Dan posle dana kulture, koji je u Sloveniji državni praznik, 8. februara, održana je prva predstava Karađoza u Sloveniji, u Mini teatru u Ljubljani. Došao je Kostas Spiropulos, sin Tanasisa Spiropulosa, koji se nije usudio da putuje po zaleđenoj Evropi sa svoje osamdeset i tri godine – no sin, koji vodi pozorište u Atini, je u svemu dostojan nastavljač porodične tradicije. To je inače posebnost pozorišta senki u Grčkoj – porodice iz generacije u generaciju prenose umetnost jednog, svog posebnog stila: Spiropulosi su sada najveći u Grčkoj. Za gostovanje su zaslužni bivše ministarstvo za kulturu, i bivši ambasador Grčke.

Kostas je prikazao klasični komad Karađoza – pozorišta senki, Aleksandar Veliki i prokleta zmija. Komad ima sve karakteristike ovog pozorišta, i pripada najstarijem sloju sačuvanih grčkih tekstova, verovatno iz druge polovine 19. veka, kada su Grci sasvim preuzeli tursko pozorište senki Karađoz, i prilagodili ga za širu publiku svojim likovima i temama. Komad počinje plesom Karađoza, zvanim serviko (srpski ples), komad je isti na svim predstavama Karađoza. To je ples siromaha koji živi u sklepanoj kolibi, sa tri sina, koji se pridružuju; sledi komično proveravanje osnovnoškolskog znanja. Na drugoj strani scene, u pašinoj palati, paša obaveštava da će dati veliku nagradu i svoju kćerku za ženu junaku koji ubije prokletu zmiju (zapravo zmaja), koja sprečava pristup do vode u susednome mestu. Pašin sluga Hadžiavat i Karađoz uzmu novac za traženje junaka, i dele ga, s tim da Karađoz prevari Hadžiavata i uzme sav novac. U nastavku, razni “junaci”, privučeni ponudom, dolaze pred zmijinu pećinu i pokušavaju da zmiju ubiju: Barba-Jorgos, čoban iz Centralne Grčke, Morfonios, otmeni gradski Grk, Stavrakas, ulični siledžija i ljubitelj rebetske muzike sa obaveznim buzukistom koji ga prati, Dionisos – šjor Njonjo, Grk sa Zakinta. Svaki od njih u komičnoj borbi podlegne zmiji, ali ih Karađoz sve spase: on ima poseban odnos sa zmijom, boji se, ali istovremeno zna da zmiju pomazi tako da počne puštati skoro umiljate zvuke. U dvobojima sa zmijom pojavljuje se i miš, koji u nevreme istrči iz pećine i zaplaši junake, i Karađozovog magarca. Konačno dolazi i Aleksandar Veliki: on uspe da pobedi zmiju uz Karađozovu pomoć, i šalje Karađoza da javi paši. Karađoz se na pašinom dvoru predstavi kao ubica zmaja, pre svega da bi dobio hranu. Dok on uživa u kuhinji, pojavi se Aleksandar i odsečenim  jezikom zmije dokaže da je on ubio čudovište: Karađoza izbace iz kuhinje, i na njega još bace magarca. Aleksandar odbija pašinu kći, jer mora dalje, u podvige. Karađoz padne, iscrpljen – i gladan – pred svoju kuću. Tako ga nađe Hadžiavat, i počne jadikovati nad njim. No Karađoz se povrati, i obojica plešu i pevaju.

Predstavu izvodi samo jedan glumac, koji pokreće lutke i govori tekstove svih likova, a pesme kojima se likovi predstavljaju su snimljene, no sa glasovima izvođača; predstava je puna jakih zvukova, udaraca, padova, šutiranja u donji deo leđa. To je komedija koju deca posebno vole: u Grčkoj je to još uvek glavna publika. No grčki Karađoz uvek improvizuje, aludira na aktualne događaje, uvek ima nešto da kaže o politici. U Ljubljani je Karađoz, kada se nađe na leđima zmije, imao da nešto kaže o tome kako su dobri autoputevi u Sloveniji, i da zahvali predsedniku na tome u trenutku kada ga zmija zbaci, i on padne na glavu… Drugim rečima, Karađoz je sada naš. I šta od njega možemo da naučimo?

Gruba, fizička komedija je poznata u svim kulturama – evo je na vratima, u karnevalskim svečanostima. Karađoz progovara u svima poznatome kodu, u doba godine kada se puštaju ventili i kada se kaže sve što se misli, bez kontrole i pravila. Progovara bez poštovanja narodnih junaka, vlasti nad sobom, ili administracije. Jedino što poštuje je škola, ostvarenje želje da njegovi sinovi znaju više od njega. Prezir prema autoritetima svih vrsta, spremnost na prevare i sitne krađe, večna glad: u tome je dobar deo stereotipa – u nekadašnjem turskom carstvu o raji, u današnjoj Evropi o južnjacima, eventualno jugo-istočnjacima. Karađoz to potvrdjuje, a zatim pobija. Ne pobeđuje na kraju, ali ostavlja nadu: njegova mudrost je vesela, ne dosadna. Poseban deo stereotipa se danas stvorio o Grcima, koji su lakomisleni, neodgovorni, prevarantski, lenji i nedisciplinovani. Budalaštine o Grcima, posebno u nemačkim medijima, toliko su narasle, da danas ugledni dnevni listovi i časopisi pokušavju da smanje napetost, i da čitalačkoj publici ipak daju objektivniju sliku. Tipično za medijsku mislenu nestabilnost: pošto su mesecima predlagali prodavanje svega u Grčkoj, od ostrva do viška dece, sada su shvatili da se isto može desiti bilo gde, a Nemačka, sem nešto malih rečnih i jezerskih i nekoliko morskih sprudova na Severu, uopšte nema ostrva… Karađoz je tu da jasno progovori o izvesno postojećim navikama, koje ostaju posle dugih kolonizacija, o ingenioznosti sirotinje, o nepodleganju potrošačkim zamkama, koje nas čine bezglavo opsednutima i potpuno lišenima samoironije. Kada se završi predaja države evropskim ekonomskim mudracima, koji su je i doveli do propasti, kada se na ulicama zaustave pobuna, prolivanje krvi i rušenje, možda kada se proglasi bankrot i kada se uspostavi neka nova vojna diktatura, ostaće još jedino Karađoz, naviknut na sirotinju, glad i nikada pokoran i disciplinovan. Poruka Karađoza danas nije beznađe, nego sigurnost da će se preživeti, jer nisu zaboravljene veštine preživljavanja. Za vreme vojne diktature u Grčkoj, neko vreme je bio zabranjen i Karađoz. Ali možete li zabraniti zabavu, pozorište koje možete igrati i u najmanjoj sobi – treba vam nekoliko svetiljki, čak ni elektrika nije neophodna, možete sami napraviti svoje figure, izmisliti svoje likove, govoriti svoje reči, kakve god da oluje besne iznad glava običnih ljudi. Možete svojim lutkama u dve dimenzije dati da čitaju dnevne novine i ponavljaju stavove sa televizije – čak i bez dodataka, udaranja u zadnjicu i jakih zvukova, oni deluju kao da su pisani za Karađoza.

Karađoz je u Sloveniju doneo dragocenu poruku, da nas kriza možda ne može istrebiti, koliko god da politika brine za njeno rešavanje. Načini rešavanja krize izvesno nisu u rukama onih koji od krize najviše trpe: Karađozova poruka je i u tome, da pravo rešavanje obični ljudi moraju da uzmu sami u ruke – na ulicama, po kućama, pred zmijinom pećinom. Ponekad se sa zmijom da sprijateljiti, ponekad iz pećine istrči miš. Dok veliki svet moći ide svojim putevima, osvajanje dvorske kuhinje ostaje sasvim realan cilj. A uz šale i kalambure, sasvim mlada sirotinja može doći do znanja, pa i do samosvesti – samosvesti sirotinje, ako ništa drugo.

Inspiracija Karađoza je u komediji: uspeh komedije, izazivanje smeha, jeste pre svega u odličnom izračunavanju vremena – štosa, udarca, razmene pauze i gromoglasnog smeha, i u znanju publike. Nema bolje vežbe za građansko ponašanje.

A onda smo nacrtali, obojili i isekli svoje figure, napisali tekst i prikazali 9. marta, na feminističko-queer festivalu “Crvene zore” prvu predstavu Karađoza u izvođenju Srpskog kulturnog centra “Danilo Kiš”, Veličanstvenu i žalosnu priču o Sotiriji Belu. Aprila smo u Mariboru izveli predstavu Kara-Jože i zmaj Rumbas, o isterivanju romske porodice iz sela Ambrus.

Peščanik.net, 10.05.2012.

Srodni linkovi

Svetlana Slapšak – Ljubija

Svetlana Slapšak – Sotirijin nećak


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)