Odlomak iz 3. poglavlja knjige „Netko bješe Strahinjiću bane. O jednom savršenom junaku“, Biblioteka XX vek, 2026.
Ljuba koja ljubi Turčina
„Žena onakve slavne loze, koja ima onako slavna junaka za muža, ne može za onako kratko vreme svog muža pregoreti, i drugome se privoleti, pa jošt kome? – Turčinu.“ Đorđe Maletić, 1865.
U prethodnom odeljku, kao prvi od tri ključa za odgonetanje zagonetke o Strahinjiću, naveo sam da je Vlah-Alijinom otmicom Strahinji poništen junački status, kao i da mu Jug-Bogdan i Jugovići takođe nanose uvredu time što grubo odbijaju da idu u poteru s njim i time ispoštuju obavezu zajedničke osvete zločincu. Budući da, takoreći mimo sveta, tvrdim kako Strahinja ženu na kraju pesme kažnjava, i to vraćanjem u rod odnosno raspuštanjem braka, u ovom odeljku pažljivije ću razmotriti kako je u pesmi opisan njen lik i nasrtaj na Strahinju tokom dvoboja, dakle pokušaj ubistva muža. Upravo ljubin lik, odnosno ispravno razumevanje njenih postupaka, predstavlja drugi ključ za obijanje kôda zagonetke o Strahinjiću.
Glavni argument ovog razmatranja je da pevačevo motivisanje ljubinih postupaka dolazi iz dva, suštinski protivrečna, izvora. Naime, s jedne strane, koristeći u trenutku dvoboja poslovičan izraz „Žensku stranu lasno prevariti“, pevač njen postupak prema mužu objašnjava negativnošću i slabošću ženske prirode, pošto su, jelte, žene uopšte lakoverne i prevrtljive. Međutim, kako ću pokazati u daljoj analizi, ovaj aforistički i stereotipni stav zapravo je u opreci s psihološkom karakterizacijom njenog lika, koja u stvari pokazuje da je njen nasrtaj na muža posledica sračunatog ponašanja, promišljene namere, te da ona ispoljava istovetne osobine kao i njen otac. Drugim rečima, ona ovde nije predstavljena kao žena uopšte, odnosno kao „čovečija duša ili kao žensko telo“, kako bi rekao Gezeman, već kao „žena onakve loze“, kako veli Maletić, nezadovoljan kako ju je „pevac“ predstavio – dakle kao ženski pandan i ekvivalent njenog oca, kao jedna od Jugovića. Otuda je, tvrdim, rečeni stih izlišan a kritika nje kao žene i taj stereotipni pejorativni stav o ženama, u ovoj pesmi samo površan, jer se, zapravo, njeni postupci motivišu porodičnim grehom, odnosno istom jugovićevskom porodičnom supstancijom, dakle time što njenim venama teče ista kukavička, nečasna i sitnosopstvenička krv kao i venama njenog oca i braće.
Prethodni zaključci o nemoralu Jugovića omogućavaju posmatranje ljubinog lika u drugačijem kontekstu. Kritičari su poodavno primetili da pesme starca Milije nekako štrče u južnoslovenskoj epici „posebno [zbog] prkosnih, odvažnih ženskih likova u neskladu sa normama patrijarhalnog morala i standardima naše epske poezije“ (Džadžić 1996: 138), kao i zbog zagonetnog i naoko protivrečnog pevačevog odnosa prema ženama (Deretić 1978: 63).
Ove osobenosti ženskih likova koji prosto odudaraju od naše epske tradicije i probijaju granice epskog žanra nalazimo i u ovoj pesmi, a naročito u prvom susretu s ljubom, odnosno stihovima u kojima pevač uvodi njen lik. Naime, kada se Banović Strahinja, posle lutanja po Kosovu, najzad uputi ka šatoru Vlah-Alije, radnja se udvaja – što je praktično izolovan slučaj u južnoslovenskoj hrišćanskoj epici, i sreće se jedino u bošnjačkim junačkim pesama – a perspektiva menja, i pesnik se neočekivano usredsređuje na Strahinjinu ljubu, koju ovako opisuje:
Ona drži silna Vlah-Aliju,
pa čadoru otvorila vrata,
ona gleda u polje Kosovo,
te ti tursku silu razgleduje,
pregleduje kaki su čadori,
pregleduje konje i junake.
Radi razumevanja ovih stihova korisno je podsetiti na osnovno naratološko razlikovanje između naracije i fokalizacije kao dva različita procesa koji se u analizi često neopravdano spajaju ili, kako tvrdi francuski naratolog Žerar Ženet, „brkaju“. Ženet stoga operativno odvaja dva pitanja – ko vidi? (odnosno, ko je osoba čija tačka gledišta usmerava pripovednu perspektivu) i ko govori? (ko je pripovedač, odnosno ko je odgovoran za jezičko izražavanje) (v. Pavlović 2007). U navedenim stihovima, dakle, govori – pevač, ali saopštavajući ono što „gleda“ – ljuba, i to u nekoj vrsti rudimentarnog unutrašnjeg monologa. Dakako, ovo nije roman toka svesti, pa ne treba očekivati stranice i stranice slobodnog asocijativnog niza misli koje se roje u glavi Moli Blum kao u Džojsovom Uliksu (koji je, uostalom, i sam, kako mu i ime kaže, inspirisan drevnom epskom pričom iz Odiseje). Ipak, ne smemo prevideti da, iako kroz zakonitosti usmenog epskog žanra, koji psihološke karakteristike daje prevashodno na osnovu spoljašnjih, vidljivih gestova, postupaka i generički iskazanih emocija („proli suze“, „oborio brke“ itd.), ovde suštinski ljubu upoznajemo kroz njene sopstvene percepcije.
Posle burne noći („Svu noć ljubi Strahinjovu ljubu“) Vlah-Alija joj zaspi u krilu, a ona otvara vrata i posmatra novu situaciju u kojoj se našla „sa nespokojstvom“, misli Nada Milošević-Đorđević (Đorđević 1990: 75). Ali, ona niti žali za Strahinjom, niti na bilo koji način izražava nezadovoljstvo zbog situacije u kojoj se nalazi. Ponavljam, moramo imati u vidu epske konvencije, ali se to hipotetičko nespokojstvo i tuga lako mogu predstaviti epskim izrazima tipa „gorke suze lije niz obraze“, „proli suze niz bijelo lice“, „u obraz je sjetno, neveselo“, „oborila glavu na grudima“ itd. Evo, recimo, kako u istoj ovoj pesmi pevač opisuje Strahinjinu reakciju na majčino pismo:
Ja kad bane knjigu proučio,
Muka mu je i žao je bilo,
U obraz je sjetno neveselo,
Mrke brke nisko objesio,
Mrki brci pali na ramena,
U obraz se ljuto namrdio,
Gotove mu suze udariti.
Ništa od toga ne nalazimo u ovim stihovima – ona ne tuguje, ne plače, ne žali, ne nada se, već objektivno procenjuje novi svet u kom se našla, razgleda tursku silu, pregleda konje i junake i „pregleduje kaki su čadori“ – u odnosu, naravno, na čadore i konje i junake iz njenog prethodnog života.
Dakle, kao što se Jug-Bogdan brzo pomirio sa otmicom svoje ćerke, i ona sama sa istom lakoćom prihvata novonastale okolnosti. Prema tome, ljuba je ženski ekvivalent Jug-Bogdana, predstavnica istog pragmatičnog i kalkulantskog (ne)morala, prava ćerka svoga oca. Ona se, dakle, neobično brzo pomirila sa sudbinom ili, u Maletićevoj terminologiji, ljuba „onakve loze“ brzo je muža „pregorela“, i to upravo zato što je „onakve loze“.
Stihovi koji slede dalje razvijaju njen lik:
Za jad joj se oči otkinuše,
te poglednu niz Goleč-planinu,
viđe okom konja i junaka.
Kako viđe i okom razgleda,
Turčina je dlanom ošinula,
ošinu ga po desnom obrazu,
ošinu ga, pa mu progovara:
„Gospodare, silan Vlah-Alija,
nu se digni, glavu ne digao!
Nu opasuj mukadem-pojasa,
i pripasuj svijetlo oruže,
eto k nama Strahinića bana,
sad će tvoju glavu ukinuti,
sad će mene oči izvaditi.“
Ljubina naizgled neobična reakcija kada prepozna svog muža, dakle, pripremljena je prethodnim stihovima koji su skicirali njen lik. Pre svega, ona svog otmičara oslovljava sa „gospodare“, kao da je on, a ne Strahinja, njen zakoniti suprug. Sem toga, mi iz ovih stihova vidimo i prirodu njihove veze. Vlah-Alija njoj spava u krilu a ona ga, kad ugleda Strahinju, ošine po obrazu, i govori „nu se digni, glavu ne digao“.
Sve ovo nezamislivo je u okvirima patrijarhalnog morala i ponašanja, i ovaj opis može se razumeti jedino kao pesnikova osuda ljubinog ponašanja iz perspektive patrijarhalne etike. Jer, kako je dobro poznato, bračni odnosi u patrijarhalnoj sredini su kruti i strogi. Evo Cvijićevog opisa: „Osim materinske ljubavi ljubav prema bratu je jedina koju žena dinarske zadruge sme iskazati […] Nema intimnog života, nikad se ne govori o ljubavi“ (Cvijić 1987: 369). U svom opisu Crne Gore iz sredine tridesetih godina devetnaestog veka, Karadžić takođe zapaža kako mladi parovi uopšte ne komuniciraju među sobom pred drugim ljudima, a i supružnici uopšte ne nazivaju jedno drugo po imenu nego sa „on“ i „ona“. (Karadžić 1969: 95) Izuzetnu opstojnost ovakvih odnosa nalazimo čak i u etno-antropološkim radovima s kraja dvadesetog veka. Tako Vukmanović vek i po posle Karadžića kaže za Crmnicu: „Supružnici se ne oslovljavaju po imenu, nego najčešće sa ‘on’ i ‘ona’“ (Vukmanović 1988: 212). Zorka Milić, Amerikanka crnogorskog porekla, radila je osamdesetih godina prošlog veka intervjue sa starim Crnogorkama. Njena sagovornica Ljubica, rođena otprilike u poslednjoj četvrtini devetnaestog veka, ovako opisuje svoj brak: „Mio mi je bio domaćin, bio je dobar čo’jek. Bio me samo kad bi zaslužila. Ljudi su bili teški za žene – samo ako je zovnuo, a nijesi čula, on po tebe. Udri, čim’ stigne – rukom il’ mačugom“ (Milić 1996: 97). Prema tome, držim da je gorenavedeno dovoljna ilustracija da je ispoljavanje osećanja između supružnika smatrano za nedopustivo, a kamoli uvredljivo se obratiti mužu ili dići ruku na njega, te da opisujući ovakvu interakciјu između ljube i Vlah-Alije pevač slika nešto skaredno, dekadentno i sramotno.
Bez ulaženja detaljnije u ovu problematiku, ovde ću samo ilustrovati kako bi, recimo, izgledalo očekivano, poželjno vladanje jedne smerne, ispravne, patrijarhalne ljube u ovoj situaciji u jednoj epskoj pesmi. Za primer, i to iz dva razloga, uzimam pesmu O Medunu gradu koju je Sima Milutinović Sarajlija zabeležio od izvesnog Luke Šćepanova u plemenu Rovci, koje je uz pleme Moračani najbliže Kolašinu, dakle direktno u Milijinom zavičaju. Prvo, nju je Sarajlija zapisao svega 6-7 godina nakon Vukovog susreta sa Milijom, te ona, dakle, spada u pesme koje su po vremenu zapisa i lokaciji najbliže Miliji. Drugo, pesma je slična „Banoviću Strahinji“, i opisuje kako podgorički Mehmed-paša otima ljubu takođe od jednog Banovića, ali ovde Banović Batrića iz plemena Vasojevići, te kako Batrićev brat Đuro odlazi u poteru, savladava pašu i vraća snaju kući. Jedan od izrazitih paralelizama između ove pesme i „Banović Strahinje“ je i scena kada Đuro, prateći Turke, najzad dolazi do pašine kule, i u njoj nađe pijane i pospale Turke, „I zaspao silan Mehmed-paša / Na kriocu Batrićevoj ljubi“. Ni ovde sama ljuba ne spava, pa kad ugleda devera: „Oćaše se podignuti mlada, / Kakono se vazda naučila, / Sve sretati miloga đevera“. Na stranu što će tim gestom da probudi i Turčina koji joj spava u krilu, i ostale pospale Turke koji leže okolo sa sabljama u rukama, ona je naučena da na samu pojavu devera skoči na noge lagane i stojeći ga pozdravi! Tako se, prosto, vlada jedna smerna i pokorna ljuba, makar je to i glave koštalo. No, srećom, hrabri Đuro joj „mahnu rukom i jaglukom“ da se ne pomera, te gde on okom, ona ne-skokom (ali samo ovog puta), pa ti on uvede svoju tridesetočlanu družinu i srećno pobije Turke dok su još mamurni i pospani a bratu vrati ljubu. Najzad, u kontekstu prethodnih razmatranja vredi napomenuti i da ga po srećnom povratku njegov brat, a ljubin muž, Banović Batrić, pozdravlja rečima: „Blago mene moj milosni brate! / Kad’ si naše osvetio dvore, / Kad’ si tvoju povratio snašu!“ Dakle, Batrić se raduje povratku žene pre svega zato što je time osvećena – dakle potvrđena kao junačka – njihova kuća odnosno rod, a samo implicitno što mu je vraćena žena „kao čovečija duša ili kao žensko telo“, kako kaže Gezeman. Tako, eto, o ljubama u čijem krilu spava Turčin pevaju Milijini zemljaci u doba kada je Vuk od njega zapisivao pesme.
Strahinjina ljuba je sušta suprotnost Batrićevoj, i svojim ponašanjem potpuno izlazi iz patrijarhata, što ovde, zapravo, znači iz morala i poštenja uopšte. Isto tako, sa stanovišta patrijarhalnog morala, bez obzira na okolnosti, nezamislivo je da ljuba ošamari svog muža ili mu kaže „nu se digni, glavu ne digao“. U tri stiha Milija tri puta ponavlja da ga je ona „ošinula“ („Turčina je dlanom ošinula / ošinu ga pa mu progovara / ošinu ga po desnom obrazu“). Pevač, dakle, višestruko ističe ovaj postupak, koji je za njega od suštinske važnosti. Ove činjenice, više nego obraćanje Aliji sa „gospodare“ (što bismo mogli shvatiti i kao epski kliše, formulaički izraz kao i „verna ljuba“ i „Strahinjina ljuba“, koje srećemo u ovoj pesmi čak i kada je potpuno jasno da ona nije više ni verna ni Strahinjina) svedoče o prisnom, intimnom odnosu koji postoji između ljube i Vlah-Alije. Njen postupak je, tako, višestruko motivisan. Ona se privikla na novu sredinu, prihvatila otmičara kao „gospodara“ i zbližila se s njim. Strahinjinu pojavu, stoga, ona ne doživljava kao priliku za izbavljenje (kao što ni svoj položaj ne doživljava kao ropstvo), već kao opasnost – „sad će mene oči izvaditi“.
Sadržaj
Predgovor
I KAKO JE GUSLARSKA PESMA POSTALA TEKST
„Zasluge“ kneza Miloša
„Muke“ s Milijom
Milijino guslanje i Vukovo zapisivanje
II ZAGONETKA ZAVRŠNIH STIHOVA
Geteova ili „varvarska“ samovolja?
Mali građanski rat u pitomoj Šumadiji
Dinarci vs neoromantičari: Strahinja kao junak ili ljubavnik u novijim tumačenjima
Summa summarum
III STRAHINJINA KAZNA
Nečasni Jugovići
Ljuba koja ljubi Turčina
Dvoboj sa alom
Vraćanje u rod
IV JADNA CAREVINA
„Mladi Nemanjić“ ili zašto će Srbi izgubiti Kosovski boj
Cvijićev(sk)e „muke“ s Milijom: mane Dinaraca i državna ideologija
Cvijić protiv Cvijića
V ZAKLJUČAK
Milijina poslednja zagonetka
Bibliografija
Indeks imena
Biblioteka XX vek, 29.04.2026.
Peščanik.net, 13.05.2026.
