Starije generacije koje su patile (zbog veće kupovne moći nego sada) pod komunizmom, sećaju se dobro da je svaki Plenum, bilo koje komunističke partije, bio „istorijski“. Netom završeni Treći plenum 18. Centralnog komiteta KP Kine je, kako ga zvanično označavaju, bio „istorijski i epohalan“. Dakle, zaista epohalan te više nego istorijski. Četiri dana su 376 članova tog tela lomili koplja, formalno o budućnosti zemlje do 2020. Međutim, predložene i usvojene reforme odrediće, ako se sprovedu, budućnost najbrojnije zemlje, a time i budućnost sveta za mnogo duži niz godina. Kako se kitnjastim kineskim novinarskim žargonom kaže: Kina je postavila temelje svog sna, koji će joj omogućiti da „američki san“ prepusti sećanju.

Završnim govorom nakon glasanja, generalni sekretar KP i predsednik države Si Đinping (Xi Jinping) je odmereno, jasno i odlučno stavio do znanja da je prihvaćena politika koju je on predlagao i da shodno demokratskom centralizmu dalje diskusije prestaju, te su svi dužni da se angažuju na što doslednijoj implementaciji usvojenih reformi. Budući da u komunističkom bon-tonu nema poraženih, zastupnici linije opreznijih reformskih poteza predvođeni Hu Đintaom (Hu Jintao) i Ven Điabaom (Wen Jiabao) iz prethodne garniture rukovodilaca kritikovani su kao krivci za usporavanje rasta, ali i pozvani da „drugarski rade na novom kursu“.

Objektivno najopasnija frakcija starih kadrova u vojsci i upravama javnih preduzeća, koji se kite doslednim maoizmom, okarakterisana je (u medijima) kao skup korumpiranih parazita te sistematski gurnuta u informativni muk. Definitivni trijumf pobedničkog zaključnog govora Si Đinping je održao ispod slike, pružene preko celog zida impozantne kongresne dvorane, na kojoj su on i Mao na fonu kineske zastave. To je za političku domaću upotrebu, a Đinping najradije razvuče svoj večiti smešak kada ga se uporedi sa Deng Siaopingom, pravim začetnikom napuštanja rigidnog komunizma. Deng je započeo 1978. godine, a glavni talas uspeha počeo je 1993. reformama na tržišnim principima, koje je proklamovao tadašnji partijski vođa Điang Cemin (Jiang Zemin).

Sada proklamovane reforme zaista su epohalne, i to ne samo za Kinu. Njihovu treću fazu sažima proklamacija da tržište ima osnovnu i odlučujuću ulogu u alokaciji resursa, dakle važniju od političke moći koja je do sada bila neprikosnovena. Direktor Instituta za reforme i razvoj, Ći Fulin (Chi), kome je, istini za volju, u opisu radnog mesta da hvali reforme, ne bez razloga tvrdi: „Plenum je nova prelomna tačka u kineskoj istoriji. Reforme će dati osnovu za ostvarenje serije strateških ciljeva, uključujući i cilj Partije da Kina do 2020. postane zemlja imućnih građana.“

Spisak mera kojima to treba postići je sledeći: 1. odobrenje da privatni kapital može postati suvlasnik javnih preduzeća u iznosu do 15 odsto ukupne vrednosti. Vrata su odškrinuta i više nema odstupanja, može se samo povećavati udeo. 2. Obradiva zemlja postaje privatno vlasništvo. Iako je privatizacija zemlje predviđena kao dugoročni proces, iako su lokalne vlasti energično protiv, jer time gube moć, veruje se da će proces biti brži od zvaničnih očekivanja. Bez ubrzanja tog procesa teško će se ostvariti i naredni udarni segment. 3. Društvo socijalne pravde. Ukida se „Hukou“ sistem zabrane kretanja po Kini van matičnog područja, što je uzrokovalo unutrašnju ilegalnu emigraciju (takvih je oko 300 miliona) i shodno tome izrabljivanje bespravnih ilegalnih radnika. Ukida se definitivno zabrana na više od jednog deteta. Sledi uvođenje penzionog sistema, socijalne sigurnosti, zdravstvenog osiguranja, regulisanje nezaposlenosti, individualno komercijalno osiguranje i liberalizovanje kamatnih stopa…

Ključno u prvoj tački je da i strani kapital može postati suvlasnik javnih preduzeća. Štaviše, Partija poziva strane investitore da zauzmu mesto na „najvećem otvorenom tržištu koje će ih učiniti bogatijima nego ikada“. Mnogo primamljivija je činjenica da se otvaraju državni monopoli u oblasti transporta, eksploatacije sirovina, energetike, telekomunikacija i nadasve bankarstva, osiguranja i finansija uopšte. Monopol je ono što kapital mnogo više privlači nego konkurentska utakmica. Pritom su sektori više nego atraktivni.

Naravno ima mnogo optimizma i maštanja da će reforme: „sveobuhvatne i bez presedana promeniti lice Kine na način održivog socijalizma; postati svetski dominatna snaga tehnološkog napretka i orijentacije na domaću potrošnju; demokratizacijom dopreti do novog sudskog sistema i tako efikasno stati na put korupciji i nejednakosti pred zakonom; učiniti transparentnim državni bilans i finansijski sistem; reforme ’s vrha’ će uspostaviti korektan odnos vlade i tržišta prepuštajući tržištu odlučujuću ulogu distribucije bogatstva; slobodno formirane cene na tržištu dovešće do boljeg položaja radnika, seljaka i srednje klase; potenciraće se ulaganje u obrazovanje i nauku, pa će doći do promene od Kine – svetske fabrike jeftine robe – do izbijanja na čelo tehnološkog razvoja u svetu; reforme će još omogućiti stvaranje zrelog finansijskog tržišta sa konvertibilnom valutom…“ A onda dolazi najliberalističkije verovanje da će „nezavisno ponašanje preduzetnika i sloboda izbora potrošača dovesti do jedinstva naroda u dobrobiti“. Na ovu tvrdnju bi čak i Milton Fridman, da je živ, odštampao novo izdanje svoje knjige „Free to Choose“ (Slobode izbora) i posvetio je Kini.

Spoljni stručni posmatrači analiziraju novonastalu situaciju sa manje egzaltacije, ali sa velikim stepenom dobronamerne zainteresovanosti. Stiven Roč (Stephen Roach), pravi berzanski guru i profesor sa Jejla, smatra da će novi model usmeriti ponašanje sa spoljne na unutrašnju tražnju. To znači da će „Kina redukovati svoje kupovine dolarskih obveznica koje prema najsvežijim podacima iznose 11 odsto ukupne vrednosti američkih dugova, što će neminovno dovesti do povećanaja primarnih kamata i time otežati američki izlazak iz krize“. Isti podaci govore da je taj trend zapravo već počeo. Iznos od 1.268 milijardi koliko Kina poseduje, prošlog meseca je već smanjen za 11,2 miljarde dolara. Još jedan dokaz da su finansije najglobalizovanije i da ono što se od Kine politički zahtevalo (jačanje domaće tražnje i konvertibilna valuta) ne mora imati pozitivne finansijske efekte po nalogodavce.

Profesor ekonomije sa univerziteta u Šangaju, Vei Sen, smatra da će ekonomske reforme neminovno dovesti do zahteva političkih reformi. „Promene fiskalnog sistema dovešće do konflikta interesa centralnih i lokalnih vlasti“. Valja imati na umu da su pojedine „lokalne vlasti“ teritorijalno i ljudstvom ravne ovećim državama u svetu. Time će konzervativne političke snage, pored vojske, dobiti još jednog moćnog saveznika u opstruiranju, ako ne i rušenju reformi. Hi Điming, investicioni strateg Goldman Sachs – China, smatra da reforme na kratki rok neće dati željeni rast, veći od sadašnjih 7,5 odsto. „Neminovna prilagođavanja će dovesti do usporavanja kratkoročnih stranih investiranja (dok se ne vidi šta će biti), a trijerisanje preteranih kapaciteta i izduvavanje balona nekretnina, ostaviće mnoge bez posla, pa će rizici u prvo vreme naglo porasti.“

Teško je poverovati da pobednička struja na Plenumu CK nije bila svesna opasnosti koje joj prete. Jedan od dokaza je taj što je predsednik Si Đinping odmah osnovao novi nacionalni Komitet za sigurnost (super organ) od najprivrženijih ličnosti novog talasa na čelu sa premijerom Li Kečangom (Keqiang) i poverio mu „borbu protiv birokratije i zaštitu rukovodstva od domaćih i stranih obaveštajnih napada, sa zadatkom stabilnosti i sigurnosti toka reformi“. Šta to sve može da znači široko je polje nagađanja, jer su ovlašćenja tog tela ogromna. Slične reforme ekonomskog i političkog prevrata u Čileu, Južnoj Koreji, Honkongu i drugde po svetu sprovođene su uz jako angažovanje Amerike. Jedino je Singapur uspeo da to sprovede bez strane „pomoći“, ali sa jakom unutrašnjom presijom „demokratskih snaga“, i zato se naveliko piše da Kina želi da sledi singapurski model. Strane kompanije sa strepnjom prate ove promene i uočljiv je trend njihovog napuštanja Kine. Lakše je pregovarati i praviti poslove sa korumpiranim „crvenim baronima“, nego sa autentičnim kineskim preduzetnicima koji ulažu svoj, a na državni novac.

Ne mogu da odolim konstataciji da ni na jednom štampanom ili elektronskom mediju iz Srbije nisam našao izveštaj sa „istorijskog i epohalnog“ Plenuma CK KP Kine. Ako će promene kojima se pristupa u Kini imati uticaja na Ameriku, jasno je da će i za Srbiju biti važne. Ophrvani intenzivnim borbama političkih infuzorija u našoj bari zaboravljamo na svet. Kad nas to bude lupilo po glavi, ostaće nam uobičajeno čuđenje i jadikovka da nas niko ne voli. A Kina investira i gradi naše najveće infrastrukturne objekte danas, a još je Mira Marković smerala da postanemo kineski Diznilend u Evropi. Danas kada Kina, opredeljujući se za dominantni kapitalistički poredak, preti da ga samim tim preoblikuje, nas to ne interesuje. Nismo mi za igru veću od domaćeg bunjišta.

Biznis i finansije, 14.11.2013.

Peščanik.net, 15.11.2013.


The following two tabs change content below.
Milutin Mitrović
Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.
Milutin Mitrović

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)