Komentatori raspravljaju o tome hoće li se Makedonija održati ili neće, ali to nije tema ovih protesta. Nije ni rizik, nezavisno od ponašanja vlasti, pa i opozicije. Predmet spora jeste ko će pobediti na izborima, a to zavisi od toga ko može legitimno da se kandiduje, kako će se konkurisati za glasove, ko će glasati, ko će brojati i, u zavisnosti od odgovora na prethodna pitanja, kada će se prevremeni izbori održati?

Prvo pitanje – ko može legitimno da se kandiduje – trenutno je u žiži interesovanja. Naime, ukoliko bi se pokrenula ozbiljna istraga o zloupotrebama vlasti, koje su i razlog nezadovoljstva i razlog raspisivanja prevremenih izbora, onda bi trebalo očekivati da bi oni koji su bili na vlasti i sumnjiče se za te zloupotrebe imali manje izglede da ponovo osvoje vlast nego ako bi se od bilo kakve istrage odustalo.

U tom kontekstu potrebno je videti odluku predsednika države da obustavi sve istrage, bilo da je reč o onima koje se vode protiv ljudi na vlasti ili onih koji su u opoziciji. Naravno, u slučaju ovih drugih reč je uglavnom o sumnjama da su počinili krivična dela kao privatna lica, a ne zloupotrebljavajući vlast. Ovo je razumljivo budući da je sadašnji sastav Vlade, bar kada je reč o ključnoj partijskoj koaliciji, isti od 2006. godine do danas. U međuvremenu su tri puta održani prevremeni izbori na kojima su iste ključne partije pobeđivale i mada je bilo prigovora na regularnost tih izbora, do optužbi o svakovrsnim zloupotrebama vlasti došlo je tek pošto su na svetlo dana isplivali snimci razgovora i drugi dokumenti koji zaista ukazuju na postojanje ozbiljnih kršenja svakojakih zakona i propisa, što je dovelo do masovnih protesta i do dogovora o prevremenim izborima. Prvobitno je trebalo da se održe krajem aprila ove godine, a sada su zakazani za 5. juni.

Do čega sada nije verovatno da će zaista i doći. To doduše zavisi od dogovora najvećih partija (dve makedonske i dve albanske), uz posredovanje komesara Evropske unije Hana kroz nekoliko dana u Beču, ali sada valja razrešiti problem koji je nastao najnovijom odlukom predsednika države Ivanova. Ona je izazvala masovne proteste, i to ne samo u Skoplju, čime se potcrtava to što sam već rekao: nije reč o sudbini Makedonije, već o sudbini ljudi na vlasti za koje se sumnja da su počinili značajne zloupotrebe vlasti.

Naravno, reč je takođe i o očuvanju demokratije, a zbog ugroženosti vladavine prava. Nezavisno od toga koji su bili motivi predsednika Ivanova, njegova se odluka ne može videti drukčije nego kao pokušaj da se iz političkih razloga zaštite od zakonskih posledica ljudi na vlasti, koji su u najvećoj meri pripadnici partije koju on predstavlja na najvišem državnom položaju. Što onda vodi neizbežnom pitanju da li bi to značilo da bi glasači trebalo da učestvuju u njihovom amnestiranju, nezavisno od toga hoće li za njih glasati ili neće i nezavisno od toga hoće li oni biti reizabrani ili neće? Time bi oni svakako učestvovali u korupciji demokratije, usled čega i protesti.

Koje su moguće posledice ove odluke i protesta? Jedna je da sada izgleda jasno da do političke stabilizacije u Makedoniji ne može da dođe ako se ne promeni vlast. Posle ove odluke o aboliciji, koja će se teško održati, jer je zapravo javno ne podržavaju ni partije na vlasti niti one u opoziciji (nezavisno od toga ko je u tome iskren a ko ne) pregovori će se voditi uglavnom oko svih drugih problema od čijeg rešavanja zavisi hoće li biti održani slobodni i pravični izbori. Ukoliko se krene tim putem, što izgleda jedino prihvatljivo i za opoziciju i za demonstrante, to bi javnost shvatila kao signal da se promenom vlasti ne rizikuje destabilizacija već upravo suprotno – da je to način demokratske stabilizacije. Iz toga bi onda sledilo da će se promeniti stanje u medijima i da će do promene vlasti zaista i doći kada se demokratski izbori održe.

Hoće li tako i biti ostaje da se vidi, a ishod u ne maloj meri zavisi od diplomatske veštine posrednika. Zanimljivo je, međutim, stanovište ruskog ministarstva spoljnih poslova koje je u svemu što se dešava u Skoplju (i sve više u čitavoj Makedoniji) uspelo da vidi prste zapadnih sila koje bi da ponove scenario “obojenih revolucija”. Nije jasno koji bi bili interesi tih zapadnih sila u Makedoniji, gde oni ništa ne mogu da postignu jer ne mogu tu zemlju da učlane niti u NATO niti u Evropsku uniju. Dosadašnja vlast je inače težila i jednom i drugom članstvu, a težiće i bilo koja druga vlast. A kako Makedonija nema izlaz na more, od nje ne zavisi nijedan od konkurentnih gasovodnih ili bilo kojih drugi tranzitni projekat. Zapravo, problem Makedonije i jeste u tome što ona samo nju zanima. Usled toga ohrabruje upravo to što bi javnost da očuva demokratiju, i vladavinu prava, i stabilnost, i samu zemlju konačno. U veoma složenim i zapravo teškim uslovima.

Novi magazin, 25.04.2016.

Peščanik.net, 26.04.2016.