Godinama sam držao predavanja studentima teologije, budućim anglikanskim sveštenicima, na Triniti koledžu u Bristolu o tome zašto sam ateista. Njihov čest komentar je bio da „bez vere u boga ateisti biraju koje vrednosti će prihvatiti, a koje odbaciti“. Moj odgovor je bio: „To je tačno, ali mi ne biramo vrednosti samo kao pojedinci, niti ih biramo na isti način na koji biramo odeću ili kola. Biramo ih kao pripadnici zajednice, kulture, tradicije i u skladu sa našim osnovnim uverenjima. I vi kao vernici takođe birate svoje vrednosti.“
U prošlosti je na hiljade veštica spaljeno na lomačama i milioni ljudi su odvedeni u ropstvo jer se verovalo da je to božija volja. Danas gotovo nijedan hrišćanin ne veruje u to. Do ove promene nije došlo zato što je bog promenio mišljenje, već zato što su se promenili ljudi. Kako se društva razvijaju tako se menjaju i moralne vrednosti. Kako su se društveni stavovi prema ropstvu i spaljivanju veštica menjali tako su hrišćani počeli drugačije da tumače Bibliju – što je samo drugi način da se kaže da su birali drugačije vrednosti koje su imale više smisla u okviru njihove religiozne perspektive.
Čitajući Levitsku knjigu i Pavlove poslanice neki hrišćani danas smatraju da Biblija odobrava pogubljenje gej ljudi. Drugi, tumačeći istu Bibliju na drugačiji način, u njoj nalaze potvrdu za gej sveštenstvo. Isto važi i za druge kontroverze, od prava na abortus do odnosa prema azilantima. Svaka strana čita Bibliju na način koji odgovara njenom moralnom okviru. Bog ne stvara te okvire ali ih opravdava. I ono što važi za hrišćane, važi i za muslimane, Jevreje, hinduse i vernike svih drugih religija.
Setio sam se svojih studenata tokom polemike u vezi sa protivljenjem ministarke pravde Šabane Mahmud predlogu zakona Kim Lidbiter o pomoći pri umiranju, i načina na koji je nekadašnji ministar pravde Falkoner oštro odbacio taj stav. „Kao muslimanka, imam nepokolebljivu veru u svetost i vrednost ljudskog života“, izjavila je Mahmud. „Ne mislim da smrt treba da bude usluga koju pruža država.“ Ti stavovi ponovo su dospeli na naslovne strane nakon objavljivanja njenog pisma biračima, u kojem izražava protivljenje predloženom zakonu. „Poštujem… [religiozne i duhovne razloge] zbog kojih ona veruje u svetost života“, rekao je Falkoner. „Ali ne mislim da to treba nametati svima drugima.“
Nedavno je u parlamentu održana druga rasprava o predlogu ovog zakona, čime je započet proces njegovog usvajanja. Međutim, Falkonerove izjave i javna debata o ovoj temi ne dotiču samo nju, već izražavaju dublju zabrinutost zajednice u vezi sa ulogom religije u javnom životu i granicama sekularnog društva.
Mnogi zagovornici sekularizma zahtevaju isključivanje religije iz javne sfere i političke debate. Ironično, ovo shvatanje sekularizma je nalik stanovištu mojih studenata teologije, samo sa suprotne strane. Sekularizam je uznemiravao buduće sveštenike jer su se plašili gubitka uticaja vere u javnom životu. Ono čega se Falkoner plašio, za njih je bila istina: njihova vera zaista određuje njihove moralne i političke stavove.
Realnost je mnogo složenija. Pre svega prefiks „kao“ u argumentaciji („kao musliman“, „kao Jevrejin“, „kao žena“, „kao beli Amerikanac“ verujem da…) jedan je od velikih problema savremene politike. On ne samo da zatvara debatu time što insistira na tome da identitet ili vera određuju granice nečijih stavova, već i sugeriše da muslimani, Jevreji, žene, beli Amerikanci i svaka druga identitetska grupa po svojoj prirodi imaju, ili bi trebalo da imaju, određeni skup vrednosti, što je vulgaran i reakcionarni sentiment.
Insistiranje da bog nalaže određene političke i moralne stavove, i time ih čini nedodirljivim, takođe zatvara političku debatu i ignoriše raznolikost perspektiva unutar svake vere. Ipak, kao što sam sugerisao svojim studentima teologije, umesto da njihova vera određuje njihove vrednosti i politiku, često se dešava da njihova moralna i politička uverenja oblikuju način na koji tumače religiozne tekstove ili ono što smatraju božijom voljom. To prepoznajemo i u debati o pomoći pri umiranju. Mahmud, muslimanka, bila je protiv predloga zakona, kao i mnogi hrišćani, Jevreji, budisti i hindusi.
Ali mnogi vernici – možda čak i većina, prema nekim anketama – podržavaju ovaj predlog zakona, iako su veće šanse da vernici budu protiv njega u poređenju sa onima koji nisu religiozni. Isti bog se može obraćati mnogim moralnim perspektivama. Mahmud greši kada sugeriše da „kao muslimanka“ može imati samo jedno mišljenje o ovoj ili bilo kojoj drugoj temi. Falkoner greši kada tvrdi da je izražavanje njenih verskih stavova u demokratskoj debati jednako nametanju tih stavova „svima drugima“.
Sekularizam nije prostor koji isključuje veru, već onaj u kojem država niti potvrđuje niti negira bilo koju religiju, i time nijednoj od njih ne daje prednost, što važi i za bilo koju sekularnu filozofiju ili ideologiju. Istinski sekularna Britanija ne bi imala državnu crkvu, verske škole koje finansira država, niti zakone o blasfemiji.
Nedavno je poslanik iz Birmingema Tahir Ali u parlamentu zatražio od premijera da uvede mere „zabrane skrnavljenja verskih tekstova i ciljanog vređanja proroka svih avramskih religija“. Odgovor Kira Starmera trebalo je da bude: „Ne. Posao države u sekularnom društvu nije da obezbeđuje poštovanje verskih tekstova i proroka, bilo da pripadaju monoteističkim religijama ili ne.“ Umesto toga, on je odgovorio: „Posvećeni smo borbi protiv svih oblika mržnje i podele, uključujući islamofobiju u svim njenim oblicima“, odbijajući da zauzme jasan stav o tom pitanju i da prepozna Alijev predlog za ponovno uvođenje kažnjavanja blasfemije.
Međutim, ako istinski sekularna Britanija ne bi imala zakone o blasfemiji (niti zakone o „kleveti“ koji služe kao zamena za zakone o blasfemiji), takođe ne bi imala problem s tim da vernici izražavaju svoje stavove u javnoj sferi. Treba braniti sekularni prostor od religija koje zahtevaju privilegije. Takođe treba zaštititi slobodu savesti i verskog izražavanja od preterano revnosne sekularne države.
The Guardian, 01.12.2024.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 11.12.2024.
