Terakota ratnik, foto: Samantha & Paul

Terakota ratnik, foto: Samantha & Paul

Dobih neki dan “šerovan” intervju dr Miodraga Zeca, profesora ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i kao što sleduje dobrim tekstovima “lajkovao” sam ga, “šerovao”, “smartfonovao”. Međutim, kako svi znamo – nobody’s perfect, a sem toga u pitanju je intervju, a ne pisani tekst, pa se lako omakne neki stereotip koji više svedoči o uvreženim shvatanjima sredine nego o poimanjima intervjuisanog. Reč je prvo o: “Imali smo sistem koji je trajao 50 godina. Privatizacija je došla jer nije bilo moguće napraviti sistem na bazi društvene svojine, zato što su ta društvena preduzeća bolovala od paradoksa da, ako radnici donose odluku o raspodeli dohotka, oni neće doneti odluku o akumulaciji, pa da to ostane i nekom drugom[1] već svi kažu: daj platu, plata je naša, i to odmah…” E, o tome bih za početak, ne tvrdeći da je neistina, nego da možda nije sasvim istina.

Prema statističkim podacima[2] “prosečna godišnja stopa društvenog proizvoda rasla je (1957-1960) 11,3%, odnosno po stanovniku 10,2%”; za desetogodište (1956-1965) prosečna stopa rasta iznosila je 9 odsto. Ustavnim zakonom iz 1953. godine uvedeno je radničko samoupravljanje, dakle najveće stope rasta BDP-a zabeležene su u početnoj fazi, pre truljenja, samoupravljanja. To koliko tačnosti radi, a znam i ja Marfijev zakon po kojem “sve što se dogodilo – moralo se dogoditi”. Da ne bi bilo da mešam pojmove, naveo bih da je inostrano kreditiranje započelo 1957. godine, ali se odvijalo na veoma niskom nivou, tako da je na kraju 1965. ukupan inostrani dug SFRJ iznosio samo 1,2 milijarde dolara.

Dakle, u početku razvoj nije bio dominatno baziran na inostranom zaduživanju, već na domaćoj akumulaciji i relativno skromnoj emisiji novca (inflaciji). Budući da sam neuspešno pokušavao da o tom razdoblju dobijem potpunije podatke, naveo bih samo da mi je kolega Aleksandar Lebl, doajen ekonomskog novinarstva, skrenuo pažnju kako je nešto kasnije, verovatno sedamdesetih godina, donet zakon o ograničavanju investicionih fondova preduzeća. Isti podatak, da je postojao takav jedinstven zakon u svetu kojim se ograničavaju, a ne stimulišu investicije, baziran na sećanju, dobio sam još od dve osobe, jedna je bivši rukovodilac u spoljno trgovinskom preduzeću tog vremena, a druga je bila pomoćnik ministra finansija. Sklon sam da verujem kako su radnici izgubili meru onda kad je država počela da im otima višak sredstava kojim su finansirali modernizaciju, izgradnju stanova, odmarališta, stipendije za nove kadrove… Nisam u prilici da istražim sam, pa eto, budući da znam profesora Zeca kao čoveka kome je više stalo do istine nego do sujete, a sujetni smo svi, možda bi neki njegov postdiplomac, jer tema nije za zanemarivanje, mogao da malo prokopa po arhivima pa činjenicama izmeni moje verovanje ili profesorov stereotip.

Drugi stereotip glasi: “U Kini se proizvode klozetske šolje, ali ne i softver za bankarske račune ili bioinženjering”. Interesantno je kako se takve stvari lako lepe i teško odlepljuju. I posle ko zna koliko beše mostova koje su Kinezi podigli kod nas, a njih je valjalo projektovati, statički proračunati, podići i finansirati, a za svaku od tih faza potebni su stručnjaci i softveri najsavršenijeg ranga, za nas su Kinezi još uvek samo oni sa buvljaka. Imam utisak i da masovno ne shvatamo da je Kineza poprilično više nego Srba, čak kada se uračunaju i oni iz Republike Srpske, te da je Njegoš imao dobre argumente kad je došao na ideju da lavu nije teško da izađe iz “grmena velikoga”. Nisam ni kinofil, ni sinolog, ni kinolog, ne padam ni pred njihovim kombinovanjem tržišne privrede i jednopartijskog sistema, to se u zemlji u kojoj sam tada živeo radilo pre pola veka, samo se bojim preterane lakoće zaključivanja.

Kina zaista pravi klozetske šolje, lutke, budzašto krpice, ali je lansirala i satelit sa ljudskom posadom u orbitu, a to traži fantastičnu softversku podršku, industriju i kadrove koji su u stanju da to postignu i finansije koje su u stanju da to prate. Malo-malo pa Kina ruši neki od svetskih rekorda, najčešće one koje je držala Amerika. Eto ovih dana je premašila Ameriku i po prihodima od ulaznica za bioskope,[3] a ranije, i važnije, po obimu spoljne trgovine. Ponaša se po onoj arapskoj izreci da je bolje zaraditi trgujući slamom, nego izgubiti trgujući zlatom. Profit od klozetske šolje miriše podjednako kao i onaj od bioinženjeringa.

Nemam sklonosti prema bilo kakvom nadigravanju, samo bih da informišem o kineskoj ekonomskoj ekspanziji koje smo nedovoljno svesni, jer smo minorni za njene ambicije, pa nas još nije uzela pod svoje. U Italiji koja im je posebna slabost, u toku su pregovori o kupovini kompanije Pirelli – petog najvećeg proizvođača auto guma na svetu. Pirelija će Kinezi novcem, organizacijom i neiscrpnim sopstvenim tržištem nabildovati da ugrozi primat američkog Brigestone. Samo prošle godine u Italiji su Kinezi obavili šoping italijanskih kompanija vredan 6 miljardi evra. Dopada im se italijanska moda pa su kupili modnu kuću Kricia i postali 100% vlasnici; zavoleli su maslinovo ulje pa su kupili čitavu proizvođačku grupu Salov, i to 100%. Onih sa manjim kineskim udelima ima bar dvadesetak, i to čija su imena poznata u svetu.

Od prošle godine postali su najveći investitor u svetu sa 90 milijardi evra uloženih u druge zemlje, ove godine planiraju da iznos podignu na 110 milijardi, od toga 44 milijarde u Evropu, a naš kontinent je tek na trećem mestu njihovih osvajanja, posle Azije i Severne Amerike. U Kanadi su kupili čitav jedan napušteni grad – Baradian, u SAD – Waldorf Astoriu, u Londonu preduzeća za distribuciju pijaće vode, zatim evropsku kompaniju koja kontroliše TV prava za prenošenje fudbalskih utakmica, u Madridu – Atletico, u Sidneju hotel Sheraton, u Sudanu naftne izvore, u Grčkoj im je luka Pirej pala za oko, Grci se nećkaju ali će ih besparica naterati da prodaju… spisak je daleko, daleko duži. Da bi se takvi poslovi pravili valja posedovati novac, stručne kadrove, banke sa sve softverima, i mnogo šta drugo.

Nema se prostora za mnogo priče, pa ću samo nabrojati šta se zbiva u sferi finansija te zemlje. Kinesko tržište novca je po veličini drugo u svetu, odmah posle američkog. Danas se na njemu kotira 2.600 kompanija ukupne kapitalizacije od 6,8 hiljada milijardi dolara. Berza u Luksemburgu je emitovala obveznice u reminbijima (juan), čime kineski novac postaje svetski monetarni akter. Tokom prošle godine u Kini je započeo transfer fondova i usmeravanja novca iz shadow banking industrije na berzu, što se očekuje da će dati novi zamah finansijskih aktivnosti. Da bi smanjila unutrašnje zaduživanje, kineska vlada je predvidela sopstveni quantitative easing (otkup dugova preduzeća) u vrednosti od 100 milijardi dolara. Pritom je kineski spoljni dug od 20 odsto BDP-a “Holivud” za evropskih 90 odsto, američkih 105 odsto i japanskih 250 odsto. Namerno ne nabrajam evropske najveće pojedinačne dužnike, jer Kina se poredi sa celim kontinentom. I još, prema ocenama svetskih agencija, Kini ne preti nikakav finansijski balon. Za takve razultate potrebna je stabilna politika, stručni kadrovi i prateći softveri, dakako.

Štaviše, Kina se osetila dovoljno jakom da prekine dominaciju Amerike u svetskim finansijskim institucijama (MMF i Svetska banka) te je 2013. godine inicirala akciju za osnivanje Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB). Ta banka bi trebalo da bude konkurencija MMF-u, Svetskoj banci i Azijskoj banci za razvoj, u kojoj opet vlada isti zapadni blok (Japan 15,67 odsto, USA 15,56 odsto, Australija 5,81 odsto – dovoljno da oni odlučuju ko je podoban da dobije kredite). U AIIB prava glasanja stiču se na osnovu veličine BDP-a zemlje članice. Tako je Kina u startu stekla udeo od 60 odsto[4] što je neuporedivo sa samo 4,9 odsto koliko ima u Svetskoj banci.

Uza sve političke prizvuke, potez sa AIIB je pokazao i izvrsna poslovna svojstva. Punopravno članstvo u banci do sada je obezbedilo 26 zemalja regiona, 21 zemlja je pristupila uz izvesne uslove, a 7 zemalja van regiona[5] koje su pristupile od početka ove godine izazvale su žestoku reakciju Amerike, čijoj je dominaciji nanesen još jedan udarac i to najsuroviji – finansijski. Najbolnije je doživljeno pristupanje Britanije, koja je uvek tretirana kao jedna od zvezdica na ponositoj stars and stripes američkoj zastavi. Novac u današnjem svetu očito ima veću privlačnu snagu od “vekovnog prijateljstva” i sličnih floskula. Deluje pomalo jadno tvdnja predsednika Obame da bi “banka pod uticajem Pekinga mogla pri odobravanju kredita da ne poštuje standarde zaštite okoline, prava zaposlenih i transparentnost”, što kao MMF i Svetska banka poštuju.

Postoji, kažu, izreka u Aziji koja približno glasi: “Ume s novcem kao Kinez”. Činjenica je da nigde u svetu na nivou kineskog prosečnog dohotka nema toliko individualnih vlasnika akcija. U pitanju je strast prema sticanju novca, ali mora postojati i poverenje u stabilnost uslova i sposobnost aktera – što je za poslovni svet najvažnije. Broj zemalja koje hrle u AIIB svedoči da Kina postaje privlačna, pa čak i nada za neke da će ih izvući iz siromaštva. Njen vek je počeo!

Vredi li se praviti nezainteresovanim pred činjenicama? Može se i to, ali sve ima cenu. Ponavlja se ono što se zbivalo sa krizom – koja je izbila, a da kao niko nije imao pojma da se približava. Neistina dakako, a jedan beogradski ekonomista na glasu i promoter srpske “Neolib” pilule za sve boljke, još uvek uz pomoć semantičkih trakalica dokazuje da krize nema. Po njemu nikada je nije ni bilo. To što je od 2008. “spaljeno” hiljade milijardi dolara i evra, što je na milione ljudi ostalo bez posla, što je broj samoubistava “iz ekonomskih razloga” daleko veći nego u Velikoj krizi 1929. godine, to nije nikakav naučni ekonomski argument.

Na kraju još da kažem kako sam za naslov, kakav ima bezbroj članaka,[6] dva filma i jedan mjuzikl, upotrebio taj otrcani termin koji podrazumeva američku hipotetičnu teoriju da pri havariji neke nuklearne elektrane može doći do fuzije u jezgru reaktora te da novostvorena energija može da probuši zemlju i izleti na suprotnoj strani planete – u Kini. Umesto fantastike, realnost je da je Kina prodrla u suprotnom smeru i investirala u Americi preko 1.100 milijardi dolara, što u državne obveznice što u akcije kompanija. To je valjda ozbiljnije i od Nostradamusovog i Tarabićevog proročanstva o “Žutima”.

Peščanik.net, 03.04.2015.

———–    

  1. Podsetio bih samo da je Radnički savet EI Niš na inicijativu direktora Vladimira Jasića, izdvajao iz sopstvene akumulacije značajna sredstva za stipendiranje studenata tehničkih fakulteta. Bili su na vrhu talasa koji je postojao.
  2. Ibrahim Latifić: Jugoslavija 1945-1990. Razvoj privrede i društvenih delatnosti.
  3. Kina ima vrlo oštru moralnu kontrolu javnih servisa – televizije pre svega. Budući da se na TV-u ne mogu gledati krimići, pornići itd, ide se u bioskop gde to nije zabranjeno i gde ko god plati ulazncu dokazuje da ne ugrožava druge.
  4. Pristupanjem novih članica udeo Kine u AIIB će se srazmerno smanjivati, ali bi njen primat mogao biti ugrožen jedino ako bi joj pristupila Amerika – što je samo teoretska pretpostavka.
  5. U pitanju su Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg, Novi Zeland, Švajcarska i Velika Britanija.
  6. Naslov je najbolje legao uz tekst Miše Vasića (iako zastupa stav oprečan mome).

The following two tabs change content below.
Milutin Mitrović
Milutin Mitrović (1931) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa zato i danas studira za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo, koga se i danas rado drži, bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Danas piše za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.
Milutin Mitrović

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)