Sa ponosom i nadom da nije sve izgubljeno za Srbiju,
čitamo ovde u Australiji vesti vezane za Kusturicu,
Dodika, Novaka, Matiju Bećkovi
ća…
Za vaše akcije spremni smo da novčano pomognemo
koliko i kako mogadnemo.

J. E, čitalac Politike

Delo Ive Andrića ne prestaje da uznemirava duhove na Balkanu. Pre dvadeset godina, početak ratova na tlu bivše Jugoslavije pokrenuo je i novo interesovanje za njegov lik i delo, i to za njegov lik pre svega na domaćem terenu, gde je postalo važno čiji je on pisac a čiji nije, dok je za delo poraslo zanimanje kako kod različitih mirovnjaka tako i u slavističkom svetu. Sve u svemu, Andrić je ponovo prošao kroz trijažu militarne i civilne recepcije, u svetu su objavljeni novi prevodi njegovih knjiga a u onome što se danas popularno zove Regionom, njegovo delo je postalo poligon postdejtonskih obračuna i poravnanja. U Beogradu je pre samo nedelju dana Andrić ponovo bio u fokusu, i to najpre kao predmet književne analize u Kulturnom centru Beograda, da bi potom dvojica nezaobilaznih andrićologa, Emir Kusturica i Milorad Dodik, u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, predstavili svoj istorijski projekat Kamengrada ili Andrićgrada, još jednog kurioziteta u čitanju dela jedinog jugoslovenskog nobelovca.

Emanacija duha Republike Srpske

U dva glasa, uz projekciju na video bimu, Kusturica i Dodik su sa pozicije posednika apsolutnog znanja o Andriću i prošlosti, predstavili beogradskoj publici svoj arhitektonsko-politički projekat. Radi se o planskom zaposedanju prostora (od 2,5ha) između zakonom zaštićenog kulturnog dobra – Mosta Mehmed paše Sokolovića i ušća Rzava u Drinu, sa namerom da se to poluostrvo proširi nauštrb reke i ispuni građevinama koje, prema rečima ovih planera, treba da: 1) reprezentuju duh Andrićevog dela, 2) predstavljaju “stariji i lepši” Višegrad, 3) pacifikuju Bosnu i Hercegovinu, 4) posluže kao scenografija za snimanje filma po romanu Na Drini ćuprija, 5) motivišu ljude da počnu da izučavaju istoriju i bave se kulturom i književnošću, 6) otvore nova radna mesta suprotstavljajući se recesiji, 7) postanu stecište “ljudi koji znaju istoriju i na pravi način su shvatili, ne samo prošlost nego sadašnjost u BiH”, 8) prognaju demokratiju i uspostave diktaturu kakva je već poznata u Drvengradu, te da na najbolji mogući način 9) svojom strukturom manifestuju duh Republike Srpske.

Ovako široko izložen program građenja, sa svim izrečenim floskulama koje se odnose na pojedinačne segmente društveno, politički i arhitektonski uređene teritorije/entiteta, liče pre svega na predizborne slogane, nesvakidašnje u naše vreme pa čak i za ove prostore, jer odmah na početku stavljaju do znanja da će sve slobode biti ukinute, te da će svi putevi voditi u pećinu k Diktatoru, koji će svojim odlukama rešavati sve probleme bez mogućnosti kritike i korigovanja njegove apsolutne volje. Dakako, trebalo bi naglasiti i to da je Kusturica u jednom momentu objasnio da u Kamengradu neće biti kasarne, ali zar ima potrebe o tome pričati kada se radi o projektu ovakvog tipa koji pre svega liči na uređenje kasarnskog ambijenta, jer sve pretpostavke neophodne za uređeni vojnički život su već tu: jedan diktator, jedna istina (o prošlosti BiH), jedna zajednica koja doduše ima pravo na izražavanje veroispovesti, svakako pravoslavne, budući da je kamena crkva na povlašćenom mestu (koliko se može videti na fragmentima prezentacije u štampi). Pretpostavljam da bi strogo kontrolisani koncept trebalo da reguliše sve sfere života u Kamengradu: administraciju, galerije, kulturne centre, pozorište, pijace, ponašanje na trgovima… Svakako će pojačani pritisak biti na izlagačkim i izvedbenim praksama u Kamengradu, kao što je to u kasarnama uobičajeno; tj. neće biti moguće prikazivanje izložbi, pozorišnih predstava kao ni filmova koji nisu u skladu sa vladajućom istinom. O distribuciji i prodaji nepoćudnih knjiga ne treba ni razmišljati. Glavni cenzor biće svakako Diktator. U ovakvim slučajevima ne treba rizikovati i uvek se treba držati Staljinove maksime: “Poverenje je dobro, ali kontrola je bolja!” Ovakvo militarističko ustrojstvo se obično izgrađuje oko nekih tabua, bilo da se radi o svetinji Partije, vladarske Porodice, Crkve, Sekte itd. U slučaju Kamengrada radi se o tabuisanju istine o Onima Kojih Više Nema u Višegradu, i to je kamengradskim novojezikom navedeno u načelu pod rednim brojem sedam. Akcenat je na “znati istoriju” i “na pravi način shvatati prošlost”. To podrazumeva i postizanje konsenzusa o nepostavljanju suvišnih pitanja, kao što bi moglo biti ono o promeni demografske strukture u realnom Višegradu nakon operacija srpske vojske i paravojske počev od 1992. godine. Šta se dogodilo sa većinskim bošnjačkim življem? pitaće neki turista-namernik. Na to pitanje bi pravoverni žitelj Kamengrada trebalo da odgovori jednostavnom upitnom rečenicom: “A, jesi l ti čito Andrića?” Kusturica i Dodik smatraju da se sa ovom frazom prekida svako dalje raspitivanje i prelazi na lepše teme. Ovakva struktura zaista najbolje manifestuje duh RS, ali i argumentaciju mnogih njenih graditelja i današnjih branitelja oličenih kako u srpskim političkim kadrovima tako i u spisateljskim grupacijama.

Islam je moja sudbina

Zlokobna je i mračna interpretacija Andrićevog dela koju su nam ponudili Emir Kusturica i Milorad Dodik. Još je mračnija posredna analiza stanja u Republici Srpskoj. Andrić viđen kroz njihovu prizmu izgleda kao isluženi vojnik koji se, paradoksalno, nikada ne sme demobilisati. Vanredno stanje ne sme prestati za njega/njih, jer inače propada sve. Miroslav Karaulac, nedavno preminuli vrsni poznavalac Andrićevog života i dela, upozoravao je devedesetih na zloupotrebe ovog pisca u javnosti. Prilikom ukazivanja na skandalozne neznalačke interpretacije Andrića u tekstovima Radovana Popovića, inače danas neprikosnovene zvezde Službenog glasnika i Politike, Karaulac je primetio da se radi o posebnom tipu neznanja koje je zacarilo našom scenom, Radi se o militantnom neznanju, koje svakom svojom sledećom akcijom “spušta svoju donju granicu”. Tokom vremena, međutim, ovo militantno neznanje je stupilo u neraskidivu spregu sa vladajućom politikom i protokom novca. Sada je ono na vrhuncu moći. Mogao bi tako i Novak Đoković, koji se nesrećno upleo u matricu što je instinktivno locirao čitalac Politike iz dijaspore, da nam posle nekog meča održi predavanje o Andriću. Činjenice polako postaju neproverljive i nemoguće ih je kritički korigovati. Tako i Andrić u interpretaciji dvojice neukih nacionalista samim činom izgovaranja postaje srpska koheziona supstanca. Nije bitno o čemu oni zapravo govore. Bitno je da to govore Oni. A svi koji žele nešto da saznaju o Andriću i prošlosti Višegrada, mogu to da potraže na drugom mestu, samo ne u Kamengradu. Jedna Karaulčeva rečenica iz knjige Andrićeve kule i gradovi, kao kontrast kamengradskoj viziji, može nas uveriti u to: “Dete katoličkih roditelja, dugogodišnji žitelj ortodoksne sredine, zanet islamom do mere da će se jednoj prevoditeljki poveriti: ‘Islam je moja sudbina’, Andrić je najprestižniji proizvod i predstavnik te višeznačnosti ambijenta bogatih sazvučja, tonova i boja, kakav je nudila Bosna.”

Peščanik.net, 28.06.2011.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)