Rusko-ukrajinski rat svodi se na trku između slabljenja političke volje zapadnih demokratija i opadanja vojne sile Putinove diktature. Ali to će biti maraton, a ne sprint. Da bi se politička volja na zapadu očuvala, potrebno je dalekovido vođstvo kakvo nedostaje većini demokratija. Potrebno je priznanje da su naše zemlje takođe, u određenom važnom smislu, u ratu – i odgovarajuća dugoročna politika.
Da li se takva poruka čuje kad uključite TV u Sjedinjenim Državama (gde sam sada), Nemačkoj, Italiji, Britaniji ili Francuskoj? Da li je to vodeća tema u nadmetanju konzervativaca za mesto premijera Velike Britanije, ili u Italiji uoči izbora 25. septembra, ili u kampanji za američke izbore 8. novembra? Ne, ne i ne. „Mi smo u ratu“, čuo sam da je neko rekao na radiju, ali je to bio analitičar energetskog tržišta, a ne političar.
Vest da se ukrajinske snage spremaju za veliku kontraofanzivu kako bi povratile strateški vitalan grad Herson, pokazuje šta se može postići kombinacijom zapadnog naoružanja i ukrajinske hrabrosti. Artiljerijski raketni sistemi visoke pokretljivosti (Himars) koje je isporučio SAD – rakete velikog dometa – omogućili su ukrajinskim snagama da gađaju vojna skladišta, mostove i komandna mesta daleko iza ruskih linija. Ruske snage su premeštene iz Donbasa da bi se branile od očekivane ofanzive, što je dodatno usporilo rusko napredovanje na istoku. Ričard Mur, šef britanske tajne obaveštajne službe (MI6), nedavno je primetio da bi Rusija mogla da „ostane bez pogona“ u Ukrajini zbog manjka vojnih sredstava i adekvatno obučenih trupa. Ukrajina, dakle, ima dobre šanse da ove jeseni dobije važnu bitku, ali još je daleko od pobede u ovom ratu.
U kampanji da porazi ne samo Ukrajinu već i zapad, Putin računa na dva tradicionalna vojna saveznika Rusije: feldmaršala Vreme i generala Zimu. Ruski lider ratuje energijom, smanjujući protok gasa kroz Severni tok 1, tako da Nemačka ne može da popuni svoja skladišta gasa pre nego što zahladi. Tada će Putin imati opciju da u potpunosti isključi gas i tako prepusti zimi Nemačku i druge zavisne evropske zemlje. Zbog rata su skočile cene energenata, što podstiče inflaciju na zapadu, dok se Putinov ratni budžet puni milijardama evra koje Nemačka i druge zemlje još uvek plaćaju za gas i naftu. Mada je nekoliko brodova sa žitaricama krenulo iz Odese, blokada ukrajinskih luka izazvala je krizu cena hrane u delovima Bliskog istoka i Afrike, što već izaziva oskudicu i preti da pokrene izbegličke kolone i politički haos. To su takođe Putinovi saveznici. Štaviše, globalni jug za sve to krivi zapad bar podjednako koliko i Rusiju.
Putinova kulturalna i politička analiza zapada mu govori da je vreme na njegovoj strani. Po njegovom mišljenju, zapad je dekadentan, oslabljen multikulturalizmom, imigracijom, postnacionalizmom EU, LGBTQ+ pravima, ateizmom, pacifizmom i demokratijom. Dakle, ne može da parira ratničkim silama koje se još drže starog trojstva boga, porodice i nacije.
Ima ljudi na zapadu koji se slažu s njim, podrivajući zapadno i evropsko jedinstvo iznutra. Pročitajte samo skandalozni govor Viktora Orbana mađarskoj publici u Rumuniji, u kome insistira na tome da Mađari ne bi trebalo da postanu „mešana rasa“, oštro kritikuje politiku zapada prema Ukrajini i zaključuje da „Mađarska treba da sklopi novi sporazum s Rusima“.
Mada je partija koja će verovatno pobediti na italijanskim izborima sledećeg meseca, Fratelli d’Italia, indirektna naslednica neofašističke partije osnovane 1946, ona bar podržava stav zapada o ratu u Ukrajini. S druge strane, prošlost lidera njenih mogućih koalicionih partnera, Matea Salvinija iz Lige i Silvija Berluskonija iz Force Italije je u dubokoj Putinovoj senci i ne može se računati da će oni zadržati stav o Ukrajini aktuelnog italijanskog premijera Marija Dragija. U Nemačkoj, veliki broj ispitanika nedavnog istraživanja javnog mnjenja (47%) smatra da bi Ukrajina trebalo da se odrekne svojih istočnih teritorija u zamenu za „mir“. Evropski glasovi koji pozivaju Ukrajinu da se „dogovori“ biće samo sve glasniji kako se rat nastavlja. (Nedavno im se pridružio i bivši lider laburista Džeremi Korbin, mada njegova intervencija neće uticati na snažan međustranački konsenzus u Britaniji oko podrške Ukrajini.)
Najveću težinu imaće ovogodišnji američki izbori na sredini predsedničkog mandata. Ako Donald Tramp najavi kandidaturu na talasu eventualnih uspeha svojih sledbenika na ovim izborima, to bi moglo prekinuti redak dvopartijski konsenzus oko velike ekonomske i vojne podrške Ukrajini. Notorno nesklon kritici Putina, Tramp je svojim pristalicama rekao da „demokrate šalju još 40 milijardi dolara u Ukrajinu, dok se američki roditelji bore da prehrane svoju decu“.
Kako dokazati da ruski lider greši kada kaže da je slabost imanentna zapadnim demokratijama? Teško. Dve najbrojnije armije Evrope, ruska i ukrajinska, boriće se u mesecima, verovatno i godinama. Nijedna strana ne odustaje, nijedna nema jasan put do pobede. Svi trenutni mirovni scenariji su nerealni. Kada se ne može ni naslutiti kako će se nešto završiti, malo je verovatno da je kraj na vidiku.
Da bi se ukrajinski otpor održao i njenoj vojsci omogućilo da povrati izgubljene teritorije, potrebne su isporuke oružja u obimu koji je značajan čak i za američki vojno-industrijski kompleks. Tako su SAD navodno već poslale jednu trećinu celokupnih zaliha protivtenkovskih projektila tipa Javelin. Prema rečima bivšeg zamenika guvernera ukrajinske centralne banke, da bi sačuvala privredu od propasti Ukrajini je potrebno dodatnih 5 milijardi dolara mesečno za makroekonomsku podršku – skoro duplo više od onoga što sada dobija. A to je iznos koji ne računa na posleratnu obnovu, što bi moglo da košta i čitavih bilion dolara.
Ako zapad zadrži manje više trenutni kurs, feldmaršal Vreme staće na stranu Ukrajine. Putinove zalihe najsavremenijeg oružja i najbolje obučenih trupa već su iscrpljene. Nastavite sa pritiskom i – kažu nam vojni stručnjaci – ostaće mu samo tenkovi stari 40 godina i neiskusni regruti. Zapadne sankcije pogađaju visokotehnološke segmente njegove ekonomije, potrebne za snabdevanje. Može li Putin da nadoknadi gubitak dobro obučenih trupa opštom mobilizacijom? Hoće li mu Kina priskočiti u pomoć zalihama modernog oružja? Da li će on krenuti u eskalaciju sukoba? Sva ova pitanja gomilaju pritisak na Putina.
U demokratskim državama lideri moraju da pravdaju i objašnjavaju biračima svoje strategije, što ide u prilog Putinovoj tezi o slabostima zapada. Estonska premijerka Kaja Kalas može poslužiti kao uzor liderima zapadnih država, mada je njoj lako da govori otvoreno, jer su građani njene zemlje svesni pretnji iz Rusije. U ovom trenutku nijedan zapadni lider nije na tom putu, osim možda Marija Dragija, a on je na odlasku.
The Guardian, 05.08.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 09.08.2022.
UKRAJINA