Na neke reči i neke izraze, neki mediji i neki ljudi (gotovo kao legendarno „neki ljudi, neki prostori i neka dela“) su osetljivi. Upinju se da koriste neke konstrukcije („privremene institucije u Prištini“ i „takozvano Kosovo“ ili „severna srpska pokrajina“, na primer) ili se upadljivo trude da neke druge ne koriste. Pa tako ovih dana imamo u nekim medijima sneg u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Republici Srpskoj i Federaciji BiH.
Možda bi neki, recipročno, bili osetljivi i na saobraćajni kolaps u Vojvodini i Srbiji. Ne zbog kolapsa, naravno.
Proteklih nedelja u većini medija u Srbiji ustalilo se da je Maduro uhapšen. To da li je otet ili uhapšen ovde je uglavnom stvar prenošenja izvora ili izjave sagovornika. Čak i režimske trovačnice, kojima je Srbin Tramp odjednom postao dibuk formata Đilasa ili rektora Đokića, većinom javljaju da je Maduro uhapšen.
Na kraju krajeva, ovde odavno važi postulat da reči ne samo da nisu bitne, već nisu ni vredne. Kod Albukerkija smo, valjda, skrenuli i naopako protumačili da su slika i video važni, a (hiljadu) reči ne vrede ništa. Sto reči za jednu sliku, što bi se reklo.
Reči imaju snagu samo kada ih ponavljaju kao mantru da bi nas ubedili da ne treba da verujemo svojim očima. Ulice i putevi su očišćeni, živi se bolje nego ikada od vremena Karađorđa, oni su nasilni, a mi želimo mir, naš predsednik u celom svetu ubira aplauze, poštovanje, svi ga žele za prijatelja i tako redom.
Zapravo ne ubeđuju „nas“ koje neće presaldumiti, već objašnjavaju „svojima“ do kojih drugačija slika može da dopre slučajno, mestimično, „od dve martinele“, preko društvene mreže ili iz reda u prodavnici. Pa mogu da poveruju da samo kod njih ima snega na putevima i ulicama ili nema struje (ne možeš sve imati i nema nikog da baš ništa nema).
Pa što onda ne bi poverovali da je šatorsko naselje, kriminalno leglo, simbol nasilja i bezakonja, zapravo simbol slobode i prkosa, „kao u onom stripu o Asteriksu i Obeliksu“, u kome su (naselju, ne stripu) „uvek bili najhrabriji, oni mladi i oni nešto stariji“. Možda baš svi lojalisti i verni birači ne znaju ko su taj Asteriks i Obeliks, ali simbol slobode, tu je stvar jasna.
Nije to poređenje „Ćacilenda“ sa galskim selom, prilikom najave njegovog postepenog uklanjanja, bilo prvi put da mudri vrhovni vođa Panoramiks, valjda tako sebe doživljava, (iako je formalno po ustavu galskog sela, Samostaliks poglavica), pogani ovaj strip i njegove junake. Sa plemenom Gala koji „drže i štite svoju slobodu na teritoriji Evrope“ uporedio je pre četiri godine Srbiju zbog toga što Rusiji nije uvela sankcije nakon agresije na Ukrajinu. Time je nepokorena Srbija dokazala da „svoju politiku vodi samostalno“. Slobodarska Srbija za koju je siguran da je pod njegovom kontrolom od tada mu se smanjila do površine Pionirskog parka.
Dobro, možda bih mu oprostio to što je Asteriksa i Obeliksa uporedio sa onima šta ih je dovlačio pod svoje prozore, ali mi je teško da pređem preko jedne druge naprednjačke otmice u pokušaju – Alana Forda.
Ne razumem otkud potreba da se iskazuju u poznavanju kultnog stripa, i to ne u malom broju, likovi za koje bih se zakleo da ga nisu čitali i da je do njih dopirao kroz citate sa interneta (neke izmišljene i lažno pripisane, neke iskrivljene, izvitoperene). Da li ih je neko slagao da na taj način mogu da dopru do dela birača koji ih, pak, nikada neće prihvatiti ili im je jedini cilj da nas nerviraju, otimajući nam ono sa čim sami ne znaju šta bi radili?
Jer nezamislivo mi je da su zaista odrastali na Grupi TNT. A svakoga i svačega smo naslušali na tu temu. Tako je Aleksandar Martinović, na pomen „Superhik odnosa“ naprednjaka prema siromašnima i bogatima, zablistao primedbom da u Alanu Fordu postoji Gumifleks, na kojeg ga je podsetio opozicionar koji se pretvorio „od fašiste u đilasovca“. U silovanju Alana Forda, Siniša Mali je kombinovao Briksijev i srpski prevod i poručio opoziciji „Ako kanite pobediti, nemojte izgubiti“. A sa prevodima i citatima je najmaštovitija bila bivša deesesovka Aleksandra Tomić koja je, „kad se već kolege bave temom kao što je Alan Ford“, navela da postoji „lik koji se zove Number One“ koji govori o tome da ono što obećavate, ne treba da obećavate, već da izvršite. Gde je našla „Number One“ i ovaj citat, ne znam, odveć sam star da bih se sjetio.
No, kad smo kod Broja Jedan, povredu lika i dela ekipe iz cvjećarnice izveo je i čovek koji je protumačio da mu je ustavna obaveza da blamira državu u inostranstvu, a posebno u UN. Tamo je, referišući verovatno na citat koji je zahvaljujući društvenim mrežama dopro i do mnogih iz te generacije kojima Alan Ford na pamet nije padao u dobra odrastanja, učesnicima Samita o budućnosti na samom početku govora poručio da im neće „oduzimati vreme citiranjem junaka stripa Alan Ford ili govoreći da je bolje da imamo mir i saradnju, nego rat i sukobe; da jе boljе da budеmo zdravi nеgo bolеsni“. I onda nastavio da klepeće šta sve neće reći. Kao da ne znamo da je milijunaš.
I na kraju, krunski dokaz da ovaj režim na sve načine želi da otme Alana Forda, zaključa ga u neki podrum u Beogradu na vodi (gde je 2019. neprimereno bila postavljena izložba povodom 50 godina stripa, koju je otvorio – Vesić) i natera ga da potpiše spisak podrške Vučiću.
Javno ga je citirao Aleksandar Vulin. To je delikates na nivou pajtonovske pite sa jagodama i pacovima: „Kada vide da bi bilo zgodnije biti na vlasti nego u opoziciji, bolje biti zdrav nego bolestan, bogat nego siromašan, kako je rekao Alan Ford, onda pretrče u Vučićevu partiju.“ Par minuta kasnije citirao je Svetlanu Ražnatović. Napose ovo podsvesno priznanje da se pretrčavanjem u SNS od bijednika postaje milijunaš, ali Ražnatović i Ford kao izvori citata-mudrolija.
Neko ne pripada u to društvo, što će reći ili da su se o Alanu Fordu priučili na internetu u revizionističkom poduhvatu ulepšavanja sopstvenog detinjstva i mladosti, ili da su još tada sa potpunim nerazumevanjem gledali u slike i čudnu ijekavicu i pitali se šta je tu zabavno. Jer ne poznajem nijednog posvećenog člana fordovskog kulta koji je želeo da bude Superhik, jedan od tri svinjoglava vijećnika, Veliki Cezar ili Tromb. Mnogima je Sir Oliver bio simpatičan, ali ovi su, ako su se i ugledali na njega, odavno prerasli taj nivo. Sada bi se radije poistovetili sa Trampom. Samo im je problem što ih urođena hipokrizija sprečava da otvoreno kažu da su ovde samo zbog para, da svi postanu milijunaši. Pa se kriju iza maski, kao Konspirator.
A šta se dobije u Srbiji ukrštanjem Trampa u pokušaju i Sir Olivera? Kad Tramp otme Madura i demonstrira kako danas izgledaju međunarodni odnosi, Vučić najavi da će nas zadužiti još nekoliko milijardi evra, da ojača naše odbrambene snage. Kad se nađe kupac za NIS pod Trampovim sankcijama, Vučić najavi da ćemo probati da kupimo „bar još pet odsto akcija u NIS-u, jer bismo tada imali punu kontrolu nad onim što bude radio većinski vlasnik“. Što nema veze sa istinom već miriše na novu ugradnju, ali šta mi znamo. Treba da ćutimo i da mu verujemo na reč (FOTO, VIDEO!).
Peščanik.net, 09.01.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Sve će to prekriti asfalt - 05/05/2026
- Umetnost primitivizma - 23/04/2026
- Sportska kampanja - 20/04/2026
