Sada su ga uhvatili, najtraženijeg starog gospodina u zemlji. Paris Match ga je fotografisao u tržnom centru u Švabingu. Uredna seda kosa, elegantno obučen. Pogled mu je odlutao u stranu, usta napola otvorena kao da je zaustio nešto da kaže. U stvari, reporterki je rekao samo da mu nije potrebna podrška sa pogrešne strane.
Ovo je Cornelius Gurlitt, sin nacističkog trgovca umetninama Hildebranda Gurlitta. Njegov minhenski stan, ispunjen umetničkim delima prikupljenim tokom nacističkog perioda, policija je ispraznila još 2012, što je Focus objavio prošle nedelje. Državno tužilaštvo ga ne goni krivično, jer još ne zna šta bi mu se pravno moglo staviti na teret. Međutim istražuju drugi: detektivi koje su angažovali potomci jevrejskih kolekcionara, novinari, fotografi i zaposleni u muzejima.
Ova priča je zaista velika. Ovde je iza spuštenih roletni oronule porodične kuće preživelo najmračnije poglavlje nemačke istorije. Usamljeni čovek čuvao je očevo nasleđe. Hildebrand je sarađivao i profitirao od nacističke države, lišavao je jevrejske kolekcionare njihove imovine i egzistencije, a muzeje od vrednih eksponata moderne. Istovremeno, bio je delom Jevrejin i pokrovitelj avangardnih umetnika.
To su protivrečnosti naše zajedničke istorije, sa kojom nemaju hrabrosti da se suoče mnogi koji su rođeni posle rata. Cornelius Gurlitt je očigledno ugrabio priliku da se zabarikadira u porodičnoj kući. Mogao je posle smrti svoje majke krajem 60-ih godina prošlog veka da prenese očevu zaostavštinu na neku fondaciju ili da je preda državi.
Međutim, on nije posedovao unutrašnju slobodu i refleksivnu distancu prema svom poreklu i pitanje je hoće li je sada steći, kao progonjeni. Sporazum sa Gurlittom bio bi najbolje moguće rešenje, jer posle rata nisu doneti retroaktivni zakoni o pljački umetničkih dela. Zakon o „izopačenoj umetnosti“ iz 1938. ostao je na snazi. U Nemačkoj preovlađuje pravni stav da je pljačka muzeja bila državna odluka, tako da posle rata nijedan muzej nije mogao da zahteva povraćaj svojih dela. A privatni kolekcionari, poput porodice Gurlitt, izuzeti su od svih naknadnih sporazuma o otetoj umetnosti od jevrejskih vlasnika.
Razmere ove nepravde su dobro poznate. Međutim, proteklih godina je barem iz pravnog ugla bilo daleko spornijih slučajeva od otkrića u Švabingu. Kako je onda Gurlittova priča dobila toliki značaj?
Njena jeziva privlačnost leži u dvostrukoj tajni: igra skrivanja prvo Cornelus Gurlitta, a sada i državnog tužilaštva, koje nažalost još uvek nije objavilo kompletnu listu pronađenih slika.
Gotovo 80-ogodišnji Cornelius Gurlitt mora da je osećao da je ponašanje njegovih roditelja legalno, mada ne i legitimno. On je svoje postojanje posvetio porodičnoj laži. Nije imao posao, nije zasnovao porodicu, već je predano čuvao ugled svog oca. Prošle nedelje je napisao pismo Spiegelu, u kome moli da se ne spominje Hildebrandovo ime, jer ne želi da se stekne utisak da je njegov otac podržavao naciste.
Čini se da je u ovom trenutku navođenje imena za Corneliusa Gurlitta najmanji problem. U javnosti se raspravlja o tome koliko se zaista zapustio „mesje“ Cornelius: da li je gomilao konzerve kojima je istekao rok trajanja i pravio zalihe pidžama? Onda se spekulisalo da možda on zna gde se nalazi izgubljena Bernsteinova Ćilibarska soba. Zbog svog ponašanja pred kamerama postao je delimično neuračunljivo čudovište kome se svašta veruje. Govori se i o čoveku koji je do te mere nesposoban da se brani, da nije u stanju da angažuje advokata.
Izgleda da je ovaj starac iz pećine od slika odmah proglašen autsajderom. Saosećanja jedva da je bilo, važnije je bilo samo-uveravanje ostatka društva: „Mi ostali smo zdravi, izlečeni od nacističkih zločina i njihovih posledica“. Da li smo?
Oni koji su kao i Gurlitt rođeni 30-ih godina, po pravilu nisu ni počinioci ni žrtve. Oni su odrasli u periodu institucionalizovanog zločina, posrtali su kroz promenu vrednosti 1945. i pripadali generaciji graditelja nove republike. Tek sada, kada ova generacija ulazi u pozne godine, njihov svet je uzdrman iz temelja i otvaraju se stare rane. Najčešće je u pitanju generacija unuka, koja se u neverici suočava sa potiskivanjem starih iskustava. Na isti način bismo mogli da shvatimo i Gurlittovu priču. Kao priliku da saznamo nešto više i da ovog nemačkog sina ubedimo da progovori, a ako ne njega onda njegove brižljivo umotane slike, grafike i dokumenta.
Nelagoda koju izaziva otkriće iz Švabinga ne potiče od samih umetničkih dela, od kojih mnoga nisu poznata javnosti. Nemačka vlada je najavila da će celi proces biti transparentniji i da će objaviti listu ovih dela. To je ispravan potez. Upravo je nepoznavanje dela ono što pogađa nerv javnosti. Dvostruka tajna ovog otkrića uznemiruje, jer svi slute da bi u zajednici sa tako brutalnim nasleđem negde moglo da se krije uspavano zlo. Duhovi prošlosti koje zaista ne poznajemo niti ih razumemo, ali koji svakog trenutka mogu da se vrate i da počnu da nas progone. Čak i kada umru svi kao Hildebrand Gurlitt, ne znači da je priči došao kraj.
Umetnička dela žive duže od ljudi, ona su naše pamćenje. Srećom živimo u vidljivim ostacima staroga sveta, gde slike jevrejskih kolekcionara i progonjenih umetnika svedoče o nasilju. Tupi osećaj koji dele mnogi Nemci, otkrićem u Švabingu poprima oblik: odjednom su među nama stvarne slike u kući stvarnog naslednika naciste.
Sada ne možemo da proklinjemo glasnika prošlosti zbog njegovog postojanja i da ponovo izbegnemo pitanje krivice. Bespomoćnog Cornelius Gurlitta možemo da proglasimo jednim od nas. Da, on se nije suočio sa svojim strahom i kriv je zbog čuvanja tajne i nekritičkog obožavanja svoga oca. Ali vreme je da zajedno sa njim pronađemo put kojim vredi ići. Onda više nećemo morati da se skrivamo iza naših moralno čistih života, naizgled lišenih svake krivice. Konačno ćemo postati ono što smo već jednom bili – unuci zločinaca.
Kia Vahland, Süddeutsche Zeitung, 11.11.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 18.11.2013.
