Sredinom šezdesetih godina 20. veka u parlamentu Savezne Republike Nemačke povela se žučna rasprava o nacističkim zločinima. Bilo je to prvi put da su se nemački parlamentarci upustili u takav razgovor bez pritiska spolja. Povod je bila zastara u vezi sa gonjenjima za zločine iz 2. svetskog rata. Iz današnje perspektive, diskutanti su se očekivano podelili u dve glavne grupe, a linija između njih poklapala se s političkom podelom na levicu i desnicu. Desnica se, dakle, pozivala na pravni pozitivizam: zastara mora ostati na snazi, tvrdili su legalisti, jer zakoni moraju važiti bez obzira na okolnosti i težinu zločina. Njihovi oponenti s levice smatrali su da je priroda počinjenih zločina takva da nijedan legalizam ne može sakriti moralnu nakaznost obustave gonjenja zbog zastare, te se zato zastara mora ukinuti. No, tu je bila i treća grupa koja je zagovarala jedan poseban stav: oni su tvrdili da je čitava rasprava bespredmetna; sramota je što se o tome tek sad govori, šta se čekalo dve decenije, pitali su, zašto zločinci nisu već pohapšeni i kažnjeni; jer ispada – da nije bilo zastare ni danas niko o tim zločinima ne bi progovorio; stoga oni odbijaju da se svrstaju i moralno se gnušaju i nad jednom i nad drugom stranom.

Ko god je upoznat sa denacifikacijom u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj, ili je recimo čitao Dubilovu knjigu Niko nije oslobođen istorije o raspravama o nacističkim zločinima u nemačkom parlamentu posle 2. svetskog rata, zna da treće grupe – nije bilo. Izmislio sam je, kako bih u drugi kontekst smestio problem sličan problemu koji se ovih dana artikuliše u vezi s protestom kulturnih radnika od subote, 22. juna, na beogradskom Trgu republike. Više uglednih autora zamerilo je svojim kolegama protestantima što su se tek sad, godinu kasnije, okupili da izraze nezadovoljstvo radom ministarstva kulture. Sramno je, smatraju oni, i što se to nezadovoljstvo iskazuje isključivo zbog izostanka državne novčane potpore. Mislim ovde na Tomislava Markovića, Biljanu Srbljanović, Olivera Frljića, Sašu Ilića, Vladimira Arsenijevića, čije sam tekstove i izjave čitao proteklih par dana. Jednostavno govoreći, po cenu da ispustim neke bitne nijanse, njihovi argumenti mogu se svesti na sledeće: trebalo je demonstrirati protiv ministra kulture odmah, čim je postavljen i čim je počeo da govori o patriotskoj kulturi; za razliku od novca, koji ne može biti stvar principa, ministrova biografija i njegov pervertirani patriotizam bili su dovoljan razlog za protest. Iako ova primedba na prvi pogled deluje principijelno, u njenom središtu je diskvalifikacija na osnovu ličnih osobina: protest se delegitimiše ukazivanjem na neprincipijelnost i moralnu slabost protestanata. U jednom od pomenutih komentara to će se izreći otprilike ovako: ti ljudi se bune zbog vlastitog dupeta, a ne zbog moralnih i profesionalnih načela; pri čemu stražnjica tu valjda metaforički stoji umesto pukih materijalnih potreba, dok su principi valjda uzvišeniji, i u telesnoj kartografiji vezani, pretpostavljam, za glavu.

Argument protiv protesta mogao je da se formuliše i elegantnije, bez ličnog diskvalifikovanja koje preti da nas zatvori u začarani krug jeftinih uvreda. Kada se tako krene, razgovor vrlo brzo gubi smisao i lako se svede na novozavetnu pouku o bacanju prvog kamena.

U jednom drugom registru, pomenute reakcije svakako imaju smisla. Ako ih čitamo ne uzimajući u obzir implicitan osobni aspekt, rekao bih da njihovi autori, baš kao i protestanti, postavljaju dva suštinska, međusobno povezana pitanja. Prvo pitanje je načelno: kako pristojna država treba da se odnosi prema kulturi, odnosno koji su to zahtevi koje mi kao građani i kao kulturni radnici možemo legitimno ispostaviti državi? Drugo pitanje je kontekstualno specifičlno: koja vrsta protesta u vezi s kulturom danas u Srbiji može imati smisla, i ko su verodostojni akteri koji mogu izneti taj protest? Potpitanje je: ko unutar društva ima autoritet i komeptenciju da utvrdi verodostojnost? To su, po mom mišljenju, najozbiljnija i najdalekosežnija pitanja kojima danas treba da se bavimo. No, dok se ne složimo oko odgovora na njih, zašto bismo sedeli skrštenih ruku? Ako pretpostavimo da je moguć legitiman protest i u vezi sa nekim tekućim, manje ozbiljnim pitanjima, onda je naprosto nepravično na nedavni protest gledati izvan konteksta i kritikovati ga samog po sebi, ili, još gore, pozivanjem na kolektivne moralne karakteristike njegovih aktera. Zameriti nekome što se nije istog trena pobunio protiv imenovanja novog ministra kulture u ponekom smislu je čak i političko podmetanje. Ako bi se dosledno razvio, taj argument bi zapravo morao da glasi – što se niste odmah pobunili protiv Dačića, Vučića i Nikolića, kao premijera, vicepremijera i predsednika. Jer, Petković je u smislu odgovornosti za događaje iz devedesetih mnogo manji moralni problem od potonje trojice. Drugim rečima, argument ne bi smeo da glasi: pa šta ste drugo očekivali od Petkovića? Argument je – zar ste mogli bilo koga drugačijeg od Petkovića i da očekujete na tom mestu ako vladu prave SPS i SNS, a na čelu su joj Dačić i Vučić. Otkud je sad Petković bio veća štetočina od Nikolića, Dačića i Vučića? U krajnjem izvodu, argument je – pošto se niste nijednom masovno i odlučno založili za zabranu stranaka i lustraciju, to jest za odstranjivanje iz politike onih stranaka i osoba koje su podstakle, podržale, poricale i pravdale masovne ratne zločine iz devedesetih, izgubili ste svako pravo da protestujete. Taj izvod jeste koherentan, ali on ujedno i parališe.

Tek, Dačić i Vučić, kako trenutno stvari izgledaju, praktično priznaše Kosovo. Možda će napraviti i neke presudne korake ka EU. I jedno i drugo im kao veliku stvar priznaju i neki od pomenutih kritičara subotnjeg protesta. Je li onda bilo razloga očekivati sličan preobražaj i od Petkovića? Mislim da nije. Ali, ima li čvršćih osnova za takvu tvrdnju? Pa nema, jer ako sudimo putem analogija, moglo se i od Petkovića očekivati nešto drugačije, a u sklopu promena koje su se navodno dogodile u glavama njegovih nadređenih. Problem je u tome što su se stvari nerazmrsivo isprepletale, i u tom idejnom i vrednosnom haosu teško je izvući nit koherentnog argumenta. Toj pometnji bitan doprinos daju i kulturni radnici. Frljić bi da Srbija, kako on kaže, ima kvalitetnu kulturu, šta god to bilo. Ja bih rekao da Srbija ima upravo onakvu kulturu kakvom je mi, dakle i Srbljanović, Marković, Ilić, Aresnijević, Frljić i ja, zajedno stvaramo. Možemo li mi bolje? Možda, ako bi i institucije stale iza nas, što u stvari znači da se sredstva državne potpore usmere i ka onome što mi radimo. I to je bila jedna od tema subotnjeg protesta. U trenutnim okolnostima, pak, mislim da niko od nas ne može ni više ni bolje. Što opet ne znači da treba da dignemo ruke od elementarnih kategorija dobrog i rđavog, pravednog i nepravednog. Pitanje je samo koliko nam stvarnost dozvoljava da ih se dosledno pridržavamo. Zato mi se čini da je osuda protesta isuviše isključiva, te ne ostavlja prostora za alternativu postojećem stanju.

Peščanik.net, 25.06.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).