Rusi dolaze. Oni su već došli predajom dela energetskog sektora ruskoj državi. To nije privatizacija, niti je zakonita, i može da bude osporena kad se u Srbiji uspostavi vladavina prava. Ukoliko se to ne dogodi, potvrdiće se da je ruski mit genetska greška moderne srpske politike, i da će je nadživeti. Zvanična Rusija nije slučajno opravdala ubistvo prvog srpskog demokratskog premijera. Zvanična Srbija nije slučajno, bednim odgovorom, to potvrdila.

Rusi će intervenisati na Kosovu. Srbija i Kosovo su u NATO okruženju. Sučavajući se sa zvaničnom antievropskom politikom, NATO će u Srbiji imati ulogu izraženiju od one koju je imao u razvoju EU. Na Kosovu je NATO jedina od institucija koja je zasad u stanju da se opire tribalizmu i kriminalu.

Kosovo je 17. februara 2008. jednostrano proglasilo nezavisnost. Ta je nezavisnost nadgledana i ograničena prisustvom UN, EU i NATO. Srbija je imala priliku da postane ravnopravna članica EU i NATO. U njihovom sastavu Srbija bi na Kosovu ostala institucionalno prisutna.

Srbija će ponovo uspostaviti suverenitet na Kosovu. Za to je potrebno da njena vojska zauzme granice prema Makedoniji i Albaniji, a srpske institucije ponište opredeljenje kosovskih Albanaca i tamo zavedu brutalnu diktaturu. Takvoj odluci morala bi da prethodi brutalna diktatura u Beogradu. Ona je najavljena 17. februara.

Kosovo će biti podeljeno. Kosovo je zaista podeljeno, srpske institucije ostaće prisutne na severu, ali verovatno privremeno. Pošto je otcepljenje Kosovo osporilo postojeći poredak u BiH, podela Kosova bi rascepila Makedoniju. Na zastavi Kosova prikazana je teritorija protektorata u celini. EU verovatno neće dopustiti podelu, niti zamenu severnog Kosova za Preševsku dolinu. I u tome je otisak neuspeha srpske zvanične politike, ukoliko je za nju totalni gubitak Kosova neuspeh. Možda je upravo sasvim suprotno.

Kosovo je druga albanska država, i neprihvatljivo je ujedinjenje Kosova sa Albanijom. I jedan i drugi stav prevlađuju u zvaničnoj propagandi, dok jedan drugi isključuju. Srpska vlada nije pristala da Kosovo bude država srpskog i albanskog naroda, budući da je u posedu albanske kosovske nacije, ali i ugrožene srpske zajednice i duge istorije srpske kulture. I naziv nove albanske države je srpski. Kosovski premijer je najavio formiranje građanske države. U njegovoj najavi da će Srbi biti samo prva od manjinskih grupa, nazire se da će država biti isključivo albanska.

Srpska nacija je pretrpela je planetarnu nepravdu. Jugoslavija se raspadala usled  srbokomunističke oružane agresije. Ni prilikom bombardovanja 1999. Beograd i Srbija nisu pretrpeli one strahote koje su pogodile trećinu teritorije Hrvatske, BiH i Kosova. Srbe na tim teritorijama Beograd je usput žrtvovao, delom ih pretvorivši u pretorijansku gardu u samoj Srbiji. U istom mentalnom stanju u koje je zvanična Srbija naizgled zalutala, krajiški Srbi su odbili autonomiju u Hrvatskoj, koja je bila “suštinska”, “više od autonomije, a manje od nezavisnosti”. U BiH je nastao srpski entitet s važnim državnim svojstvima. Srpska obeležja Crne Gore izbledela su nakon prepreka na koje je nailazio Đukanović u odnosima s Miloševićem, potom i s Koštunicom.

Kosovski presedan će poremetiti stabilnost svetske politike. Nju, međutim, remete politički islam i antidemokratski režimi u Rusiji, Kini, Indiji i ostatku Trećeg sveta. Kosovo je u međuvremenu postalo segment u odnosima Vašingtona i Moskve.Na teritoriji EU separatizmi su obesmišljeni njenim vrednosnim i institucionalnim okvirom. U Baskiji, Kataloniji i na Korzici ne postoji separatistička većina. Škotska raspolaže svim svojstvima države, uključujući fudbalsku reprezentaciju. Itd. Evropski separatizmi opteretiće evropske birokratije, ali neće ugroziti evropsku politiku.

Ne postoji jedinstvo stavova u EU u odnosu na novi status Kosova. Španija je jedina od liberalnih demokratija koja, privremeno, ne priznaje nezavisnost Kosova. Sve ostale članice EU koje se protive nezavisnosti Kosova integrisane su pre zahvaljujući svojoj geografiji, nego politici. U njima još uvek nema jasne dominacije širokog i bogato strukturiranog političkog centra, a u političkoj kulturi oseća otpor liberalnoj demokratiji.

Imovina Srbije i Srba na Kosovu vredi 200 itd. milijardi, u zapadnim obračunskim jedinicama. To je jedina zabavna od svih zvaničnih besmislica. Niko nije predočio koliko je to u rubljama.

Varvarstvo je jedan od oblika demokratije. Varvarstvo je političko, kulturno i institucionalno okrilje državnog udara koji traje od pobune Crvenih beretki i 12. marta 2003. Varvarstvo nije samo sprega vlasti i huligana. Ono je i u zvaničnom odbijanju da se pomenu ljudske zajednice koje se smatraju manje vrednim. Varvarstvo je najava čišćenja nepoćudnih Srba iz Srbije, kao finala nasilne jugoslovenske dezintegracije.

Boris Tadić je predsednik Srbije. Ni to nije sasvim tačno. Od 21. februara Tomislav Nikolić je de facto, najmanje, kopredsednik. Nije slučajno da su ključne ličnosti na predsedničkim izborima bila dvojica Putina, jedan ruski i jedan srpski.

Srbija bez Kosova ne postoji. Da li je premijer, koji je to izgovorio, kao da su za njega glasali milioni, ponovivši Lazarevu kletvu, najavio svoje povlačenje? Ili nas je kolektivno poništio?

 
Danas, 26.02.2008.

Peščanik.net, 25.02.2008.