Kič je pre svega obilje stvari, hiperprodukcija objekata, ali i ideja i mentaliteta kojima odgovara, i koje istovremeno oblikuje. Termin potiče iz nemačkoga jezika, i zapravo iz nemačkoga kulturnoga konteksta, i to iz Minhena i borbe za prostor u zvaničnoj kulturi. Terminom su avangardni umetnici označavali službenu, zvaničnu, akademiziranu umetnost, a apstraktni umetnici su kao kič određivali svu “predmetnu” umetnost. Reč je najverovatnije adaptaciji lokalnoga narečja, u kojem Kitsch označava “lošu robu”. Posle kratke i burne istorije u ratovima nemačke umetničke kritike, reč je prihvaćena u većini evropskih i u mnogim jezicima sveta kao nešto sasvim drugo – kao populistička i popularna umetnost, ponekad čak i naivna, odnosno spontana umetnost, koja se više ne vraća svojim avangardnim istorijskim izvorima. Termin je postao tako upotrebljiv u istoriji književnosti i umetnosti da danas više ne pokriva nijedan pojedinačni slučaj, već oznaćava ogromno područje produkcije koja se prepoznaje, ali se veoma teško definiše.

Dva osnovna načina razumevanja kiča su sa stanovišta merila institucija, akademije i kulture, po kojima je kič zabluda ukusa, i sa stanovišta recepcije, po kojem je kič umetnost sreće – po francuskome teoretičaru A.A. Molu. Dva pristupa su radikalno razdvojena, a nijedan više ne sledi mislenu shemu nemačke avangarde sa kraja 19. i početka 20. veka…

Danas bismo teško mogli da odredimo kič kao umetnost sreće, jer sreću više ne ostvaruje objekt želje sam, već pre svega čin njegove aproprijacije – kupovina. Mnogi savremeni teoretičari su skloni da povežu kič sa naivnom/spontanom proizvodnjom predmeta koji ne pripadaju ni sferi umetničke ni sferi potrošačke produkcije: to je konačni dokaz da je kič napravio jedno od najzanimljivijih i najambivalentnijih putovanja kroz terminologiju i pojmovanje umetnosti u novijoj istoriji. Neka rešenja možemo potražiti u postojećim enciklopedijama kiča, koje bar panoramski prikazuju šta se u određenoj kulturnoj sredini može razumeti kao kič. Na osnovu tih enciklopedija, središta proizvodnje kiča bili bi totalitarni režimi, potrošačka kultura (književnost i vizualna umetnost), popularna kultura sa najnovijim tehnologijama, turizam, i nepriznate potrošačke oblasti, kao što je pornografija. Kič se dakle proizvodi i u kulturama obilja i u kulturama nemaštine, i kada nije neposredan proizvod nekoga režima, lako dobija status naivne umetnosti. Zvanični kič totalitarnoga režma (uniforme, ordeni, slike i sl.) dobija novu ulogu na ulicama Berlina posle parada zida; siromašni haićanski slikari metarski proizvode naivnu umetnost (uglavnom akrilske boje na platnu) koja se preko granice prodaje turistima u Santo Domingu; meksički pogrebni kič krasi evropske stanove kao umetnički predmet; afričke drvene maske se ponekad u plastici “štancaju” u Kini, kao i, kako izgleda, više od polovine današnjega globalnoga kiča.

Kič ne označava samo umetničke i para-umetničke, odnosno ukrasne predmete. Često je reč o načinu života, tipu hrane, automobilima, muzici, uređenju prostora, čitavoj zamisli. Teško bismo odoleli definiciji kiča za bilo koji Dizniland koncept, ili uopšte “tematske parkove”, “tematske praznike”, i “tematizovane” programe u wellness-centrima. Obaška opasni, brutalni i vulgarni parkovi za medvede…

Jedan od najzanimljivijih načina promišljanja kiča otvorio se nedavno sa izložbom Efekat Tito. Izložba je na svetlost dana iznela izbor onih predmeta koje niko nikada ne bi hteo da ukrade: poklone Titu običnih ljudi, primerke naivne umetnosti i nezgrapne radove u svim mogućnim tehnikama. Teško je zamisliti kako bogat izbor kiča pruža ovaj deo izložbe: tu su svetiljke, pisaći pribori, kompleti alata i gomila drugih “korisnih” stvari, koje bi predsednik trebalo da koristi u svakodnevnome radu i za ukras svojih prostorija. Ti predmeti odražavaju stanje utopijske imaginacije o zajedničkome radnome svetu onih koji poklanjaju svoj ručni rad i onome koji prima poklone. Mnogi od tih predmeta ne razlikuju se mnogo od onoga što kao osvešćeni građani razvijenoga sveta kupujemo u fair-trade prodavnicama. Uz izložbu nije iskorišćena prilika da se reprodukcije predmeta prodaju, što bi privuklo ne samo nostalgičare, nego i zaljubljene u neobično/ludo mnogih drugih orijentacija. Upravo na primeru ove izložbe moglo bi se govoriti o ključnom elementu mogućne definicije kiča danas: to su predmeti ili ponašanje, kulturne navike koji zahtevaju objašnjavajući tekst za svakoga drugoga, sem za samoga korisnika. U svetu u kojem se milioni trude da svoju svakidašnjicu i svoj svet obelodane što većem broju anonimnih drugih korisnika, kič-predmet podrazumeva tajnu, intimnost, i očuvanje vlastitoga sveta. Kao suprotnost javnome i profanaciji vulgarnosti, kič se iznenada ukazuje kao mogućnost usamljene slobode stvaranja identiteta. Pošiljaoci darova, čak i ako su verovali da će Tito na radnome stolu držati lampu od kukuruzovoga klipa, znali su da njihov poklon tone u nečiju intimu, i da će samo slučajno biti viđen u javnosti – ali će zato darovani zauvek biti podsećan na darodavca, u ritualnoj izmeni darova. Neočekivani aspekt pravičnosti izložbe jeste upravo u tome što su svi ti predmeti, bačeni u skladišta dok se Tito još slikao sa darodavcima na terasi Beloga dvora, konačno ugledali svetlost dana, i dali ključne podatke o funkcionisanju kulta, o njegovoj skrivenoj unutrašnjosti, ili “sitnim crevima”, da upotrebimo tu figuru. Istorija kiča će sa njima postati bogatija – ukoliko se autori izložbe odluče da objave i publikaciju – i lakša za analiziranje, na jasnim pojedinačnim primerima.

Priče o stvarima

Peščanik.net, 11.04.2009.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.