Đenova, foto: Saša Ilić
Đenova, foto: Saša Ilić

Uspomeni na Predraga Lucića

Prljavi zid iznad kreveta ličio je na tetoviranu kožu robijaša čije sam fotografije video davno u jednom ruskom časopisu za primenjenu umetnost. Bila su tu imena naših prethodnika, urezane godine i meseci, poneki stih kao što je bio onaj o svjetlosti koja počinje tihim mijenjanjem mojih pobuda. Zrakasto su se širili drugi zapisi i simboli, ocila, krstovi i križevi, zvezde, deformisana slova kao da su pisana u delirijumu, zatim stilizovana lica svetaca koji su ličili na gladne pacijente u protestu sa podignutim tanjirima iznad glave. Na pojedinim mestima, žbuka je otpala i iz dubine zida u mene je, kao iz prošlosti, zurilo ugašeno oko cigle. Tu je zadah vlage prelazio u prozukli vonj starosti materijala. Odatle su se pukotine u potklobučenom malteru širile ka plafonu kao kraste, koje su pretile da jednog dana otpadnu i pokažu ono što se tako dugo skrivalo pod njima. Pitao sam se da li ću i ja morati da ostanem u Zavodu dugo kao dr Julius. Dvadeset godina činilo se kao ceo jedan život, mislio sam dok sam ležao na krevetu i zurio u zapise na zidu. U međuvremenu bih i ja mogao da urežem nešto. Međutim, znao sam to još sa broda, nije se moglo zapisati nešto tek tako. Niti predugo. Bilo je potrebno kondenzovanje iskustva koje se sticalo tek s vremenom. Mornari su to radili nakon odslužene godine na nekom brodu. Pacijenti Zavoda, činilo mi se, bili su suočeni sa večnošću punom smrada, hemije i ljudskih ekskremenata svake vrste. Odatle nije moglo da se izvuče bogzna šta. Bio sam siguran da dr Julius nikada nije napisao ništa na zidu, jednostavno nije bio taj tip, niti je ovamo dospeo iz istog razloga kao mi, ostali. Pacijenti su ostavljali zapise verujući da time prosleđuju poruku nekome ko će doći posle njih i ko će iz tih reči ili simbola pročitati nešto važno. Kao što sam ja, sasvim slučajno, pored svog kreveta, pronašao taj stih o svjetlosti. Razmišljao sam o tom čoveku. Svakako smo bili sličnih godina, jer smo prepoznavali iste stvari. On se nije potpisao, niti je ostavio inicijale, pa ni datum kada je to urezao u malter. Sama pomisao da je razmišljao o svetlosti u ovom zavodskom mraku, ograđenom zidovima, drvećem, metalnom ogradom, policijom, Dunavom, svetom koji se menjao iz dana u dan, sama ta činjenica činila mi se kao spasonosna. Svakako je ležao na mom krevetu ili na onom pored njega. Slova su mu bila iskrivljena kao da je pisao u mraku, da ga niko ne bi video. Ipak, unutrašnja svetlost je iluminirala njegov zapis, kao iznenadno otkriće o sopstvenom životu. A ovo nije bio stih o svetlosti, već o njenom početku, što je značilo da je taj neko veoma dugo bio u mraku, možda duže od Juliusovih dvadeset godina. Samo naziranje njenog početka mora da je delovalo epohalno, kao zemljotres koji je protresao paviljone, zbog čega su ispucali njihovi zidovi i urušili se temelji. Početak svetlosti mogao bi da ima takvu snagu. Osetio sam je samo jednom, na pozornici, u Splitu, na kraju februara koji se posle ko zna koliko godina poigrao tim primorskim gradom, okivajući ga u led i sneg. Bilo je neobično biti pored mora, gledati primorce kako uče da hodaju po zimskom tlu. Neki od njih su se jednostavno prepuštali inerciji i leteli bi niz zaleđene pločnike i skaline da bi ih potom s mukom pokupila hitna pomoć, koja takođe nije umela da se snađe u takvim uslovima.

Termin koncerta bio je mesecima ranije ugovoren, tako da vesti o „kraju sveta“ u Splitu nisu mogle da nas odgovore od putovanja. Iznajmili smo kombi i doputovali dan pre početka otapanja. Naš vozač Mića samo se smejao dok je spretno manevrisao nedaleko od hotela: Neka vide malo kako je nama u brdima. Ena je prva izašla i rekla: Jebote, more, konačno. Stavila je naočare za sunce i, hodajući po plitkom snegu, uputila se prema rivi. Ivan je otrčao za njom, dok smo Grujić, Nik i ja ostali da se pozabavimo instrumentima i opremom. Dočekala nas je prijateljica Matilda Stein, koja je bila poreklom iz Splita, ali je živela u Grazu, gde je predavala istoriju džeza. Pa gde ste, bre, vi, Beogradžani, nasmejala se kada nas je videla, podsećajući nas na svoje dobro poznavanje beogradskog govora. U Beogradu je provela jedan deo svog studentskog života u staroj Jugoslaviji. Sada ju je za taj grad vezivalo samo sećanje koje bi se obnavljalo kad god bismo se sreli. Čim smo ostavili stvari u hotelu, otišli smo do jednog kafea na rivi i, na Matildino insistiranje, konobar nam je postavio jedan sto napolju, usred snega, odakle smo mogli da gledamo more koje je nemarno udaralo u mol i podizalo galebove uvis. Sneg je još uvek promicao dok smo ispijali čaj i razgovarali o snežnoj nepogodi na primorju. Dve Austrijanke, koje su doputovale s Matildom da bi videle naš koncert i procenile da li mogu da nas ubace u turneju po istočnoj Evropi, samo su se osmehivale, budući da smo uglavnom nehajno pričali na našem jeziku. A onda se pojavio barba Duje, poznati džez umetnik iz Splita, s kojim smo nastupali sutradan. Kao i obično, bio je u vijetnamki i imao je kosu vezanu u rep. Puše li kod vas?, nasmejao se kada nam se pridružio za stolom. I puše i duva, rekao je Ivan podigavši čaj u znak pozdrava, a ovde i sneg zatrpava. Pa čuj, vrime mu je za duvačku sekciju, šalio se Duje. A nama za pušačku, dodao je Nik vadeći svoju kesicu sa duvanom, kojim je potom pažljivo posipao rizlu. Mekani providni papir na njegovom dlanu bio je pun vlažnih fleka od krupnih pahulja koje su se lepile za nas. Koji ti je to duvan?, pitao je Duje. Najbolji, osmehnuo se Nik, holandski drum. Eh, vraga najbolji, dodao je Duje, poželeće se holandski drumovi našeg duvana, kad vam kažem… Nego, šta kažu Austrijanke, dolaze li u „Teslu“? Pa zato su tu, odgovorila je Matilda paleći cigaretu, gore od nestrpljenja da vas čuju. Ako gore kao drum, onda ćemo ih potpaliti, kazao je Duje namignuvši nam. Ena se primakla barba Duji, stavila mu svoje naočari, zagrlila ga i škljocnula svojim telefonom. Za sreću, rekla je, uzela naočare i otišla ka hotelu. Sriću ti jebem, rekao je Duje, ko vam je ova cura? Naša Talija, rekao je Ivan, već vidno nervozan jer je osećao da bi što pre morao da krene za Enom. Talija, kažeš, čudio se Duje, a miriši kâ morska arija.

Kino Tesla je zajedno sa preostalim bioskopima u Splitu već posle rata promenilo svoju izvornu namenu, kada su novi vlasnici došli do ovih atraktivnih prostora, trljajući ruke u susret novom biznisu. Tako je i kino Tesla zadesila slična sudbina, najpre je tu kratko bila kafana, pa diskoteka, da bi se na kraju Froggyland, najveća kolekcija prepariranih žaba na svetu, ukupno njih 507, doselio u prostor starog bioskopa. Izložba je bila skinuta mesec dana pre našeg dolaska, što ne bih ni znao da me Ena sutradan ujutro nije pokupila iz sobe i povela u Ulicu kralja Tomislava br. 5. Moram nešto da ti pokažem, rekla je, totalno je weird. Sunce je već bilo osušilo pločnike i namamilo ljude na rivu, život se vraćao u grad, a mirna morska plavet ponovo je zalazila u uzane kamene ulice pored Jupiterovog hrama, kojima smo išli ka starom socijalističkom bioskopu, ukotvljenom između butika odeće Paul & Shark i Tommy Hilfiger. I zaista, u jednoj prostoriji, nedaleko od ulaza, bili su odloženi reklamni plakati Froggylanda, kao i hrpa fotografija sa izložbe. A vidi sad ovo, rekla je Ena pošto je prišla jednom stolu i podigla veliku fotografiju: na njoj su bile uhvaćene žabe u svakodnevici „školskog života“. Velika žaba sa cvikerima sedela je za katedrom i sa negodovanjem pratila drugu, mnogo manju, ne baš pametnu žabu, koja je na tabli pisala zadatak iz aritmetike. Šta je, jebote, ovo?, rekao sam, prilazeći starom činovničkom stolu na kome su ležale fotografije. Preda mnom su se nizali prizori žaba u scenama bančenja, kartanja, opuštenog čitanja i ćaskanja. Ena je onda podigla jednu fotografiju i prislonila je na grudi. Na uzgibanom snimku videle su se žabe na sceni, jedna velika žaba, napuhanog vrata, duvala je u saksofon, druga je držala gitaru, u bubnjeve je svojim kracima lupala treća, dok je četvrta bila umorno naslonjena na kontrabas i činilo se da uopšte ne svira, već da samo tako stoji, jer se više ne snalazi u tom mučnom žabljem piru. Pa ipak, oko njih su zaneseno plesale ostale žabe, koje su izgleda čule drugačije zvuke od basiste, koji samo što se nije srušio sa bine među njih. Svi ste tu, nasmejala se Ena i bacila fotografiju u ćošak. Kako si samo pronašla ovo?, pitao sam je na kraju. Dok svi spavaju, neko mora i da radi, odgovorila je krenuvši ka izlazu. Zapravo, sve to joj je protekle večeri pokazao Matildin brat Eduard, fotograf i menadžer koji je organizovao naš nastup u Splitu.

Svirali smo pred punim kinom. Mnogi ljudi su stajali pozadi u prijatnom mraku, dok je dobar deo ostao u foajeu, slušajući sa zvučnika našu muziku. Stvari su se smenjivale po redosledu koji smo unapred utvrdili s barba Dujom. Počeli smo sa obradama starih hitova iz sedamdesetih godina, koji su u našem aranžmanu zvučali potpuno izmenjeno, ali publika ih je prepoznavala i u nekim deonicama je aplaudirala, kao da je do nje dospela dugo čekana poruka iz prošlosti, kojoj su neki od njih i prestali da se nadaju. Ponekad, između pesama, morao sam da skrenem Ivanu pažnju na njegova preduga sola, koja su povremeno zapostavljala ostatak benda. Zato je barba Duje umeo spretno da ga prekine u toku samog sviranja, promenom svog instrumenta, jer on je svirao na svemu na čemu se to moglo, na klarinetu, trubi, saksofonu, usnoj harmonici, gitari, citri, pijaninu, vibrafonu, na trianglima, kastanjetama, činelama, timpanima, naposletku na praznim bocama i čašama, na tabli stola, stalku mikrofona – u njegovim rukama stvari su se jednostavno preobražavale u zvuk. Njegov muzički genije udahnuo je našem kvartetu novi duh i, zaista, zvučali smo mnogo bolje nego ikada pre, čak se i Ivan češkao po glavi kada bi zastao za trenutak, posmatrajući nas kao potpune strance u svom životu. A onda smo došli do te stare Johnnyjeve stvari koja se zvala Kao i jučer, za koju je aranžmane uradio barba Duje. Probali smo je samo jednom tog prepodneva, ali brzo smo se usvirali, znajući da sve to treba prepustiti trenutku. A taj čas je kucnuo nakon dva sata svirke, kada su se svetla u kinu Tesla skoro sasvim utulila, a upalila se bočna, mutna svetla koja su nas sa pozornice pomakla u dubinu, oduzimajući nam prave obrise. Nismo čak mogli da vidimo ni jedni druge na sceni, ostali smo povezani samo preko zvuka, u tempu koji su u dugom intru diktirali Nik na gitari i Duje na klarinetu. Usledio je kontrabas, pa bubnjevi. Saksofon je morao da čeka periode između dve i po strofe koje je pevao Duje, najpre tako što je stihove govorio svojim dubokim glasom, bez pretenzija, onako kako se to čini na ulici, ili u pošti pred šalterom, na autobuskoj stanici, pred trafikom, na obali, kao da se obraća za pomoć jer se na tren izgubio u sopstvenom gradu i ne može nikako da pronađe put do Bačvica, kuda je odlazio milion puta, ali odjednom mu je, eto, sve postalo nepoznato, pa je zato i počeo prisećanjem na to da su mu ruke bile slani pijesak dok je sanjao, bile su mu na oltaru mnogo godina, a sada, kada više nije mogao da otkrije put do kuće, zbog čega je i molio prolaznike da mu odgovore na to jednostavno pitanje, za kojim je tragao čitav svoj život, shvatio je jednostavnu istinu da svjetlost zapravo počinje tihim mijenjanjem naših pobuda.

Gromoglasan aplauz odjeknuo je kinom Tesla, izgledalo je da nikada neće prestati. Muzika je za trenutak otišla u pozadinu, da bi se potom vratila još snažnije, obuzimajući svakoga ko se pitao zašto taj svet iz kog smo dolazili više ne postoji i zašto ovaj trenutak ne bi potrajao večno. U stvari, bio je to samo početak, shvatio sam kasnije dok smo u kombiju odmicali sve dalje od Splita, početak jednog tihog rasipanja energije koja je te večeri na sceni – gde su do pre nekoliko nedelja svirale i plesale žabe – kroz Johnnyjeve stihove, muziku reptila iz potonulog sveta i Dujin glas, načas u svima nama oživela poraženu Jugoslaviju. Stajao sam na peronu ljeta gospodnjeg, pevao je Duje iza dimne zavjese dok se muzika zahuktavala polako ka opštoj kakofoniji udaraljki, gitare, kontrabasa i saksofona, moglo je biti prošlo stoljeće.

Odlomak iz romana Pas i kontrabas, Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2019.

Još jedan odlomak iz ovog romana

Peščanik.net, 19.10.2019.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)