Starija Grkinja, koju je novinar upitao nešto o Zlatnoj zori, odgovorila je opisom svoga straha kada uveče izađe na ulicu, po kojoj se šetaju ovi grčki neofašisti sa šlemovima na glavi, “kao Kolokotronis”. Nigde u medijima nisu uspeli da prevedu ovaj sjajni izraz, koji svedoči o gospođinoj duhovitosti, političkom (antifašističkom) stavu, i o posebnoj istorijsko-kulturnoj perspektivi. Teodor Kolokotronis bio je veliki vojskovođa grčkog rata za nezavisnost, junak i pobednik ključne bitke kod Dervenakja 1822, čovek sa burnom političkom karijerom, koji je pod stare dane naučio da čita i piše i objavio svoje memoare, i danas jedno od najpopularnijih štiva na grčkom. Njegov šlem je kreacija koja svojom preteranošću oslikava nacionalni zanos i nadutost, sklonost ka slabijem ukusu koju ćemo koji vek docnije prepoznavati kao nacionalni kič: ukratko, znak preterivanja i grotesknog, što je gospođa zapravo htela da kaže. Kako je mogućno da ovako važnu nijansu značenja mediji jednostavno cenzurišu, kako je mogućno da evropsku i svetsku publiku liše bogatstva značenja jedne – a slično rade sa svim kulturama? U kojem bi to vremenu, i na kojem mestu novinar upozorio na ovo značenje, dao kratko objašnjenje i time poučio slušaoce/gledaoce/čitaoce? Ranije to nije bio tako lak, i svakako ne tako brz posao – novinar je morao pogledati u neki priručnik, enciklopediju, ili je bar morao biti toliko snalažljiv da zamoli gospođu da objasni ko je Kolokotronis za širu i negrčku publiku: danas je dovoljno da potroši nekoliko sekundi i na svom pametnom telefonu proveri ko je ličnost sa šlemom koju gospođa pominje. Jednio što novinar ne bi smeo uraditi je upravo ovo što se desilo – cenzura građanske misli i stava. Površnost je izuviše blaga optužba, a i nema smisla, jer je reč o uhodanom načinu ponašanja sa građanskim stavom koji propoveda i zapoveda globalno carstvo gluposti. Ono nam “vraća udarac” baš svaki dan, i pokušava da uništi svaku vezu sa znanjem, iskustvom iz prošlosti, stvaralačkim i kritičkim distanciranjem i ponovnim čitanjem – sa svim dakle onim što omogućava izbor, kriterijume, brigu za ljudski rod, živo i neživo, i konačno zadovoljstvo u svemu tome.
Glupost je svuda, opšta, i sve se manje primećuje. Zaleđenost je isto reakcija: ne treba se čuditi što ni u Grčkoj, najbolje organizovanom društvu za manifestacije i demonstracije sa Južnom Korejom i Francuskom, više nema velikih, milionskih manifestacija, već se učesnici mere uglavnom desetinama hiljada. Grčka prijateljica mi kaže da bi još jedina efikasna manifestacija bila masovna samoubistva, i cinično dodaje da bi efekat možda bio dobar samo u prvom talasu, dakle samo jedanput.
Teško je zamisliti nekoga na svetu danas ko ne vidi Kolokotronisov šlem – simbolički predmet nadutosti carstva: politika nikad nije bila transparentnija, posebno u Evropi. Stari su podvrgnuti sistematskom polaganom istrebljivanju ukidanjem sredstava za život, socijale i zdravstvene zaštite; mladi su raspršeni, sistematski izglađivani, zatirani, sa ozbiljno skraćenom životnom perspektivom, novim generacijama će se potpuno ukinuti besplatno školovanje; imigranti se podvrgavaju ponižavanju i selekciji, da bi se proizvela kasta robova. Nad tim kastama već vlada nova, koja ostvaruje načine života u izolaciji od ostalih kasta i modalitete eksploatacije koji su tome prilagođeni. Stari se optužuju za prošlost, mladi za nezainteresovanost i neznanje. Mnoga azijska društva daju izvrstan primer kako kaste uspešno odolevaju rastu stanovništva i doslovce gužvi tela: evropski konzervativci uspešno hine da se pribojavaju azijskih rešenja, dok ih već uspešno slede.
A slabost carstva gluposti koje stalno vraća udarac je uočljiva: starci nisu svi krivi za prošlost, mladi nisu svi nezainteresovane neznalice. Naprotiv, novo znanje je ogromno, upravo u ovom međuvremenu pre nego što ga viša kasta ne ukrade samo za sebe, jednostavnim postavljanjem nedostižnih cena. Znanje, isto znanje, dostupnije je nego ikad i mladima i starima, knjiga još nije mrtva, internet još nije svuda jednako rizičan i kontrolisan, većinom je još besplatan ili košta zanemarljivo malo – no to je veoma kratak trenutak, carstvo gluposti samo treba da mrdne prstom. Nijedna generacija u kratkoj istoriji čovečanstva nije u tako kratkom vremenu došla do otvaranja novih horizonata znanja – starci i deca zajedno, sa izmešanim ulogama učitelja i učenika. Kaste misle da još kontrolišu taj haos, ali sistemi kontrole pucaju i otkrivaju se na sve strane: kontrola ima smisla jedino ako je nevidljiva i nepoznata.
Moja vizija nije nimalo optimistička: umesto da potegnu smešni aspekt usiljenih simbola – recimo Kolokotronisov šlem – većina ljudi je spremna da u novoj navici brzog učenja i povođenja za novim oblicima pokoravanja uleti u bilo koji plan kasta na vlasti. Jedan od opasnih primera desio se nedavno – deca su privedena da demonstriraju za očuvanje ljubljanskog hospica, kuće za umiranje. Plemenit cilj, nema nikakve sumnje, vredan građanskog angažovanja. Ali ako decu, prijemčivu za nova iskustva i znanja, površno ubedimo da je smrt ne samo prihvatljiva, nego i obeležena nekim novim privlačnim formulama i ritualima, i to u doba i u okolini gde humanistički principi jedva plivaju sa nosom nad smrdljivom vodom – onda vaspitni rezultat može biti katastrofalan. Vrednost ljudskog i svakog drugog života može biti lako zamenjena “vremenom opraštanja sa mrtvim”, “pozitivnog tugovanja” i sličnim besmislicama. One, naime, spadaju u istu kategoriju utešnih objašnjenja kao suvišan broj ljudi, nekorisnost pojedinih ljudskih grupa i pojedinaca, opasnost koju donose pojedine grupe i pojedinci, i slično iz najnedavnije prošlosti i opasne sadašnjosti. Smrt suviše često odnosi decu da bismo se trudili da ih joj još i približimo…
Koliko-toliko prirodna smrt je, naime, ukoliko je dobro povezana sa sećanjem, subverzivna. Nisu slučajno na grobljima, sahranama i komemoracijama, počinjale pobune: obeležavanje godišnjice smrti Georga Papandreusa je 1973. u Atini označilo početak pobune protiv pukovničke hunte. Gospođa koja je metaforično sahranila grčke fašiste slikom Kolokotronisovoga šlema će jedanput umreti: ukoliko ne zapamtimo njen duh i građanski otpor i izjednačimo je sa lampionom koji ćemo pustiti niz vodu u novom ispadu usiljene mode sprijateljavanja sa smrću, sigurno propadamo svi: a dovoljno je da ju je čulo i nasmejalo se samo nekoliko miliona ljudi. Da njenu poruku nisu čuli i oni koji ne znaju grčki i grčku istoriju, isključiva je i neoprostiva krivica medija.
Peščanik.net, 23.11.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
