Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je proglasila pandemiju uzrokovanu korona virusom. Pandemija, uzmimo definiciju domaćeg zakona, označava obolevanje od zarazne bolesti koja prelazi državne granice i širi se na veći deo sveta ili svet u celini, ugrožavajući ljude u svim zahvaćenim područjima.
Srbija u trenutku pisanja ovog teksta ima 24 (zvanično) obolele osobe od korona virusa, te svakako jeste jedna od zemalja koju je SZO imala u vidu prilikom proglašenja pandemije. Međutim, do danas naša zemlja nije proglasila epidemiju na svojoj teritoriji, iako bi imala osnov da proglasi čak i epidemiju od većeg epidemiološkog značaja – koja obuhvata pojavu teških kliničkih oblika zaraznih bolesti i/ili smrti od zarazne bolesti, opasnost od nastanka težih ekonomskih i društvenih posledica i prekograničnog prenošenja bolesti. Pitanje (ne)proglašenja epidemije je, iako naizgled tehničko, izuzetno bitno, jer ono različitim državnim organima daje jasna (ali ipak omeđena) ovlašćenja kojima se širenje epidemije suzbija.
Ponovimo još jednom da ministar zdravlja, na predlog Republičke stručne komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti i Zavoda za javno zdravlje, naredbom proglašava epidemiju zarazne bolesti (pa čak i opasnost od epidemije – ovaj voz je prošao još dok smo se hvalili kako u Srbiji nema potvrđenih slučajeva, kako se virus leči rakijom i vrlo je smešan).
Tek nakon proglašenja epidemije, opet samo na predlog Komisije i Zavoda, ministar može narediti mere kao što su: zabrana okupljanja na javnim mestima; ograničenje kretanja stanovništva; zabrana ili ograničenje putovanja; zabrana ili ograničenje prometa pojedinih vrsta robe i proizvoda i vanrednu vakcinaciju. Ove mere moraju biti donete u propisanoj proceduri i smeju trajati samo do prestanka opasnosti (o čemu opet odlučuju medicinski stručnjaci). Ove procedure su jasno propisane Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.
Dakle, novinari koji su u prilici – prekinite predsednika i pitajte ga gde je ministar zdravlja? Gde su i ko su članovi Republičke stručne komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti? Zašto Srbija nije proglasila epidemiju korona virusa? Odakle dolaze i čemu služe mere koje pojedinci proizvoljno i ad hoc saopštavaju na konferencijama za novinare?
U odsustvu medicinskog i pravnog definisanja stanja u kome se zemlja trenutno nalazi, sve mere koje Vlada Srbije i predsednik Srbije preporučuju, predlažu i proklamuju, ostaju bez značaja. One su samo kombinacija javašluka, anarhije i apsolutizma. Znamo koliko je ona inače opasna, a jasno nam je i koliko je tek opasna kada je u igri javno zdravlje.
Postoji velika opasnost da građani mere koje proklamuju javni funkcioneri, na čelu sa predsednikom, shvate ozbiljno. Slično kao i 2014. godine, tokom poplava u više gradova i opština. Dejan Ilić je u svom tekstu dobro primetio da samo gledamo reprizu događaja iz 2014. Ova repriza ima i dodatne elemente globalnog horora.
Na prvu ruku, nasumično proklamovane mere (zabrana putovanja, okupljanja u zatvorenom prostoru) ljude mogu učiniti spokojnijim, ali one nisu donete u odgovarajućoj proceduri, na osnovu mišljenja stručnjaka. Samim tim i najvažnije – one neće dati očekivane rezultate. To je ono što treba da nas plaši.
Osim mogućnosti proglašenja epidemije, svaka lokalna samouprava, pa čak i gradska opština ima mogućnost proglašenja vanredne situacije na svojoj teritoriji, zbog ugrožavanja zdravlja većeg broja ljudi. Da je ovo hitno potrebno učiniti u Beogradu je još pre nekoliko dana odlično upozorio gradski odbornik Nikola Jovanović.
Istu mogućnost, naravno, ima i Vlada Srbije. Zapravo bi jedino bilo razumno bilo da je Vlada Srbije, nakon proglašenja epidemije, proglasila i vanrednu situaciju, sazvala Štab za vanredne situacije i u skladu sa zakonom predložila mere koje bi republički štab, kao i svi lokalni štabovi, mogli da sprovedu uz jasne odluke, argumentaciju, ali i sankcije za nepoštovanje tih odluka.
Kako je do danas izostala reakcija Vlade na ovom planu, bilo bi dobro da odgovorni gradonačelnici i predsednici opština na svojim teritorijama, naročito ukoliko je stanovništvo već pogođeno korona virusom, proglase vanrednu situaciju i koriste mogućnosti i mere za suzbijanje širenja zaraze koju im daje Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama. Ovo možda ne može u potpunosti da zameni centralnu odluku neodgovorne Vlade i ministra zdravlja, ali može ublažiti posledice ove neodgovornosti.
Za to vreme, predsednica Vlade Srbije, umesto da rukovodi Vladom i proglasi vanrednu situaciju, na šta je zakon obavezuje, saopštila nam je da je broj respiratora kojima Srbija raspolaže državna tajna. Recimo ovde da oznaku državna tajna mogu nositi samo oni podaci čije otkrivanje može dovesti do nastanka neotklonjive teške štete po interese Republike Srbije. Tako makar kaže Zakon o tajnosti podataka.
Iako ju je predsednik nedugo zatim „pokrio“ iznošenjem broja respiratora kojima Srbija navodno raspolaže (što naravno nije njegov posao), izjava predsednice Vlade je zapravo perfektna ilustracija vlasti sa kojom imamo posla. U doba epidemije (koju ne žele da proglase) vlasti smatraju da bi objavljivanje broja respiratora, ključnih za preživljavanje najtežih bolesnika, dovelo do nastanka neotklonjive teške štete po interese zemlje.
Ovakav stav i ovakvi ljudi su suštinska opasnost za svakog od nas, a samim tim i javno zdravlje. Korona virus je tu tek slučajni i nasumično odabrani statista.
Peščanik.net, 13.03.2020.
KORONA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Sofija Mandić (see all)
- Hapšenja na steroidima - 26/08/2024
- Sloboda ili ništa - 12/08/2024
- Upozorenje - 10/08/2024