisi od obima proizvodnje“, a ne može od toga zavisi. Od obima proizvodnje zavisi broj zaposlenih kod poslodavca (odnosno zapošljavanje novih radnika), a ne stepen eksploatacije postojećih zaposlenih. Ovaj nalaz je na primer zastrašujući: „Svi ispitanici su povremeno radili radne nedelje koje su trajale minimum 48 sati, a više od dve trećine njih je radilo radne nedelje koje su trajale i duže od 48 sati. Najduža prijavljena radna nedelja podrazumevala je 76 sati (redovni radni dani po 12 sati i subota i nedelja po 8), zatim 72 (šest dana po 12 sati) i 70 (od ponedeljka do petka po 12 sati i subota 10).“ Zahvaljujući niskim zaradama, poslodavac ima situaciju da radnici rado rade prekovremeno i da se gotovo niko ne buni zbog ovako teških povreda zakona. Ili kako se zaključuje u istraživanju: „Praktično, umesto da zaposle veći broj radnica i radnika, shodno obimu posla, i daju im odgovarajuće zarade, poslodavci mali broj zaposlenih niskom ugovorenom zaradom drže u pat-poziciji nudeći opciju dodatnog prihoda kroz prekovremeni rad. Radnice i radnici ne bi li povećali svoj prihod, uglavnom prihvataju prekovremeni rad ma koliko bio iscrpljujući, čak i kad sati prekovremenog rada prelaze zakonom dozvoljen maksimum.“
Slično je i kada se radi o odsustvima i odmorima. Iako je rigidan stav poslodavca kada treba izaći u susret objektivnim privatnim potrebama radnika uvek kontraproduktivan, pomenuti šefovi ga se izgleda uporno drže. Kako drugačije objasniti izjavu radnika: „Uzmem bolovanje kad mi treba slobodan dan, jer mi je lakše dobiti bolovanje. Poslednji put sam uzela bolovanje kada sam imala ostavinsku raspravu.“ Ili još morbidnije (i žalosnije): „Na papiru postoje dva dana za privatne obaveze, ali samo ako doneseš dokaz. Sve mora da se najavi unapred, pa i smrtni slučaj.“ U vezi sa ovom (nenormalnom) praksom pojavljuje se i kažnjavanje zaposlenih za korišćenje bolovanja ili bilo kakvog vida odsustva, uskraćivanjem takozvanog „bonusa privatnosti“, o kojem sam već pisao kao o nemoralnoj i krajnje nezakonitoj praksi koja međutim uporno (i krajnje neshvatljivo) „izmiče“ inspektorima rada.
Kada je reč o zaradama, već je napomenuto da su one niske. Ali su redovne, što je za radnike jako važno, i što je realno veoma značajna dobra praksa poslodavaca jer je poznato da faktički ne postoje efikasni pravni mehanizmi zaštite od poslodavca koji ne isplaćuju zarade na vreme. Takođe, pohvalno je i što su svi radnici izjavili da dobijaju redovno obračun zarade, koji je poslodavac dužan da im dostavi (ali je takođe u pitanju obaveza koju mnogi nesavesni poslodavci u Srbiji izbegavaju).
Dalje, kao što se radno vreme uvećava preko svake mere kada ima posla, tako se i umanjuje kada posla nema. Apsurdno je, ali veoma indikativno, da se radnici u tom slučaju žale zato što im poslodavci (potpuno zakonito, ako je procedura donošenja rešenja urađena u skladu sa zakonom) vreme koje provedu van rada računaju kao godišnji odmor, a ne kao takozvani „prinudni odmor“. Godišnji odmor na kojem insistiraju poslodavci je povoljnija varijanta za radnike, jer za vreme korišćenja godišnjeg odmora naknada zarade iznosi 100 posto osnovice, a kod „prinudnog odmora“ samo 60 posto (s tim što naknada ne može biti niža od minimalne zarade). Radnici bi dakle pristali na nižu zaradu samo da bi sačuvali godišnji odmor za „pravi“ odmor. To svedoči o potrebi radnika da se godišnji odmor koristi za ono za šta je originalno i namenjen – da se radnici u potpunosti odmore od poslodavca.
O stepenu radne eksploatacije govori činjenica da su svi radnici u istraživanju naglasili da smatraju da radna norma nije adekvatno postavljena. Kako oni tvrde, norma se postavlja ili spram najproduktivnijih zaposlenih ili potpuno arbitrarno. U najvećem broju fabrika su radnici izjavili i da se norma povećava u skladu sa zahtevima naručilaca poslova za određenu količinu proizvoda u određenom roku. Ništa od toga nije zakonito. Za početak, nije normalno menjati radnu normu ako su svi ostali uslovi rada ostali isti (na primer, nije se prešlo na noviju generaciju mašina ili nisu uvedene inovacije u procesu rada). Takođe, postoje standardi rada koje nije tako teško utvrditi, i pomoću kojih će se jasno videti kolika je objektivna radna norma, a šta je iživljavanje nad radnicima. Daleko bilo, da inspektori rada to provere na terenu, makar ponekad. Tako da su radnici prepušteni na milost i nemilost poslodavcima (i naručiocima poslova, koji im očigledno diktiraju i normu i trajanje radnog vremena). Da ne pominjem da je uvođenje prekovremenog rada, čak i u zakonskim granicama, preraspodela radnog vremena, kao i izuzetno visoke radne norme, suštinski neinteligentno – više radnika će se povređivati, više njih će biti iscrpljeni i dekoncentrisani, biće više proizvoda nižeg kvaliteta. Postoji razlog zašto je uvedeno ograničenje radnog vremena – nije zato da bi se nervirao poslodavac, već zato što su radnici posle izvesnog vremena jednostavno isuviše nisko produktivni, da bi se po svaku cenu cedili na radnom mestu. Da ne pričam o tome što su, što duže ostaju na radu, sve veća opasnost po sebe i druge jer umor čini svoje a koncentracija neizbežno pada.
Ali opšte je poznato da za povrede propisa o bezbednosti i zdravlju na radu ne odgovara niko. Pa su tako radnici postali i potrošna roba, a u svakoj od istraživanih fabrika bilo je incidenata koji su bili vezani za kršenje standarda bezbednosti na radu, propisanih zakonom. Tako imamo i sledeće izjave: „U livnici se otkačilo tocilo i usmrtilo dva momka, jedan je imao 43 godine, a drugi 22. Žalili su se da mašine ne rade kako treba. Ljudi iz održavanja su nakon par dana rekli da su mašine ispravne, ali je ubrzo tocilo eksplodiralo i usmrtilo ih.“ Ili: „Zaštitnu opremu mahom obezbeđuje poslodavac, ali je ponekad nema dovoljno ili nije obavezna za korišćenje. Tako, na primer, zaposleni u proizvodnji električnih instalacija često rade golim rukama, jer su tako efikasniji.“
Kada je reč o sindikalnom organizovanju i delovanju, čini se da je u ispitanim fabrikama situacija u granicama (jadnog) proseka koji trenutno jeste naša realnost. Drugim rečima, u jednoj od 10 fabrika koje su predmet istraživanja, sindikat je zabranjen (iako je to krivično delo). U drugoj postoji sindikat, ali radnici kažu da je poslodavčev. U preostalim fabrikama sindikat postoji a kolektivni ugovori su zaključeni u četiri (u jednoj su kolektivni pregovori bili u toku u vreme istraživanja). Kada je reč o zadovoljstvu radnika sindikatom, takođe je slika preslikana iz opšteg utiska radnika u Srbiji. Naime, trećina ispitanika nije znala da kaže šta sindikat u njihovoj fabrici radi da bi poboljšao položaj radnica i radnika, a polovina ispitanika smatra da sindikati ne rade ništa ili ne rade dovoljno da bi poboljšali položaj radnica i radnika. Takođe polovina ispitanika nisu članovi i članice sindikata, zato što ne vide svrhu i ne misle da sindikati imaju ikakav uticaj na položaj radnica i radnika. Ovakvi stavovi se moraju posmatrati u korelaciji sa odgovorima na druga pitanja. Tako se u istraživanju kaže da praktično svi ispitanici smatraju da oni lično ne mogu ništa da urade kako bi se situacija promenila, sebe ne vide kao moguće pokretače promene. Dok samo trećina smatra da borba za bolje radne uslove mora biti kolektivna. Nije novina da se među radnicima izgubio osećaj kolektiviteta i solidarnosti, ali je zanimljivo povezati odgovore da radnici (pravilno) zaključuju da malo šta mogu sami, ali da ne prepoznaju sindikat kao nešto što će artikulisati njihove stavove i ciljeve koje imaju u vezi s poboljšanjem uslova rada. Razočaranost sindikatima nije nova pojava, ali zabrinjava nizak nivo svesti kod radnika da su sindikat oni sami – naprotiv, sindikati se percipiraju kao neke strane, otuđene forme koje nisu bliske radnicima, a još manje se čini da su radnici svesni da sindikat može osnovati i u njemu delovati svaki radnik bez izuzetka.
Nizak nivo svesti radnika o sopstvenim pravima je takođe bio očekivan. Gotovo polovina ispitanika nije znala koje mehanizme i žalbene procedure može da koristi da bi eventualno poboljšala svoju situaciju. Međutim, potpuno je poražavajući nalaz da samo 4 posto (dva od pedeset) radnika veruje inspektorima rada. Nije novost da inspekcija rada ne uživa veliko poverenje, ali je ovaj procenat katastrofalno nizak, i čini se da bi se ozbiljno morali ispitati zašto je to tako.
Na kraju, simpatičan je zaključak koji je veoma pronicljiv i stručan, ali je istovremeno i životan i govori o tome da radnici razmišljaju o svom radnopravnom položaju u želji da nešto promene. Naime, prema istraživanju mnogi ispitanici smatraju da postojeći Zakon o radu ne štiti dovoljno prava radnica i radnika, ali dodaju da se ni ovakav zakon u velikoj meri ne poštuje, a da za to niko ne odgovara. Na ovu konstataciju se malo šta može dodati.
Celo istraživanje sadrži još mnogo detalja na osnovu kojih možete rekonstruisati prosečan radni dan prosečnog motača kablova u Srbiji. Jasno je da je u odnosu na neke probleme koji su ranije postojali došlo do izvesnih pomaka i dobre prakse kod poslodavaca. U odnosu na neke druge, pre svega one koji se odnose na radno vreme, odnos prema zaposlenima i poštovanje propisa o bezbednosti na radu – nema pomaka. I takva će situacija biti sve dok se ne promeni odnos vlasti prema poslodavcima, i ne pokrenu se nadzorni mehanizmi. Do tada, zabrinjava činjenica da buntovni potencijal među radnicima praktično ne postoji, kao i da su sindikati izgleda potrošili sve kredite koje su kod radnika imali. Svi ovi faktori u kombinaciji dovode do zaključka da ćemo još dugo biti zemlja (eksploatisanih) motača kablova. Neka radnici Jure dokažu da grešim, puna podrška njihovom buntu!
Peščanik.net, 12.06.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Menstrualno odsustvo - 19/06/2024
- Kako motamo kablove - 12/06/2024
- Novosti iz sveta rada - 03/06/2024
