Bezbednosna prolegomena

Sve je počelo u nedelju popodne, 8. januara u 16.25, kada je po rečima portparolke MUP-a R. Srpske Mirne Šoje, pronađen arsenal oružja i eksploziva, dan uoči svečane proslave dve decenije Republike Srpske. U sportskoj dvorani Borik u Banja Luci proslavi su prisustvovale i najviše zvanice iz Srbije: predsednik Tadić, premijer Cvetković, patrijarh Irinej, potpredsednici Vlade Ivica Dačić i Jovan Krkobabić. Već u prvim izveštajima o nalaženju skrivenog naoružanja pomenut je terorizam. Recimo, u svojim vanrednim vestima 10. januara ujutru, Radio televizija RS navodi da je „pronađeno naoružanje moglo da bude iskorišćeno za teroristički napad, zbog činjenice da je na svečanoj akademiji bilo više od hiljadu zvanica iz RS, BiH i regiona“. Jedanaestog januara Božidar Stanišljević, dugogodišnji radnik Sportskog centra Borik prijavio se policiji i priznao da je on uneo naoružanje. Dva dana nakon predaje zvanično je osumnjičen za terorizam. Njegov advokat, Milenko Ljubojević, izjavio je da njegov klijent „sigurno nije terorista“, a da je oružje uneo u dvoranu „jer ga je porodica naterala da ga iznese iz kuće.“ (SRNA, 17. januar)

Mediji u Srbiji su preneli da je Stanišljević bivši pripadnik DB-a, da ima veza sa „ljudima iz kriminalnog podzemlja“ Blic od 13. januara donosi članak pod naslovom: „Mafijaši bili na krsnoj slavi kod pritvorenog iz dvorane Borik“. U Blicu od 14. januara data je kratka biografija njegovih ratnih kolega iz DB-a i mafijaša: Ljuban Ećim, Dragan Kijac i Ilija Kojić. Za Ećima je u Blicu od 13. januara navedeno da je „blizak prijatelj odbeglog Luke Bojovića“, „osumnjičenog u Srbiji za više ubistava“, te da se istraga „vodi kao da je planirano ubistvo Tadića“ (B92). Blic u svom članku od 17. januara donosi vest da je automatska puška nađena u Sportskoj dvorani Borik „imala novi prigušivač zvuka i skrivač plemena, tako da u slučaju ispaljivanja hica niko u tom trenutku ne bi mogao da odredi odakle se puca.“

Iz izveštavanja medija o ovom slučaju, informacije o količini i vrstama skrivenog naoružanja (posebno o performansama puške) i o Stanišljevićevim vezama sa pripadnicima ratnog DB-a i mafijašima, formiran je utisak da su postojala neophodna sredstva, sumnjive ličnosti i mogućnost za izvođenje atentata 9. januara u dvorani Borik. Ono što za sada nedostaje jeste optužnica koja bi trebalo da iznese objašnjenje kada je i zašto Stanišljević uneo oružje u sportsku dvoranu Borik, sa kim je povodom nabavljanja, unošenja i skrivanja oružja bio u vezi i šta su mu bili planovi da učini sa oružjem, odnosno da li je zaista planirao izvođenje terorističkog akta za vreme Svečane akademije povodom 20 godina Republike Srpske, ko bi od učesnika Akademije bio meta takvog napada, te sa kojim motivima i ciljevima bi se on upustio u takav teroristički čin. Nakon optužnice trebalo bi da usledi sudski postupak gde bi tužilaštvo uspelo da dokaže navode iz svoje optužnice. Tek tada bismo definitivno dobili, ili tek tada ćemo definitivno dobiti, terorizam i teroriste.


Kako od kolumniste postati terorista

Sada već slavna kolumna Andreja Nikolaidisa, objavljena je najpre u e-novinama pod naslovom: „Šta je ostalo od Velike Srbije“ (11. januar), potom na BiH portalu žurnal.info, pod naslovom: „Poetska pravda u pokušaju“ (12. siječanj), te na kraju na podgoričkom portalu Analitika kao: „Šminkanje političkog monstruma“ (13. januar). Na Nikolaidisov tekst nisu reagovali samo političari i predstavnici udruženja novinara, pisaca i organizacija za zaštitu ljudskih prava u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji i Hrvatskoj, već i Vlada Republike Srbije, koja je Ministarstvu vanjskih poslova i evropskih integracija Crne Gore uručila demarš. U tom demaršu stoji da stavovi Andreja Nikolaidisa „kao savetnika Predsednika Skupštine Crne Gore za kulturu i slobodnu javnost“ izneti u pomenutom tekstu (pozvali su se na onaj objavljen na portalu Analitika), „osim što su neodgovorni, sadrže i „opasne intencije“, prete da raspire neželjena medijska i druga sukobljavanja na štetu dobrosusedskih odnosa“. Štaviše, u protestnoj noti koju je Srbija uputila, kao sporni i štetni po međudržavne odnose citirani su i delovi iz romana Mimesis Andreja Nikolaidisa, koji je izvorno objavljen 2003. godine.

Povod za kolumnu predstavlja sadržaj prethodnog poglavlja, a prava tema njegovog teksta jeste odnos Srbije prema susedima, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, odnosno nepostojanje legitimiteta Republike Srpske. Povod za negativne reakcije na Nikolaidisovu kolumnu predstavlja rečenica: „Civilizacijski iskorak bio bi i da je Bole upotrijebio dinamit i puške koje je sakrio u dvorani u kojoj su glavari, duhovnici i umjetnici proslavljali dvadesetogodišnjicu postojanja RS.“

Kritičari ove kolumne su Nikolaidisovu argumentaciju sveli na stav: upotreba dinamita i pušaka, odnosno terorizam, predstavlja civilizacijski iskorak. Pošto je taj teroristički čin, odnosno atentat, usmeren na najviše političke i verske predstavnike više zemalja, Nikolaidis je optužen da svojim tekstom opravdava i podstiče na atentat političara iz Srbije i Republike Srpske. Nikolaidisovi kritičari se mogu svesti na dva tipa: one koji potenciraju njegov status savetnika predsednika crnogorske skupštine, pa samim tim u njegovim stavovima traže stav zvanične Crne Gore, i one koji napadaju stav da terorizam predstavlja civilizacijski iskorak. Nakon što je Srbija uputila demarš Crnoj Gori, u ime Crne Gore oglasio se Ramiz Bašić, generalni direktor Direktorata u Ministarstvu vanjskih poslova i evropskih integracija, izjavom da „stavovi književnika Andreja Nikolaidisa izneseni u njegovom autorskom tekstu, ni u kom vidu ne odražavaju zvanične stavove Crne Gore“, drugim rečima da predstavljaju Nikolaidisove privatne stavove kao kolumniste i pisca.


Bloger ili polomiću čaše od kristala

Kada je reč o ponašanju savetnika visokih državnih funkcionera, imamo slučaj u Srbiji koji je prošao bez ikakvih širih reakcija. Nebojša Krstić, savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića za medije i bloger portala B92, reagovao je na poziv Socijal-demokratske unije da predsednik Tadić vrati orden koji je dobio od Milorada Dodika na proslavi dve decenije Republike Srpske, jer to „odlikovanje predstavlja uvredu za sve žrtve rata u Bosni i Hercegovini i sve žrtve na prostoru bivše Jugoslavije”. U blogu pod nazivom: „Tomislav Nikolić i 100 muslimana“, Krstić je napisao: „Žarko Korać često, pa i ovaj put, nastupa u javnosti kao glas moralne vertikale, nekog ko arbitrira u etičkim pitanjima. Ima samo jedan mali problem. Taj vertikalni moralni integritet koji se uzdiže do neprihvatanja bilo čega što je iz RS, kao staklo se razbija već o ivice bazena u Šilerovoj. I pretvara u prah”. SDU je najavio i pokrenuo tužbu protiv Krstića protumačivši izraz o razbijanju moralnog integriteta Žarka Koraća o ivicu bazena u Šilerovoj ulici u Zemunu kao Krstićevu klevetu da je Korać bio „gost kriminalaca iz Zemunskog klana“. Krstić u novom odgovoru piše da to nigde nije tvrdio. Šta je predsednikov savetnik tvrdio, dokazivaće se na sudu po tužbi SDU, ali je on svakako potpredsednika Đinđićeve vlade doveo u vezu sa Zemunskim klanom. Nije isključeno da Krstić na sudu izjavi, poput Dejana Mihajlova, da je to bilo u „žaru blogerske kreacije“, ili da njegov figurativan jezik ne znači ništa posebno.

No, šta je ovde važno? Niko, nijedan političar, pa ni ministar Dačić, za Krstićev blog nije rekao da predstavlja bezobrazluk i da staklo sa Koraćevim likom može da razbija u bazenu u Šilerovoj, ili pošto tog famoznog bazena više nema, u tuš kabini nekog zatvorskog kompleksa u Srbiji, a ne na Andrićevom vencu. Ako neko kaže da to nije isto, slažem se, Krstićeva difamacija je potencijalno mnogo gora. Zemunski klan je dokazani narko kartel čiji su se članovi bavili i egzekucijama i učestvovali u atentatu na premijera Đinđića. O mogućem atentatu u dvorani Borik, sem novinskih informacija i spekulacija, ne znamo ništa pouzdano, da li je zaista planiran i ko bi bili potencijalni učesnici. Samim tim, nema istu težinu dovesti u vezu potpredsednika Đinđićeve vlade sa kriminalcima koji su učestvovali u atentatu na premijera te iste vlade i hipotetisati o mogućem atentatu Božidara Stanišljevića kao civilizacijskom iskoraku. Takođe, niko Krstićeve stavove o staklenoj krhkosti Žarka Koraća kao moralne vertikale i njegovim vezama sa bazenom u Šilerovoj, svejedno na koju metaforičnu i virtualnu nijansu tih veza je Krstić mislio, nije protumačio kao stav Tadićevog kabineta ili vlade Srbije; sasvim ispravno.


Civilizacija i terorizam

Sada dolazimo do kontraverzne suštine, koja je za jedne kritičare neupitna a za većinu skandalozna, do navodnog Nikolaidisovog tumačenja terorizma kao civilizacijskog iskoraka. Istina je sledeća: Andrej Nikolaidis u svojoj kolumni nigde, pa ni u citiranoj rečenici nije propagirao terorizam, niti podsticao na terorizam niti davao podršku terorizmu. Andrej Nikolaidis je razmatrao motivaciju potencijalnog Stanišljevićevog terorističkog čina u kontekstu razmatranja i negativnog vrednovanja legitimiteta Republike Srpske i u kontekstu delegitimizacije crnogorske državnosti koju sprovodi politička elita, vladajuća u Srbiji i deo opozicione u Crnoj Gori.

Treba ukratko predstaviti strukturu Nikolaidisove argumentacije u inkriminisanoj kolumni. On najpre uvodi opoziciju civilizacije i varvarstva (barbarstva), poentirajući paradoksom da „civilizacije počivaju na barbarstvu: mir i blagostanje u centru znači pakao za one na periferiji i van granica civilizacije“. U centru civilizacije se, po Nikolaidisu, nalaze razvijene zapadne zemlje, na periferiji su zemlje koje tom razvoju i društvu teže. U zemlje sa periferije Nikolaidis svrstava balkanske zemlje, kao i Republiku Srpsku. Iako, takođe radikalno i paradoksalno, tvrdi da je „civilizacija, sa uređenom državom kao jednim od vrhunskih postignuća, totalna instrumentalizacija hipokrizije“, Nikolaidis je na strani civilizacije a ne prirode: „Moj problem sa našom civilizacijom je u tome što u njoj ima previše prirode“. Za njega je povratak na prirodno stanje povratak u varvarstvo. Veličina Jugoslavije za njega i jeste bila u tome što je to bila „neprirodna tvorevina“, dok je Republika Srpska „vrlo prirodna, kao i način na koji je stvorena“. Ovde nije mesto za raspravu o tome da li je rat prirodna ili neprirodna tvorevina, kao i ratni zločini ili Dejton kao mesto konačnog kompromisnog dogovora kojim su postavljeni temelji današnje Bosne i Hercegovine.

Ovde je lako ne složiti se sa Andrejom Nikolaidisom da rat, ratni zločini, diktat stanja na terenu i uticaj velikih sila ne predstavljaju izraz nečeg samo prirodnog i varvarskog, već i da su izraz funkcionisanja moderne civilizacije. Međutim, autoru kolumne nije bio cilj da piše pravno-filozofsku elaboraciju o varvarstvu i civilizaciji. Ovaj deo kolumne je bitan kao kontekst u kome se nalazi pojam civilizacijskog iskoraka. Najpre, Nikolaidis smatra da bi civilizacijski iskorak predstavljalo ukidanje Republike Srpske (kada bi „globalne, naddržavne i nadnacionalne institucije pravdu pretpostavile pragmi, etiku koristi“), u šta on ne veruje da se može desiti. I ovaj stav, i sa teorijskog i sa real-političkog stanovišta može biti predmet vrlo ozbiljne debate. Ali ni to nije poenta.

Poenta sledi: civilizacijski iskorak bila bi situacija da je Stanišljević upotrebio skriveno naoružanje – ali da ga je upotrebio kao radnik koji je shvatio da su ga predstavnici elita koji sede na proslavi, opljačkali i zloupotrebili. Dakle, da je delovao kao neko ko je klasno samoosvešćen. Nikolaidis govori o tome da klasna motivacija za terorizam predstavlja u civilizacijskom smislu nešto više u odnosu na druge vrste motivacija kakve su nacionalne i verske, čije antagonizme pominje uz klasne.

Dakle, šta Nikolaidis ovde radi? On kao kolumnista-analitičar gradira motivaciju za terorizam. Za njega klasna motivacija ima više smisla od nacionalne i verske. Stoga bi to, po njegovom mišljenju, predstavljao civilizacijski iskorak. Iskorak u odnosu na stanje gde su se zločini tokom ratova 90-ih, u kojima je i iz kojih je stvorena Republika Srpska, činili u ime nacionalnih i verskih razloga ili antagonizama. Eto poente. Većina antiteroristički nastrojenih kritičara Nikolaidisa polazi od tvrdnje da je terorizam zločin bez obzira na to šta ga je podstaklo, klasni ili neki drugi antagonizmi. Samim tim, oni očito smatraju da svako razmatranje terorizma kao civilizacijskog iskoraka predstavlja ujedno i njegovo pozitivno vrednovanje, podsticanje ili opravdavanje. I tu postoji veliki nesporazum između Nikolaidisa i njegovih kritičara. Nikolaidis nigde ne negira da je terorizam zločin – on se tim stavom ne bavi, bilo stoga što se podrazumeva ili što nije smatrao za shodno da ga pomene. Kao što nikad nije smatrao za shodno da na početku svake svoje kolumne stavi napomenu da ona izražava njegove lične stavove a ne stavove predsednika crnogorske skupštine čiji je savetnik ili stavove zvanične Crne Gore.

Ako izostavimo stranački motivisane napade i sva površna i zlonamerna čitanja, postoje još bar dva razloga zašto ovakav tip kolumni izaziva burne reakcije. Jedan razlog se tiče autorskog stila, drugi se tiče sadržine političkih stavova koje Nikolaidis iznosi. Naime, u oba smisla, Andrej Nikolaidis je tip radikalnog intelektualca, jednako pisca i kolumniste. Njegove omiljene stilsko-retoričke figure su sarkazam, cinizam i paradoks. Kao pisac spada u najpesimističnije autore savremene crnogorske proze čije je viđenje ljudskih odnosa vrlo mračno, počev od onih unutar porodice (posebno u romanima Sin i Dolazak), kao i tzv. same ljudske prirode. Da bude zabavno, najmanje je pesimističan u romanu Mimezis, čije je delove država Srbija navela kao primer stavova „opasnih intencija“. Takav stil, kojim se besprizivno i često bez nijansi dolazi do poente, direktno provocira negativnu rekaciju, jednako kod neistomišljenika kao i kod umerenjaka. Štaviše, takav stil često budi nelagodu i otpor kod dela čitalaca. Sa druge strane, Nikolaidisova prozivka aktera udruženog zločinačkog projekta iz Srbije i srpskog nacionalizma kao ideologije zločina, razumljivo izazivaju otpor kod nacionalista, kao i kod onih koji tumačenje ratnog raspada SFRJ posmatraju uz uverenje da su sve strane jednako činile zločine.


Čistka

Isprovociran izveštavanjem u Srbiji o kolumni Andreja Nikolaidisa, apostrofirajući zvaničnike iz Republike Srpske, podgorički Dan i beogradsku Politiku, Forum pisaca je 17. januara izdao Proglas u kome je pozvao „da se odmah obustavi ova fatva i poziv na linč koju su Politika i drugi mediji objavili i da se u celosti na uvid javnosti pruži sporni Nikolaidisov tekst kako bi se video njegov pun sadržaj i na taj način dozvolilo svim zainteresovanima da forimiraju jasan stav o onome što je Andrej Nikolaidis izneo u članku“. Među potpisnicima Proglasa našli su se stari i novi članovi ovog neformalnog udruženja pisaca. Mediji koji su preneli delove Proglasa navodili su imena poznatijih potpisnika, kao što su Filip David, Borka Pavićević, Nenad Prokić, Mirjana Miočinović, Sreten Ugričić. Budući da su srpski mediji forsirali vesti po kojima je Andrej Nikolaidis napisao da bi aktiviranje eksploziva predstavljalo civilizacijski iskorak, čime su grubo falsifikovali značenje njegovog teksta, medijski napadi su se sa nedostupnog Nikolaidisa preneli na dostupne potpisnike Proglasa Foruma pisaca, posebno se fokusirajući na Sretena Ugričića, upravnika Narodne biblioteke Srbije.

U toj, sada još jačoj hajci, isticao se beogradski tabloid Press, koji je 19. januara objavio članak pod naslovom „Upravnik Narodne biblioteke podržao atentat na Tadića“. Istog dana ministar MUP-a Ivica Dačić je najavio da će na sednici vlade zatražiti Ugričićevu smenu, zapretivši mu i zatvorom: „Lično ću da tražim da se Ugričić razreši dužnosti. Može on da pozdravlja, ali iz zatvora, a ne iz biblioteke. Takve izjave imaju veze sa bezobrazlukom i ne mogu da shvatim da neko žali što neko nije ubijen. To je podrška terorizmu“ (Press). Usledio je novi protest Foruma pisaca i podrška koju je Ugričiću uputio desetočlani „tim saradnika upravnika NBS“ podsećajući na njegov profesionalni doprinos unapređenju NBS. Ministar kulture i medija Predrag Marković založio se da se u raspravi o Ugričićevoj smeni izbegne histerija. U pismu upućenom Ugričiću 20. januara istakao je da je „uveren da je stabilnost i kontinuitet u radu najviše nacionalne ustanove kakva je NBS prioritet u odnosu na dnevno-politička dešavanja“. Uprkos stavu resornog ministra, Vlada Republike Srbije je na telefonskoj sednici 20. januara popodne, sa mesta Upravnika NBS smenila Sretena Ugričića.

Tabloid Press je 20. januara objavio faksimil mejla koji je Sreten Ugričić poslao članovima Foruma pisaca pre potpisivanja prvog Proglasa Foruma pisaca. Press nije naveo kako je došao do ovog mejla, u kome su navedena sva imena učesnika u debati, pisaca mlađe i starije generacije. Press je neovlašćeno objavio sadržaj jedne privatne prepiske sa imenima svih adresata u komunikaciji, posredno izloživši i njih atmosferi linča. Štetočinska bestidnost Pressa se nije zaustavila samo na tome. Citirajući navode iz Ugričićevog privatnog mejla, Press je objavio da je zbog Ugričićevog mejla navodno mogao da izbije diplomatski skandal Srbije sa Mađarskom i Crnom Gorom zbog toga što je Ugričić kritički prozvao Viktora Orbana i Mila Đukanovića.

U celoj ovoj hajci u kojoj su prednjačili Dačić i Press, ni Sreten Ugričić se nije snašao. Dramaturški govoreći, posle Proglasa Foruma pisaca našao se u ulozi tragičkog junaka koji strada zbog svoje plemenitosti jer želi da zaštiti drugu, progonjenu osobu. Kao upravnik NBS, dakle čelnik važne institucije koga imenuje i razrešava Vlada Republike Srbije, jedini je izdvojen iz grupe potpisnika Proglasa i optužen da podržava i terorizam. Umesto da svoj stav utemelji na sadržaju Proglasa kojim se tražio prestanak medijske hajke na kolegu pisca i objavljivanje integralnog teksta Nikolaidisove kolumne, čime bi čitaoci bili upoznati sa kontekstom u kome se nalazila rečenica koja je izazvala kontroverzu, Sreten Ugričić je izjavio da je svoj potpis na inicijativu Foruma stavio neoprezno, da ne podržava terorizam već „Vladu Srbije i državni vrh“. Tako je od egzemplarne žrtve postao smušena figura državnog činovnika i intelektualca koji se uplašio i povukao pod lavinom isfabrikovanih i teških optužbi.

Nakon Ugričićeve smene, atmosfera progona je nastavljena. Ivica Dačić je u Vlasotincu 21. januara optužio Čedomira Jovanovića, lidera LDP-a, da brani nekoga „ko podržava ubice i teroriste“ („Čeda Jovanović podržava ubice“, Nezavisne novine), dok je LDP odgovorio da Dačićeve izjave kao i odluka vlade o smeni Ugričića u našu zemlju „vraća atmosferu javnog linča“, te da ti političari na vlasti uzimaju sebi za pravo da „optužuju, huškaju, prete hapšenjima, javno sude i presuđuju“. Press 22. januara, uz pomoć političara i intelektualaca za posebne namene (Rasim Ljajić, Žarko Trebješanin, Mario Spasić), nastavlja hajku na potpisnike Proglasa Foruma. Nova meta je Mileta Prodanović, slikar i pisac, član Nacionalnog saveta za kulturu, čija se smena traži.


Zlokobna suma

Dakle, u zbiru imamo tri opasne konstrukcije:

(1) sumnju u planove o terorističkim aktivnostima Božidara Stanišljevića koji je u sportsku dvoranu Borik uneo veću količinu naoružanja i medijski iznete spekulacije da je to naoružanje moglo da se upotrebi za atentat na proslavi 20 godina RS;

(2) cementirano uverenje da je Andrej Nikolaidis svojom kolumnom podržao terorizam;

(3) većinski stav Vlade Srbije da su potpisnici Proglasa Foruma pisaca koji su tražili da se obustavi medijska hajka na kolegu iz Crne Gore, takođe podržali terorizam i hipotetički atentat na visoke zvanice proslave.

Posledice su:

(1) još uvek nemamo optužnicu koja bi objasnila terorističke planove Božidara Stanišljevića i dokazala da je planirao atentat na učesnike proslave RS;

(2) imamo demarš države Srbije državi Crnoj Gori zbog Nikolaidisovog teksta za koji je zvanična Crna Gora rekla da predstavlja lični stav Andreja Nikolaidisa;

(3) imamo smenu i javnu difamaciju upravnika NBS Sretena Ugričića i najavu novih čistki potpisnika Proglasa Foruma pisaca, za šta medijsku pripremu izvode tabloidi.

Pokazalo se da je srpsko društvo lako ubediti u bilo šta. Nađeno oružje je medijskim spekulacijama postalo krunski dokaz za planirani atentat, oštar kolumnistički stil jednog pisca postala je propaganda i zalaganje za terorizam, proglas javnosti grupe pisaca koji uzima u odbranu kolegu pisca od medijskog linča postala je podrška teroristima i ubicama. Godine 2000, pre 5. oktobra, vladajuća koalicija koju su činili Dačićevi socijalisti predvođeni Slobodanom Miloševićem, uz JUL Mirjane Marković i radikale Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, koji tada nisu forsirali evropski put Srbije, ozbiljno su pripremali Zakon o terorizmu kojim bi imali zakonsku osnovu za obračun sa članovima Otpora i demokratske opozicije, koje su i bez zakona privodili na saslušanja i osuđivali. Dvanaest godina kasnije, situacija u Srbiji pokazuje da takav zakon zaista nije potreban: tako je lako isfabrikovati optužbu za terorizam, povesti medijsku harangu protiv odabranih meta i najuriti ih sa posla.

Umesto patetičnog lamenta i podleganja atmosferi straha, ova situacija nalaže aktivan građanski otpor u predstojeće predizborno vreme.

Kakav otpor? Razmišljajmo o tome.

 
Peščanik.net, 23.01.2012.