Obično se navode tri razloga što malo ljudi radi i mnogo ne radi ili ne traži posao. Jedan je nedovoljna tražnja za radom, dakle nedovoljna ukupna tražnja (potrošnja, ulaganja i izvoz). To bi se moglo smatrati posledicom neodgovarajuće privredne politike (pre svega, monetarne i fiskalne). Drugi je na strani ponude radne snage: kvalifikaciona, demografska, regionalna ili neka druga karakteristika čine da mnogi ne mogu da nađu posao. To je, možda najvećim delom, posledica obrazovnog sistema, jer se, smatra se, nudi rad koji se ne traži. Treći razlog je samo tržište rada, jer je regulisano i institucionalizovano tako da ne omogućava i zapravo stoji na putu sklapanja ugovora o poslu i zapošljavanju između poslodavaca i radnika. Šta bi se o tim uzrocima moglo zaključiti iz podataka?

Broj nezaposlenih je povećan od nekih 400.000 pre desetak godina na nešto iznad 700.000 danas. Broj zaposlenih je smanjen sa nešto preko tri miliona na nešto preko dva miliona. Aktivnih je 2004. bilo 66 odsto stanovništva u dobi između 15 i 64 godina (57 odsto starijih od 15 godina), dok ih je sada jedva iznad 60 odsto (oko 47 odsto starijih od 15 godina), a stopa nezaposlenosti je povećana sa oko 12 na oko 25 odsto. Podaci su iz ankete o radnoj snazi, dakle tu su uključeni i oni koji rade na crno i u porodici. Ovo ukazuje na problem sa ukupnom tražnjom.

U dužem vremenskom periodu stanje na tržištu rada se pogoršava, što bi se reklo, i u dobra i u rđava vremena. Rast zaposlenosti negativan u čitavom periodu od 2001. godine do danas nezavisno od toga da li je privredni rast pozitivan ili je recesija (izuzeci su 2004, 2007, i 2008, više iz statističkih razloga). To bi moglo da bude zato što se menja struktura proizvodnje, gde brže nestaju neke aktivnosti, a sporije rastu nove.

Ko su nezaposleni? Stopa nezaposlenosti u dobi između 15 i 29 godina, dakle grupi mladih, je oko 43 odsto. Nešto je manja u dobi između 24 i 29, dok je broj zaposlenih u dobi između 15 i 19 praktično zanemarljiv. Broj zaposlenih je smanjen za gotovo 15 odsto u ovoj dobnoj grupi što odgovara porastu stope nezaposlenosti jer se ukupan broj ljudi u toj kategoriji, kao i broj aktivnih i neaktivnih, smanjio po praktično istoj stopi. Što znači da isti procenat ljudi u toj dobi traži posao, ali ga može naći oko 15 odsto njih manje, ili, drukčije rečeno, sada ga može naći otprilike svaka druga mlađa osoba.

To bi moglo da bude zato što se ne menja obrazovna struktura, a tražnja za radom je promenjena. Ako se uporede poslednji podaci, iz aprila ove godine, sa onima iz 2008, udeo osoba sa višom i visokom stručnom spremom je povećan sa 13 na 16 odsto u ukupnom stanovništvu, dok je udeo onih sa najviše osnovnom školom smanjen sa 38 na 36 odsto. Udeo osoba sa srednjom školom je ostao praktično isti, 49 odsto 2008, 48 odsto 2013. Iste ili slične proporcije se mogu naći i među mlađim osobama, gde je procenat onih sa najviše osnovnom školom smanjen sa 34 odsto u 2008. na 33 odsto u 2013, a onih sa srednjom školom sa 59 na 57, dok je udeo osoba sa višom i visokom školom povećan sa sedam odsto na 10 odsto. To bi ukazivalo na probleme sa sistemom obrazovanja.

Zanimljivo je videti kako su prošle žene u poređenju sa muškarcima. U periodu od 2000. do 2012. stopa aktivnosti (stanovništvo od 15 i više godina) smanjena za oko desetak procentnih poena kako za muškarce, tako i za žene, dok je razlika u stopi zaposlenosti ostala uglavnom oko 20 procentnih poena. Stopa zaposlenosti je smanjena za oko 15 procentnih poena, ali nešto više kod muškaraca nego kod žena, ali je zaposlenost žena veoma niska – u 2013 oko 38 odsto. Stopa nezaposlenosti, opet, je praktično ista i kod muškaraca i kod žena (nešto je viša u 2013, dok su žene mnogo više gubile posao u periodu oko 2004-2006). Što znači da žene češće napuštaju tržište rada nego muškarci. To bi moglo da znači da tržište rada nije valjano regulisano.

Kako stoji stvar sa zanimanjima? U poslednjih pet godina praktično sva zanimanja, onako kako ih klasifikuje Republički zavod za statistiku, pokazuju manju zaposlenost. Gore od proseka prolaze rukovodioci (u javnom, ali i u privatnom sektoru), neobrazovani, zanatlije, poljoprivrednici, pa čak i stručni saradnici i tehničari. Bolje, pak, službenici i neke druge uslužne delatnosti i vojna lica.

Šta bi se iz toga moglo zaključiti? Grubo rečeno, državna služba je sigurnija, a i određene uslužne delatnosti, uključujući one koji pretpostavljaju posedovanje tehničkih znanja. Dok se poljoprivreda, zanatstvo i oblasti sa nekvalifikovanom radnom snagom, recimo građevinarstvo, oslobađaju viška zaposlenih. Neke od tih grana prolaze bolje, a neke gore, što znači da nije samo reč o padu tražnje za njihovim proizvodima, već i u rastu produktivnosti. Ipak, veliko smanjenje zaposlenih u praktično svim, osim u nekim zaštićenim, zanimanjima govori o tome da je svakako jedan od značajnih razloga što manje obrazovani i žene gube posao, a mladi ne mogu da ga nađu, nedovoljna tražnja, ali da doprinos daje i neodgovarajuće radno zakonodavstvo.

Iz podataka bi se moglo zaključiti da je vođena rđava privredna politika, jer je hronično mala tražnja za radom. No, postoje i strukturni problemi, pre svega spora promena obrazovanosti, a institucionalizacija tržišta nije naklonjena mladima, ženama, neobrazovanima i onima koji su izgubili posao. Naravno, tržišta su međusobno povezana tako da ne mali doprinos daju i preduzetnici i finansijske ustanove. Ali, činjenica ostaje da privredna politika ne brine dovoljno o tržištu rada, a ono je daleko od toga da bude valjano regulisano.

 
Novi magazin, 26.08.2013.

Peščanik.net, 26.08.2013.