Radio emisija 19.06.2009, govore: ekonomista Miroslav Prokopijević, Stevan, Sofija, Miloš i novinar Petar Luković.

Svetlana Lukić: Dobar dan, ovo je pretposlednja emisija u ovoj sezoni. Na jesen ćemo uzgred obeležiti 10 godina od kako postoji Peščanik. Od tog jubileja nas dele još ova i sledeća emisija. U današnjoj emisiji slušaćete troje mladih ljudi koji su vam se dopali prošlog puta kada smo sa njima razgovarali, a društvo će im praviti stari bardovi, Miroslav Prokopijević i Petar Luković. Na početku emisije slušate Miroslava Prokopijevića. Juče smo od njega dobili novo dopunjeno izdanje njegovog udžbenika o Evropskoj uniji. Eto nama lepog letnjeg štiva, udžbenik o Evropskoj uniji, treba ga čitati kao neki dobar SF roman Ursule LeGvin. Slušate Miroslava Prokopijevića.

Miroslav Prokopijević: Nekoliko dana pre poslednjih lokalnih izbora bilo je istraživanje čuvene agencije za istraživanje javnog mnjenja, koja, mislim, služi za obmanjivanje. Po toj agenciji DS je u Zemunu i Voždovcu trebalo da ima veliku prednost u odnosu na narodnjake, a LDP da u Zemunu dobije 15,8 a na Voždovcu 17,3 odsto glasova. Desilo se potpuno obrnuto, em su Nikolićevi naprednjaci bolji od DS u obe opštine, em LDP u jednoj nije prošao cenzus, a u drugoj je jedva prošao. Dakle, to je vrlo direktna poruka da birači nemaju dobro mišljenje ni o DS, ni o LDP kao o osnovnim strankama građanske opcije. Ne mogu stalno da se dobijaju izbori pričom o tome šta će biti ako oni drugi pobede, da se u vreme kampanje angažuju sve moguće snage, da se rastrči nas par stotina naokolo i da se i tako jedva navuče nekih 100.000-200.000 glasova više. A čim se završe izbori nastavljate da se prepuštate korupciji, da pravite cirkus, ništa ozbiljno ne radite, nema nikakvih ozbiljnih reformi. U vreme kampanje od vas se traži da se založite za tu opciju, a kako ta opcija dođe na vlast, ona zatvori sve medije. U ovom času, recimo, zatvorenost medija u Srbiji je gora nego ikada u vreme Miloševića. U vreme Miloševića mi smo imali svoje medije u koje se on nije mešao. Sad to uopšte ne postoji, sad protiv Borisa i politike DS jednostavno ne možete nigde ništa da kažete, sem u nekim marginalnim medijima. To tako ne ide i ovi izbori su poruka DS-u, ali i LDP-u, koji je izgubio značajan broj glasova. Ako u beogradskim opštinama naprednjaci bolje stoje od DS, u unutrašnjosti je njihova prednost još veća. Prema tome, ovo je težak šamar načinu na koji je DS vladao u ovih godinu dana. Istovremeno, onaj ko je zamislio da pocepa radikale kreiranjem jedne male stranke, učinio je dobro za Srbiju, jer radikali ovako razjedinjeni više nikad neće biti ona opasnost. Ali, izgleda da nije uradio dobru stvar za sebe, jer ideja je bila da se ta stranka drži kao potencijalni koalicioni partner, da njima eventualno može da se manevriše, da se izbace G17 i slični iz vlasti i da se onda sa njima vlada. A kako sada stvari stoje, na narednim izborima narodnjaci će biti pojedinačno najjači i oni će, a ne DS, sastavljati vladu. To je strašan udarac za DS.

S druge strane, LDP propada naočigled svih nas, ne vidi se da ta stranka ozbiljno radi. Vidi se da rade odbori, neki od njih rade čak izvanredno, ali se takođe vidi da vrh stranke to koči, u vrhu stranke se gomilaju neki aparatčici sumnjivih političkih sposobnosti, a šef nema odgovore na ključna finansijska pitanja. Birači LDP su osetljiviji na takve stvari od demokrata i naprednjaka. To da ne možete elementarno da objasnite svoje finansije, zašto živite ovde, a ne onde, ne možete da objasnite enormnu potrošnju – to je za LDP-birača veliki udarac, jer on je moralno mnogo osetljiviji. Koliko ja shvatam, Čedomir Jovanović prosto postaje i politički i moralni problem LDP, a i radni, da tako kažem, jer da bi njegov kult ostao neokrnjen u toj maloj ekipi, sve drugo sad mora da se potisne. To neće biti dobro.

Milošević je rekao otprilike sledeće – hoćete demokratiju, evo vam je, ali ona će biti tako defektna da ćete žaliti. Lenjin je tu bio još konsekventniji – hoćete parlament, super, evo vam ga, hoćete federalnu podelu zemlje, evo vam je, hoćete autonomije, evo vam, hoćete vladu, podelu vlasti, evo vam, ali vodite dobro računa da sve te ustanove nemaju nikakav uticaj na ono što se dešava u zemlji i nikako ne ograničavaju našu politiku. Drugim rečima, evo vam cela igrarija, a ja ću i dalje svu vlast držati u svojim rukama. Ovde nije baš tako, jer ima različitih stranaka i različitih interesa i nije ovo 1917-18, ali imamo temeljni problem da Srbija ne može da izgradi svoje ustanove. A ne može zato što ako bismo imali ustanove i vladavinu prava, onda više ne bi mogli da vladaju ljudi. Vladavina prava bi naravno povodom korupcije jednako tretirala sve stranke i sve pojedince. Naravno, žrtvuju se ustanove da bi određeni pojedinci imali vlast. To je veliki defekat, kad nemate ustanove nemate način za kanalisanje i racionalno rešavanje problema. Znači, ako parlament ne radi kako valja, politički sukobi se artikulišu i prenose na čitavo društvo, pa na tribine Peščanika dolaze te nacionalističke grupe koje država toleriše i, ja mislim, čak finansijski i politički podstiče i pomaže. Jer, da ih ne pomaže, ne bi ih bilo toliko i bile bi mnogo marginalnije. U spoljnoj politici ne možete da zabeležite nikakav uspeh i onda kao uspeh prikazujete to da Uganda još nije priznala Kosovo. U suzbijanju korupcije ne smete da taknete tamo gde u stvari treba, odakle treba početi, a to je Beograd, to je centralna vlast, vlada, izvršna vlast, nego jurite tamo neke periferijske zmajeve, kako kaže jedan pisac, pa ih držite osam meseci bez ikakvog suđenja. Zbog nekih milion evra 20 ljudi je prošlo kroz zatvor, to je smešna suma za ono što se radi u Beogradu i koliko se novca vrti oko političkih stranaka i nekih ministara i ministarstava. Pošto nemate prave rezultate, što bi rekla deca, onda mutite vodu da se ne vidi da stojite u plićaku. Čitava se politika sastoji u sitnim trikovima, opsenama, kojima se pokušavaju zamagliti pravi problemi, a pravi problemi se ne rešavaju, oni se akumuliraju i postaju sve opasniji. Naša spoljnopolitička pozicija je praktično sve lošija, nije bolja. Od Srbije se očekuje da, ako Evropska unija ima kooperativan stav prema Srbiji, i ona zauzme kooperativan stav prema misiji Unije na Kosovu, koja tamo radi konačno jedan koristan posao, jer da nema te misije i Unmika položaj manjina na Kosovu bi bio rđaviji. Dakle, oni sve čekaju da se mi prizovemo pameti, a mi ne pokazujemo nikakvu tendenciju okretanja u tom pravcu.

Svetlana Lukić: Iz dana u dan pratimo mapu puta belog šengena. Slušala sam Kristinu Galjak  koja kaže – tu još ima da se urade neki poslovi, znate koji. Pomislih – pa, i ne znamo koji, nama ništa ne govore, nama se samo predstavlja kao svršena stvar da mi od 1. januara iduće godine idemo bez viza u Evropu.

Miroslav Prokopijević: Da je to svršena stvar, Evropska unija bi donela tu odluku. Ona odluku nije donela, ona je rekla samo da je moguće ukidanje viza pod uslovom da zemlje na koje se to odnosi urade ono što je do njih. Makedonija je po njihovoj oceni najviše uradila. Kod nas mnogo toga još fali, počev od čisto granične procedure, kako nam izgledaju granični prelazi, preko toga kako kome sve izdajete dokumenta, pa do toga da li zaista iskreno suzbijate korupciju i kriminal itd. Pretpostavljam da je ideja Evropske unije da se preko ukidanja viza da podsticaj nekim proevropskim snagama za dalje integracije, jer se iz Brisela jasno vidi da Srbija u pogledu institucionalnog, političkog i ekonomskog približavanja Uniji jako sporo napreduje, ako uopšte napreduje. Znači, što se tiče članstva i ostalog, to je pitanje jedne dosta daleke budućnosti, tome treba desetak godina. Ideja je verovatno da se dâ neki međupodsticaj, bez obzira što nisu ispunjeni svi uslovi, ili nemaju ni šanse baš da budu ispunjeni. Recimo, to izdavanje pasoša građanima Kosova je izmotavanje. Većina Unije je priznala tu zemlju, dobro je što je se Kosovo otcepilo od Srbije, Srbija ne može da hoda sa Kosovom, to je toliko očito. I pravite izmotanciju od jedne smešne politike koja vas sada ograničava u jednom sasvim drugom pravcu. Znači, te stvari moraju na neki način da se raščiste. Evropska unija nas tera na neki način da izađemo na čistinu, a mi smo, opet, poznati po tome što bežimo, svugde možemo da budemo samo ne na čistini, jer tu tačno vidimo šta smo, a ne sviđa nam se naša slika, nije lepa uopšte. Sutra će da nas pitaju – ako je Kosovo sastavni deo zemlje, gde su njihovi predstavnici u vašem parlamentu, u vašoj izvršnoj vlasti, šta radi vaša policija, vaši sudovi dole? Nema ih tamo, naravno. To je potpuno besmislena politika. Ovaj pad popularnosti DS pokazuje da se takvom spoljnom politikom između ostalog gube i glasovi, jer sve više ljudi shvata kakav je odnos Srbije i Kosova, da je to jedna završena priča. Prema tome, zašto to neki guraju, to meni nije jasno, tu se Jeremić malo razlikuje od Koštunice ili radikala. Ne možete unutrašnju politiku da vodite u jednom, a spoljnu u drugom pravcu, jer vaša spoljna politika je izraz vaše unutrašnje politike. Ne možete ni ekonomski da idete u jednom, a politički u drugom pravcu itd. Sve te nekonzistencije će morati nekako da se namire. Jednostavno, ne možete da idete istovremeno u dva pravca.

Svetlana Lukić: Svi su manje-više saglasni da zemlja treba da se decentralizuje. A šta je ovo što oni sad rade sa regionalizacijom?

Miroslav Prokopijević: Zahtev za decentralizacijom u Srbiji je legitiman. Taj zahtev se oseća iz Vojvodine i iz većih gradova i opština. Vojvodina ima tradiciju autonomije, opštine u Srbiji imaju tradiciju još od negde 1830-ih, ali u Srbiji nema tradicije regionalizma. Kako tu stvar urediti, to je ozbiljno pitanje. Vi ne možete da uredite tako što ćete da suzbijete težnje za autonomijom u Vojvodini time što ćete je izjednačiti sa nekim regionima koje ćete da iscrtate na mapi. Očito je, ako se decentralizacija radi na nivou višem od opštinskog i gradskog, da Srbija mora da ima dve vrste autonomija, regiona koje će formirati i za Vojvodinu. To nije ništa neobično, ima takvih zemalja, recimo u Italiji postoji Alto Adiđe, odnosno Južni Tirol, koji ima poseban status u odnosu na ostale italijanske regione, odnosno de fakto federalne države. U Španiji Baskija i Katalonija imaju poseban status itd. Dakle, to je moguće rešiti ako imate političku volju da idete u tom pravcu. Što se tiče Evropske unije, ona smatra da je decentralizacija dobra stvar, ali vam ne kaže da treba da imate neki određeni nivo i oblik decentralizacije, jer znaju da tu ima velikih razlika. A ovde se hoće, ja mislim, da se spoje dve stvari. Prvo, da se uradi kakva-takva decentralizacija, u stvari kvazidecentralizacija po principu „tražite decentralizaciju?, evo vam je“. I drugo, da par stranaka taj proces instrumentalizuje i zaposli svoje ljude na regionalnom nivou. I šta oni sad rade? Pre recimo dva meseca formirana je jedna državna komisija i sticajem okolnosti ispalo je prvi put u životu da sam ja u nekoj državnoj komisiji, navukao me Saša Popov, to moram da kažem javno.

Ta komisija ništa nije radila, trebalo je da donese strategiju regionalnog razvoja, pa da se radi zakon. Međutim, zakon je već gotov, evo ga u Skupštini, a pre neki dan sekretarica predsednika te komisije, Nenada Čanka, zakazuje sastanak za dva dana, što se ne radi ni u banana republikama, kao što znamo. Znači, em je gotov zakon, em se to nešto skarabudžuje, vidite da oni hoće to što Evropska unija računa kao statističke regione, čisto u statističke svrhe. Cela Evropa je podeljena na te statističke nukleus regione, pa imaju, ne znam, nukleus 1, to su nacionalne države, nukleus 2 su federalne jedinice i veći regioni, nukleus 3 su županije ili manji regioni i gradovi i nukleus 4 su opštine. E, sad, oni hoće nivo nukleus 2, koji je čisto statistički, da u stvari proglase teritorijalno-političkim jedinicama, iz čega vidim pre svega namere jedne stranke iz vladajuće koalicije, čiji je ministar za privredu i regionalni razvoj na čelu tamo, da na taj način dobije nova radna mesta za zapošljavanje i da se poboljša reputacija stranke koja „zapošljava ljude“. To bi tek bilo tragično, jer mi treba da racionalizujemo državnu upravu, a ne da osnivamo nova tela koja će biti parazitska, gde će se statistički status unaprediti u funkcionalno-teritorijalno-politički samo da bi neko dobio još radnih mesta. To je potpuna besmislica. Tako da je politički eho ovog Zakona o regionalizmu malo previše i za jednu kvazidržavu kakva je Srbija. Mislim, oni će probati sve da urade, DS će ih podržati u tome, jer DS hoće da sabotira ovu ideju o decentralizaciji, posebno decentralizaciji Vojvodine. Daće podršku samo da bi tim perverznim rešenjem rekli – eto, dobili ste nakaznu decentralizaciju. Oni ne smeju da uđu u stvarnu decentralizaciju pošto kao nacionalisti u duši znaju da im biračko telo to možda ne bi oprostilo. A mislim da greše, jer raspoloženje za decentralizaciju se vidi i u Užicu, Nišu, Kragujevcu i u Novom Pazaru. Dođete u Niš i čovek vam kaže da je gledao mesec dana dnevnik i da je prvi minut kada se na tom državnom, glavnom dnevniku pojavljuje vest iz Srbije, a van Beograda – 18. minut. To je sramota, prosto se vidi da ovde centralna država drži sve.

Recimo, opštine i gradovi mogu da se zaduže u Srbiji najviše do 400 miliona evra, a država može da se zadužuje ad infinito. Pa, neće biti da je to dobro rešenje. U Hrvatskoj mogu duplo više da se zaduže, ali ni to nije dobro, i to je restriktivno. To je prosto jedna navika da onaj ko sedi na centralnoj stolici treba sve da drži u rukama. Ali,  moderna društva su suviše složena da bi njima moglo da se upravlja iz jednog centra. A ovde se to neće, jer svako ko sedi na vlasti, od Broza do Slobodana Miloševića, uvek je hteo da kontroliše sve. Tako nema decentralizacije, nema disperzije, nema autonomije.

Svetlana Lukić: Em imaš imperativni mandat, em imaš politički sistem u kojem centrale stranaka postavljaju gradonačelnike, em imaš ljude koji nemaju mogućnost da se zadužuju na lokalu i tretiraš ih stalno bezmalo kao maloletnike.

Miroslav Prokopijević: Potpuno tačno. Generalno postoje neka dva modela kako centralna vlast tretira lokalne vlasti. Jedan model je ovaj koji preovlađuje ovde, gde centralne vlasti gledaju da politički kontrolišu lokalne vlasti, a lokalne vlasti su regioni, županije itd. Kad su u pitanju finansije, centralne vlasti takođe pokušavaju snažno da ograničavaju i kontrolišu lokalne vlasti. To je jedan model, ali u susedstvu imamo Mađarsku koja ima drugi model, vrlo sličan onome u Skandinaviji i angloameričkom svetu, gde opštine i gradovi mogu da se zadužuju koliko hoće, ako neko hoće da im da kredit. Ali ako ne mogu da otplaćuju kredit, onda će da bude uvedena prinudna uprava i stečaj. To je neuporedivo bolji model. U Hrvatskoj je malo liberalniji model nego ovde, tamo je dopušteno da se pet-šest lokalnih jedinica vlasti zaduži, ali, koliko je mudro uzeti velike kredite pa graditi sportski centar za takmičenje koje se održava jednom u 20 ili 30 godina u nekoj zemlji ili gradu, to ne znam. Obično ovi etatisti, ekonomisti kažu da opština može da se zadužuje samo za kapitalne projekte. Ne, opštine mogu da se zadužuju bilo za šta, to može svaka američka opština ili grad. Treba pustiti ljude na lokalu da rade i, naravno, treba ih prepustiti tržištu. Ako pogreše, zna se šta sledi, a ako je neko maznuo pare, zna se takođe šta sledi. Ali ne može ovde ništa normalno da funkcioniše, u tome je problem, jer ovde imamo vladavinu pojedinaca, a ne institucija.

Drugi primer – Narodna banka vodi rđavu politiku komercijalnog bankarstva u tom smislu što ograničava dolazak banaka na ovo tržište. To je dovelo do toga da 5-6 banaka drži preko 90% tržišta i mogu da rade šta hoće. Oni su kartel koji diktira uslove, ostalih tridesetak banaka su dekoracija, što bi deca rekla. Te banke, pošto imaju kvazimonopolsku rentu, deru klijente. I sad, umesto da Narodna banka kaže – e, mi ćemo sad da pustimo konkurenciju pa vi gledajte šta ćete, ona ide u neku moralističku i preteću priču – no-no, vi derete klijente, vi ih zloupotrebljavate, vi im menjate uslove proizvoljno, mi pozivamo klijente da vas tuže sudu. Pa, nisu klijenti maloumni, to deluje potpuno smešno. Kao kad ulje ili šećer poskupi preko neke svake razumne mere, bude skuplje nego u Evropskoj uniji. Zašto je toliko poskupelo? Pa, zato što je tržište zatvoreno. Šta se onda desi? Umesto da se otvori tržište, oni intervenišu iz robnih rezervi ili daju nekom tajkunu da uveze neku interventnu količinu po nižim cenama. Dakle, ne rešava se problem nego se loše rešenje ostavlja, a uvodi se dodatna patologija. Ili, recimo, kaže jedan ministar da će da zaposli 10.000 ljudi. Da bi zaposlio 10.000 ljudi ti moraš nekoga da oporezuješ i dobiješ pare za tih 10.000 ljudi. Desiće se to da će 10.000 ljudi, koje niko neće videti na televiziji, izgubiti posao zato što će njihove firme morati da plate viši porez i imaće više troškove poslovanja, da bi se prikupilo za ovih 10.000 koje se zapošljava. Od tih 10.000 koji se zapošljavaju videćete 5-6 nasmejanih na televiziji sa ministrom. Kada ekonomski analizirate tu stvar postaje još zanimljivije – onih 10.000 koji su izgubili posao i koje niko ne vidi jer su disperzirani po firmama i nije ničiji interes da ih prikaže, primali su neku realnu platu za ono što su radili. Ovi koji budu zaposleni će primati pare iz budžeta. To će trajati godinu dana i posle toga će ovaj otpustiti i tih 10.000. Dakle, ti radiš direktno štetočinsku stvar, a naravno, pošto su mediji zatvoreni, vi ne možete na B92 ili ne znam gde da dođete da to kažete, jer ovaj tamo juri da mu ministri daju kredite, pa onda hvali ministarske programe itd. Dakle, šta je ovde napravljeno je potpuno ludilo. Kažem, Slobodan Milošević je doneo slobodu u Srbiju, jer smo bar imali neke medije na kojima smo nešto mogli da kažemo. Sada je to apsolutno nemoguće, ovo nije bilo od 1990, gde god taknete ista je priča. Znači, uvek imamo neko loše rešenje i uvek se radi terapije tog lošeg rešenja uvodi bočno još lošije rešenje koje samo nekim interesnim grupama daje mogućnost da profitiraju. Mi na primer skupo plaćamo avionske letove u inostranstvo samo zato što imamo JAT. Znači, tih 2.000-3.000 ljudi koliko još radi u JAT-u, i ovi nesretnici u politici koji ne znaju šta da rade sa JAT-om, nas deru preko mnogo viših cena za bilo kakvo putovanje u svet. Jer, kao što vidite, po Evropi se putuje, princip je otvorenog neba, svako može da leti svugde, jedino Srbija i još par zabiti u Evropi, kao što je Belorusija, nemaju tu odredbu i perverzno čuvaju ovu svoju neku nacionalnu kompaniju koja je bezvredna, koju su probali da prodaju, i to više puta, i neće niko da kupi. To je jedan primer gde interes male grupe dominira nad opštim interesom. Ovo sa Turskom je samo deo te priče, JAT je ranije vozio na svim tim linijama, sad hoće i Turci i Egipćani. Naravno, ako to dozvole, JAT ide u još veće gubitke. Onda ovi kažu – e, pa nećete ni vi. I sad će naši građani morati da lete iz Temišvara ili Osijeka. Dakle, to samo pokazuje koliko ovde nema volje da se povuku neki normalni potezi i ponude normalna rešenja. Ta kriva Drina je jako dugačka.

Svetlana Lukić: Sada ćete čuti troje mladih ljudi zbog kojih čovek može mirne duše da kaže da ima nade za ovu zemlju. To su Sofija, Miloš i Stevan. Sofija studira pravo, Miloš Fakultet političkih nauka, a Stevan je mladi reditelj. Stari su prosečno 23-24 godine.

Miloš: Video sam jedan grafit na Dorćolu, na kojem piše „zašto nema otpora?“. To je dobro pitanje, jer svi se žale da je mnogo loše, svi mnogo trpimo, a ipak otpora nema. Bilo kome da postavite to pitanje, kao iz rukava dobijete odgovor – pa, ljudi su kod nas sa toliko strana ugroženi, oštećeni, prevareni, da i kad bi hteli da sprovedu neki otpor, prosto ne bi znali čemu pre da se suprotstave. Šta je prvo na listi čemu treba da se usprotiviš i kako da se na toliko frontova boriš istovremeno. Na kraju sam stekao utisak da ovde ustvari nikome ništa ne fali. Pa mislim, da ste ugroženi verovatno biste nešto uradili povodom toga. Nemoguće je da toliko možete da trpite, niko toliko ne može da trpi koliko vi pričate da trpite, a ipak ništa na kraju ne uradite. Kao da svi čuvaju snagu za boga pitaj šta. Naš problem sa otporom je u tome što mi u stvari pružamo takozvani paušalni otpor. Jednom u godinu dana, jednom u 10 ili 15 godina prošetamo malo Beogradom, vičemo „ua!“, „Evropa nema alternativu“, „Beograd je svet“ – i šta onda? Ništa, odemo kući. Često kažu i da su ljudi mnogo pokušavali, pa pa nisu uspeli, pa su se demoralisali. To prosto nije tačno, kad su to oni pokušavali i kad nisu uspeli? Protesti 96/97, pa onda ona tri dana uoči 5. oktobra i posle toga ništa. Poslednji masovni protest bio je pre maltene 10 godina.

Kad se Koštunica pojavio one noći na RTS-u svi su srećni otišli kući i tamo ostali do danas gde i dalje sede. To uopšte nije lak posao, to je mukotrpan rad kojeg se ovde niko ne prihvata, a puna su nam usta nepravde koju kao trpimo. Pogledajte Iran – ljudi se bore protiv jednog diktatora za koga možete osnovano da sumnjate da će čim odu CNN kamere pucati na vas. Ti ljudi sada tamo drže glavu u torbi, vidite da su došli do tačke kad kažu – sve ili ništa. A ovde se ćuti kad ne sme da se ćuti, ovde se trpi do granica neizdržljivosti. Stvarno se oseća ta neka kapitulacija koju smo unapred potpisali. Ja to nazivam blanko kapitulacijom po ugledu na ove blanko ostavke poslanika. Trend je takav da te na svakom koraku uglavnom savetuju – najbolje ti je da se odmah predaš, ne pokušavaj ništa i, molim te, nemoj sad da mi ispravljaš krivu Drinu, mnogi pre tebe su pokušavali, pa ništa. Znači, sedi, ćuti i budi zadovoljan. Evo, lepo potpiši ovde‚ to je tvoja blanko kapitulacija. Izgleda da smo svi tu kapitaluciju već potpisali. Predajem se unapred, znači, sve znam, sve mi je jasno, svega sam svestan, ništa od toga ne odobravam, ali se predajem. Ne mogu da se borim, jer je beznadežno, jer  tako kažu ovi protiv kojih treba da se borim. I onda ja kažem – važi, okej, sedim i ćutim.

Sofija: Strašno me je iznerviralo što nas prave magarcima po pitanju ustavnih promena. Moje skromno četvorogodišnje pravničko znanje mi je dovoljno da shvatim da je to jedna katastrofalna ujdurma. Znači, ili taj ustav nije valjao, pa ne valja ni danas, pa opet treba nečim da nam zamažu oči da ga menjamo, ili je on onda valjao, ali su se za dve i po godine drastično izmenile okolnosti – ali, nisu se drastično izmenile okolnosti. Znači da ostaje samo jedan odgovor, a to je da Ustav ni onda nije valjao i da ga ova priča o pravcu u kojem ga treba menjati uopšte neće poboljšati. I onda ukapirate da se u stvari radi o Statutu Vojvodine i da čitava stvar treba da se odloži. Ti meni pričaš da je ova zemlja decentralizovana, da ima dve pokrajine, iako odlično znamo da jednu više nema. Jedna navodno ima suštinsku autonomiju, a druga ima autonomiju. Pa, nema ni jedna ni druga; jedna ne postoji više u sastavu Srbije, a druga nema nikakvu autonomiju izuzev na papiru. U čemu je razlika između lokalne samouprave i vojvođanskih organa? Ni u čemu, samo se mnogo para troši na administraciju i vuku te za nos, pričaju ti o tome da je veliki problem kada se  izvršno veće nazove vladom. Pa, to uopšte nije problem, to je terminološko pitanje. Izvršno veće ne radi ništa, više mogu da urade vlasti Novog Sada u Novom Sadu nego što vojvođanske vlasti mogu da urade u Vojvodini. Već student druge godine prava će vam reći da reč autonomija znači sopstveni zakon i da autonomna pokrajina treba da donosi i ima svoje zakone.

Upravo je to u jednom trenutku postalo problem, rečeno je da Vojvodina, eto, ne mora da donosi zakone, ali će sve drugo imati. Ali, ključno je upravo to da donosi svoje zakone. Zakonodavna i sudska vlast jesu odlike državnosti, ali nisu isključivi oblici državnosti. Ako neka regija ili autonomna pokrajina ima zakonodavnu i sudsku vlast, ona je ima u okviru svojih nadležnosti. Vojvodina je istorijski i kulturno različita od Srbije, i ako ona ima potrebe, a ima, da u tim segmentima u kojima je različita donese sopstvene zakone, zašto bi to nekom bio problem? Građani Vojvodine i po tom nesrećnom ustavu od pre dve i po godine imaju pravo na autonomiju. I to neko sve vreme ponavlja, a sve vreme radi tako da im isto to pravo oduzima. To je odraz te paranoje da Vojvodina želi da se odvoji od Srbije, verovatno nekog straha jer su svi od Srbije otišli. Možda grešim, ali vidim da postoji jedna iluzija o tome da je ono što je forma zapravo suština. Čak i ljudi koji slušaju Peščanik, a koje ja znam, govore da je Ivica Dačić odličan ministar. Zašto je Ivica Dačić odličan ministar? Zato što daje dobre izjave? Pa, čak i ako uzmemo da je to neko merilo, on je bio licemer ili pre 10-15 godina ili je licemer danas. Može čovek da se promeni, to je sve u redu, ali za 15 godina Toma je od klanja zarđalim kašikama i Tita kojeg je pred smrt isto bolela noga danas stigao do koalicije sa Demokratskom strankom! Pa mislim, plače mi se stvarno.

Ne mogu da kažem da me sve to ubija, ali mi strašno smeta. Ja sam optimista po prirodi i neću odustati od vere u to da mi zaista možemo da budemo makar malkice bolji. Mi smo na sve moguće načine ograničeni, ali i ne živim u iluziji da ću umreti srećna zbog toga što je Srbija postala onakva kakva sam želela da bude, ali želim da umrem srećna zbog toga što smo nešto uradili da se to dogodi. Ovaj status kvo je za mlade ljude koji tek počinju život stvarno užasan. Posledica toga što vas država stalno zeza je to da vi dobijate potrebu da zeznete državu. Primetila sam to i kod sebe i pokušavam da se borim protiv toga, ali mi nešto slabo ide. Bila sam prošle godine u Rumuniji sa jednim drugom, kupili smo kartu za metro sa kojom možete da se vozite dva puta ili idete sa nekom osobom pa se vozite dva puta, kao jeftinije je nego da kupite dva puta po jednu. I mi ubacimo u onaj automat i prođe on, ubacim ja i ja prođem i vidim drugi put nije otkucao, ukapiramo da mi možemo da se vozimo još jednom. A mislim, to su neke smešne pare, znači, nije uopšte do para, i te sreće, u tom trenutku osetite jedno blaženstvo zato što ste vi zeznuli državu za jednu kartu. Ali je strašno kad se setite da to nije vaša država, da je to neka država koja vam u suštini ništa nije skrivila, ali da je to neko osećanje koje imate nezavisno od toga gde se nalazite, da je toliko ukorenjeno u vama da ga ne kontrolišete. Pomislila sam, bože Sofija, stvarno si smešna, toliko malo para, i ti se raduješ! Bilo me je sramota od same sebe. Ali, kad ne platite kartu za koncert ili vam ne poništi kartu kad uđete u autobus, vi osetite izvesnu sreću, kao da kažete „e, pa sad sam ti vratila“.

Stevan: Išli smo u Ministarstvo sporta i omladine za podršku za film Šišanje, pročitali scenario i rekli – to je stvar koja zaslužuje neku zajedničku kampanju. Što je najstrašnije, oni se nama nisu ni javili, nismo mogli da dobijemo ministarku, nikad nam se nije javila i onda smo nekim putem sa strane saznali da je njen komentar bio – ima mnogo psovki. Zamislite, pa ima i malih nacista koji pale ambasade i uništavaju romske mahale, ali ovi psuju, pa to je stvarno strašno, stvarno nema smisla! Pazite, naš film će da izađe ovako ili onako, ali hajde da iskoristimo tu situaciju, da ga lepo spakujemo u kampanju, videće ga nekoliko miliona mladih ljudi. Mogla se povesti i neka javna rasprava o svim tim pitanjima, zaista je moglo da se učini neko dobro. Znači, imate nešto što će stvarno da komunicira sa ciljnom grupom na keca, zašto to ne iskoristite? Ali, čini mi se da je potpuno prošlo vreme da mladi ljudi preuzimaju inicijativu na bilo kom polju i mislim da je to baš opasno, jer pokazuje da nema entuzijazma. To je jedna od fundamentalnih razlika u odnosu na vreme Zorana Đinđića, kada ste stvarno imali neku nadu, koliko god ona bila iracionalna, da je svet vaš i da imate šansu da nešto promenite i, konkretno, da promenite nešto u oblasti kojom se bavite. Nikad nisam čuo Borisa Tadića da kaže – ljudi, možemo da uradimo ovo, sve je moguće, dajte da iskoristimo, poslednji je voz. Ta vrsta mobilizacije, koliko god to banalno zvuči, zaista funkcioniše. Nije teško domaštati kako napraviti takvu klimu u zemlji, iako je situacija strašna. Ponekad upravo u najstrašnijoj ekonomskoj situaciji može da se napravi takva klima, to može da bude dodatno gorivo koje će da vrati entuzijazam.

Evo jedan primer gde se definitivno precenjuje značaj novca. Ovde u tom umetničkom svetu često čujete floskulu, kao, glupi američki filmovi, glupe američke serije. Pa, kako se neko usuđuje da kaže tako nešto? Pazite, imate najgledaniju seriju, 3,5 miliona ljudi gleda nešto što se zove Selo gori, a baba se češlja. To izgleda kao srednjevekovno pozorište koje su imbecili adaptirali za imbecile. Mislim, stvarno, svestan sam da time čovek možda vređa veći deo Srbije, ali ako neko pogleda to i onda pogleda neku najgluplju američku komercijalnu seriju, uzmimo Prijatelje – već na dramaturškom nivou oni su civilizacijski hiljadu godina ispred nas, nama je nedostižni ideal da napravimo glupavi sitkom kao što su Prijatelji. Drugo, još jedna laž je da se ta serija bavi selom, to nema veze ni sa srpskim selom, ni sa kineskim selom, to je uvreda zdravog razuma koja se emituje u najgledanijem terminu i očigledno postiže rezultate. Ali, što se rezultata tiče, da napravite eksperiment u kojem bi nacionalna televizija davala porniće u tom terminu ljudi bi sigurno počeli da gledaju porniće. Ili, ako bi recimo organizovali neke javne egzekucije koje bi se prenosile u to vreme, siguran sam takođe da bi svi bili oduševljeni i da bi gledanost bila odlična. Ali to nije cilj, cilj je da edukujete. U tome je odgovornost elita o kojoj se jako malo priča i koja se uopšte ne tretira kako treba. Nalaze se svi mogući načini da se to izokrene. Vi imate odgovornost i vi pravite to društvo. Jedan moj prijatelj je to nazvao urbicidom.

Miloš: Čitam pre neki dan, prvi put u istoriji vlade Srbije, bla-bla-bla, održana je elektronska sednica, odličivalo se kliktanjem na neke krugove. Pomisliš, pa dobro ste se setili da kupite kompjutere, nemate one hrpe papira pored sebe, svaka vam čast. Krkobabić, kaže, išao na kurs, pa naučio da koristi kompjuter i da glasa na sednici vlade. Ali Mrki nešto nije išlo pa se iznervirao, pa došao Obradović da mu pomogne da klikne gde treba, a ovome nije jasno kakvi su to sad krugovi na monitoru. Imate tri kruga – kliknete na crveni kad ste protiv, na žuti kad ste uzdržani, a na zeleni kad ste za. Ali on čovek ne zna kako da klikne, pa se iznervirao. Pa, ovo ni Nušiću, da je živ, ne bi palo na pamet, nema šanse da bi se toga setio. Ali, ima raznoraznih likova tamo za jedan dobar komad. Imamo, na primer, predsednika države, neka on bude lep čovek, vidno opsednut svojom pojavom, neka samom sebi onako s vremena na vreme ponavlja onu lepu rečenicu – ja kao predsednik, ja kao predsednik… A uz to da mu se povremeno ubaci ona njegova omiljena poštapalica „kudikamo“, za koju uopšte ne znam šta mu znači.

U tom istom komadu imaš onog fejk premijera, njega ćemo da pravimo tako da liči na Deda Mraza i da se neprestano smeši i ćuti, ništa drugo da ne radi. Onda ubaciš potpredsednika, a taj opet mora da bude suviše energičan, sve da bude preterano, neka skače, viče piskavim glasom i nek liči na Mikija Mausa, crtani likovi su užasno popularni. A pored njega staviš sad kao crnu ovcu, tu je sad mali keč, staviš crnu ovcu u tu veselu ekipu, na primer, na mesto šefa diplomatije staviš nekog mračnog tipa koji izgovara rečenice i sprovodi politiku koji veze sa stvarnošću nemaju. A komični elemenat je u tome što on sve to neoposivo ozbiljno radi. Kosovo je Srbija, pa Honduras, Iran – a sve da malo zaliči na Sunđer Boba i eto komedije, to je to. Onda dodaš ministra koji piše poeziju, pa ovu ministarku koja javno izjavljuje da vidi nevidljivi zid, pa opozicionare koji bacaju kletve. Staviš obavezno jednog koalicionog partnera koji u pregovorima pre formiranja vlade uslovljava ostale garancijama za odobrenje novca iz budžeta za kupovinu žirafe.

Evo, ništa nisam izmislio, to se sve desilo, to se sve dešava, a mi sedimo i gledamo, odnosno, ponašamo se kao da je to sve najnormalnije, ništa nam to ne smeta. Na kraju, mi smo ti koji smo smešni, nisu više oni. Naravno, posledica ove situacije je naša surova realnost, ona nije fejk, nisu fejk oni izgladneli radnici u Lapovu koji pokušavaju da se kolektivno ubiju, nisu fejk ni radnici u Kragujevcu koji štrajkuju glađu, nije fejk onaj čovek koji samom sebi seče prst. I na kraju, nisu fejk te pare koje uzimaš da zadovoljiš neke svoje potrebe, niti su fejk one pare koje tebi država isisava svakog meseca. I vrlo se trudi da ti uzme sve što imaš, da ti faktički ne preostane ništa. Nisu fejk ni ti snovi nas nekih koji ovde živimo. Gledao sam skoro na televiziji neke snimke iz 80-ih godina, kadar je obuhvatio jedan deo Knez Mihailove ulice i neku grupu mladih ljudi kako sede i kuliraju. Na njihovim licima sam video da su oni u tom trenutku svog života bili petsto puta normalniji od mene.

Stevan: Imate tog Novaka koji dobije deset mečeva, a onda izgubi jedanaesti i odmah bude drvlje i kamenje na njega. Neverovatna količina mržnje u narodu za nekog klinca zato što je jednom izgubio, kao da su oni lično nešto izgubili. A živimo konstantno u atmosferi u kojoj se slavi nerad i izmišljaju se fantazmagorične kombinacije koje racionalizuju i legitimišu nerad i čine ga jedino mogućim, pravi se neka vrsta ciničnog otklona prema radu. Maltene se osetite kao budala ako učestvujete u procesu koji ne donosi odmah sve. U zemlji u kojoj je 50% populacije nepismeno ništa vam ne vredi da imate Sopranose, ništa ne vredi da napravite Battle star galaktiku i Odeljenje za ubistva, jer ljudi to zaista neće razumeti. Tako da nije krivica nepismenih to što im se sviđa Selo gori, a baba se češlja. Da, to je program pravljen za njih. Problem je u tome što taj program ne čini ništa da bi ti ljudi postali pismeniji, makar malo‚ nego je to povratna sprega, zmija koja guta svoj rep. Fantastičan primer je serija Bostonski advokati – nije kompatibilno sa ovom našom liberalnom levicom, ali to je neka njihova liberalna levica. Oni bukvalno od svake završne reči naprave predavanje. Uzmu jednu temu – od abortusa do držanja oružja, jedna epizoda je čak o izborima –.koju pogledaju sa dve strane. Imate dva glavna junaka, Alana Šora, njujorškog liberala, levičara koji zastupa progresivne ideje, a s druge strane Denija Krejna koji je neverovatno harizmatičan, blesav, koji je skup najčudovišnijih stereotipa o republikancima. Drži oružje, puca u siromašne… Imate, znači, konstantan sukob njih dvojice. Uglavnom pobeđuju argumenti Alana Šora, ali Deni Krejn se brani. Ovde biste imali problem što, ako biste stavili neki lik kao Deni Krejn, koji je istovremeno i radikal, to uopšte ne bi bilo smešno, jer su ovde takvi ljudi radili mnogo strašne stvari. A ako biste napravili lik koji je simpatičan, harizmatičan kao Deni Krejn, a istovremeno je i radikal, plašim se da ljudima ne bi trebalo mnogo da ih zavole, oni ih već vole, već glasaju za njih iz potpuno iracionalnih razloga. Ali mogućnost da dođe do takve jedne serije je ionako ravna nuli.

Sofija: Ako si predsednik Republike, ti imaš jako dobru platu i imaš jednu vrstu prestiža koju niko u ovoj državi više nema. Imaš 40%, i imaš društvo koje je u haosu. Imaš, znači, sve preduslove da makar iz narcisoidnih pobuda mnogo toga uradiš, da uđeš u istoriju ove zemlje i da te svi pamte po nečemu dobrom što si uradio za zemlju.  Pa, neka to bude i samo jedna stvar u pet godina ili deset godina. Ali ne, ti imaš ambiciju da budeš na vlasti 40 godina i da ne uradiš ništa. Pa, to je glupo. Zoran Đinđić je bio samo dve godine na vlasti, a mi smo svi imali utisak da je to mnogo duže, osetili smo to neko zrnce onoga što smo želeli već dugo. I on je i ubijen, ali, koliko god da je to strašno, njegov život je imao smisla. Za ovo društvo je strahovito značajno što je on dve godine proveo na vlasti i što je nešto uradio. Slušateljka iz Vašingtona  je poslala mejl u  kome je pomenula jednu ženu koja je živela na početku veka i borila se za crnačka prava u Americi. Ta žena je živela 86 godina, rođena je u onoj Americi koja je još odvajala u autobusu crne i bele ljude, a umrla u Americi koja je zemlja slobodnih i crnih i belih ljudi. Znači, moguće je nešto uraditi. Mi smo sigurno u boljoj situaciji u ovom trenutku nego što su bili crni ljudi u Americi pre sto godina. Pogledajte, to društvo je za 100-150 godina prešlo put od potpune segregacije do toga da je danas predsednik Amerike crn čovek. Šta god neko mislio o Americi, to društvo trči, ono zaista trči. Nekoliko puta sam čitala Obamin govor na Univerzitetu u Kairu, rekao je da želi da poruči mladim ljudima, i hrišćanima i muslimanima, da samo oni, prvenstveno oni, mogu ponovo sagraditi ovaj svet. Koliko god da to zvuči idealistično, utopično, mislim da smo, ako prestanemo u to da verujemo, izgubili pravo da uopšte živimo na ovoj planeti. Jer to je jedna zaista prirodna istina. Znači, svet se pomera napred, a mi se ne pomeramo i nije mi jasno zašto. Mislim da smo se okrenuli na opasnu stranu, jer ne postavljamo više pitanje kako da bilo šta promenimo, nego da li je to uopšte moguće. Jako je postalo popularno govoriti – ma, ovde ne može ništa, to je katastrofa, ovde ništa ne uspeva. To me strašno brine. Možda mi nećemo, možda je to ključ problema, da mi nećemo, a da se samo izgovaramo na to da to nije moguće.

Stevan: Izluđuje me kad ljudi kažu da je Tuđman uradio dobru stvar za Hrvatsku. Ej, ljudi, pa je l’ dobra stvar da ostanete sa tom količinom nacionalizma, da vam Thompson pravi koncert u Zagrebu? Meni je to stravično. Kaže – HDZ se normalizovao. Pa, nije cilj da se HDZ normalizuje, cilj je da se zabrane partije koje su u Srbiji ili u Hrvatskoj radile to što su radile tokom 90-ih godina. To je ta priča o demokratiji, kao, imate slobodne izbore. Nisu slobodni izbori u Srbiji ako imate ovoliko neobrazovanih i nepismenih. Je l’ možemo da verujemo da će ti ljudi da glasaju u svom interesu? Mislim da ne možemo, mislim da je priča o instalaciji demokratije u takvo društvo najgora, najcrnja demagogija, to je glupost, ali to je proces koji se dešava. I to je proces na kome se insistira, pazite, Demokratska stranka čini mi se insistira na tome da, recimo, razlikujemo Tomine radikale od ovih drugih radikala. Dobro, jedno su kao karikaturalni radikali koji bacaju kletve, a ovi su se sad okupali. Ko se okupao? To je neprirodan proces koji se vrlo agresivno forsira i dovodi do toga da su naprednjaci potpuno legitimna stranka i da već slušamo neke priče o dvopartijskom sistemu, a mi možemo da biramo između onih koji se malo više kupaju i onih koji se malo manje kupaju, ali to je otprilike to. Nisu to normalna desnica i levica, znate, to što je kod nas normalna desnica, to je u Evropi ilegala. Kad u Politici pročitate naslov Desnica pobedila u evropskom parlamentu‚ možete da pomislite da je to otprilike ekvivalent onoga što mi ovde zovemo desnicom. Pa, ne, dame i gospodo, nije baš tako, to nema veze sa tim. Nisu to ljudi koji su učestovali u najstrašnijim zločinima protiv svog i svih susednih naroda. Tako da je to možda jedna od najopasnijih stvari koja se sada radi i nemojte mi reći da se to ne radi svesno.

Drugo, bio je onaj izveštaj Helsinškog odbora, analiza čitanki za VII i VIII razred osnovne škole. Neki zaključak je na kraju – okej, nema eksplicitnog sadržaja koji poziva na antisemitizam, ekstremni nacionalizam, ali sve je dato iz tog diskursa, tako su postavljena pitanja. A mišljenje Saveta Evrope je upravo da treba da se potrudite da to ne radite. Znači, ne može neko da kaže „ubij, ubij Šiptara“, ali način na koji je prikazana nacionalna istorija u, recimo, udžbeniku za VII razred – od modela ratnika do položaja žene u društvu, dominantne nacionalne pripadnosti i dominantne religije – vodi samo u jednom pravcu. A pričamo o zemlji gde ne bi trebalo da se teži tome, nego gde bi trebalo da bude apsolutno nulti stepen tolerancije za te stvari, makar za ovu generaciju. To vam je kao u Ratovima zvezda, imamo svetlu i tamnu stranu, tamna strana je lakša. Navodno je mnogo lakše, a i brže, razbiti nešto nego sastavljati neke krhke deliće. Kažem, svugde je tako, ali ovde je problem što vam sistem odmaže, institucije. Sad već više nije ni kul, recimo, boriti se za ženska prava. Ženska prava? Pa o tome pričaju samo neke budale iz nevladinih organizacija, kakva ženska prava!

Miloš: Uopšte više ne slušam šta priča Boris Tadić, odlučio sam da smo nas dvojica, potpuno privatno, u svađi i da mene apsolutno ne zanima šta on ima da mi kaže zato što me tretira kao idiota. Znači, ne dozvoljavam da od mene praviš idiota. S druge strane, dosadan si, ne govoriš ništa zanimljivo, niti bilo šta važno i ostavi me, molim te, na miru, ne obraćaj mi se. Ali, vrlo slično se ponašam i kad govori ta takozvana moja opozicija, naša opozicija, kojoj sam pomogao da to bude, da postane opozicija u parlamentu. Mislim, ja sam te doveo tu ali i s tobom sam u svađi, jer hoću rezultate, što lepo reče Karla del Ponte. Mislim, ne zanima me kako ćeš, nadmudri ih. Jesi izašao na izbore, rekao si da možeš, pa sad izvoli, uradi. Ako ne možeš, nemoj molim te da me smaraš, skloni se odatle. Posle ovih lokalnih izbora glavno pitanje je hoće li Boris Tadić u koaliciju sa Tomom Nikolićem i radikalima bez zarđale kašike. Stvarno ne znam šta tu ima toliko da se pitamo, kao da odgovor ne znamo već unapred. Čovek je ušao u koaliciju pre koliko meseci sa Miloševićevim najvrednijim učenikom. Demokratska stranka je napravila vladu u kojoj su ministri Ivica, Mrka, Krka i ekipa, a mi se sad pitamo da li on hoće ili neće sa Tomom Nikolićem. Ne bi me čudilo, kad se Mira Marković vrati u zemlju, da Boris Tadić i sa njom napravi neku koaliciju, što da ne? Kad smo već kod realnosti, juče čitam da se od sad iz Prištine može direktno leteti za Njujork i meni je to super vest. Šta nije tačno u tome da je Kosovo južni sused Srbije? Taj kosovski zavet ima da se večno prenosi sa kolena na koleno, to sad oni hoće. Ono što predsednik ne zna, a ja bih voleo da ga obavestim: ovde i sada stasavaju neke totalno nove generacije koje bi u Prištinu da idu ne u rat, nego na koncert, na poslediplomske studije. On ne zna da na tom istom Kosovu živi onoliko stotina hiljada isto mladih ljudi koji, kako da kažem, nisu obavešteni o tome da im je u stvari on predsednik i ja verujem da je njima dosta smešno kad od srpskih zvaničnika čuju „naša srpska pokrajina“, pa „naše Kosovo“, pa… Čije, bre, vaše? O čemu vi pričate? Gde ste vi? I sad, konačno ćemo, evo, dobiti taj beli šengen, to je super vest, pogotovo za onu trećinu stanovništva što hoće da napusti zemlju. Mislim da je cela ta priča prenapucana, kao što je bilo sa Fiatom pred izbore. Dobijanje belog šengena sada je još jedan znak da Demokratska stranka u stvari vodi proevropsku politiku i nama to sad treba da bude jasno, sada ili nikad. Ali, tu se radi o nečemu drugom, o čemu je govorio Vladimir Gligorov – vize su važne zbog zaposlenja, ne zbog putovanja, i to je tačno. Zašto ja ne bih iskoristio neku letnju pauzu da radim neki sezonski posao koji je bolje plaćen u Parizu nego u Beogradu?

Sofija: Imaš 40%, pa kako neko ne kaže – daj, bre, da ovo izguramo do kraja, makar pali na 2%, ali kroz pet godina će ljudi shvatiti da smo mi uradili strašno dobru stvar, pa ćemo opet imati 40%. Ta priča da se široka podrška može zadržati samo muljanjem u prazno… Pogledajte ministre, oni su svi u opoziciji, ja njih zovem ministri u opoziciji. Onda svaki od njih, Obradović na primer, izađe i kaže – Ministarstvo obrazovanja treba, Ministarstvo obrazovanja bi volelo, Ministarstvo obrazovanja bi želelo… Pa, ne možeš ti ni da voliš, ni da želiš, ni da treba, ja mogu da želim, da volim i da treba, a ti moraš da radiš. I kažeš – ja ću da uradim to i to, do tada i tada. I ja te uhvatim za reč i kažem na sledećim izborima – slušaj, Obradoviću, ti to nisi uradio, hajde ćao, i onda mu i njegov šef kaže isto. Ali mi imamo predsednika čija je čuvena sintagma „ja želim da verujem“. Hajde, neka mi neko objasni šta to znači. Mislim da je bila u pitanju neka dodela nagrada ili stipendija Fonda Dr Zoran Đinđić, gde je Tadić održao govor. Ja sam se zaista skoncentrisala i pokušala da razumem šta je on hteo da kaže, on je pričao jedno dva minuta sigurno, ali on apsolutno ništa nije rekao. Razumem da je politika između ostalog diplomatska veština i ako nešto nećete da kažete do kraja, jer nije izvesno, vi govorite uopšteno. Ja to razumem, ali ne radi on to, on ne uopštava‚ on je prazan. To je čovek sa ogromnim autoritetom u ovoj zemlji po svim istraživanjima – ako su ta istraživanja tačna, ali i sa ogromnom količinom vlasti. I ako on ne zna šta hoće, a ja zaista imam takav utisak, onda smo baš u velikom problemu. I mislim da je strašno opasna tendencija ovog društva da se poistovećuje sa političkom elitom i da više nema potrebu da kaže – ma čekaj, šta lupaš, pa stvarno lupetaš, pa ja mogu da nađem tri čoveka od 25 godina koji će kvalitetnije sročiti šta je u ovom trenutku državni interes ove zemlje. Na kraju krajeva, kad slušam ta nesuvisla obrazloženja, recimo o nesvrstanima, pa mislim, nemoj da me zezaš, čoveče, kakvi nesvrstani, o čemu pričaš, pa na čemu si dobio izbore? Ništa ne radiš, ne mrdaš, sediš, a kada dođe ovaj da baci bombu, ti ideš s njim da se rukuješ. Pa, nije to predsednik…

Na kraju se dolazi do te užasne dileme da li uopšte da izlaziš na izbore ili ne, zato što su sve obesmislili. Glasanje na izborima je poslednja brana tvoje slobode kao čoveka. Ja se sećam koliko sam se radovala, ja sam na prvim izborima glasala za Borisa Tadića, dobila sam pravo glasa u avgustu i onda sam u septembru glasala za njega. A onda, prvo se osećaš strašno jadno kad ukapiraš da je taj čovek uradio sve suprotno od onoga što si od njega očekivala ili očekivao, ono sa Koštunicom i te priče oko Kosova itd. Prvo se osećaš jadno i osećaš potrebu da ga kazniš, onda na sledećim izborima ne glasaš za njega, ali to ne vredi. Sve što se tiče države je potpuno besmisleno, ali mislim da je poslednja stvar koju treba da pomislimo je da je naš život besmislen. Koliko je jadno da te neko izneveri, uradi nešto potpuno drugo od onoga što je obećao, još je jadnije da te taj isti ubedi da tvoj život zavisi od njega. To može samo da me nervira, i onda prestanem da gledam televiziju i pratim sve to, imam neki svoj svet i mogu u njemu da živim, ali bih volela da mogu da pomognem ovoj zemlji makar malo. Mislim, ja bih volela‚ ali ona mi ne da. I znam puno ljudi koji bi hteli ovoj zemlji da pomognu, ali ona jednostavno to odbija. Na kraju krajeva, povodom priče o generacijama koje dolaze, mislim da bi i omladina političkih stranaka trebalo da se vrlo dobro zamisle i da upravo razmišljaju o tome da je njihova dužnost da budu bolji od svojih lidera. Većina političkih stranaka u Srbiji je autoritarna, što znači da takve stranke ne mogu da stvore demokratsko društvo, zato mislim da bi neka revolucija unutar političkih stranaka bila jako korisna, a na kraju krajeva, ne znam ni zašto bi moja generacija nekom bila pretnja ili opasnost? Mislim da je to opet jedna vrsta gluposti i da ćemo mi biti bolji ako smo podanici. Ako smo podanici, možemo ili da pobegnemo odavde ili da propadnemo u potpunosti, a da sa nama propadne i ova zemlja.

Stevan: Znali smo mi da nećemo ići napred, a oko nas samo cveće i proleće, znali smo da će da bude jako teško, ali smo znali da će zaista da se ide, da će neko da vuče i da će svaki rad u tom sistemu zaista da donosi rezultate. To nije bila laž, zaista se jeste išlo napred, a Zoran Đinđić sâm prvi je govorio o tome da to nije lak put. Reč reforma se sada jako retko koristi. Pretpostavljam ovi na vlasti misle da to plaši ljude, znate, vi ne smete da kažete nekome u lice da je lenj ili da je problem što mnogo spava a malo radi, to nisu popularne stvari, to nisu stvari koje donose pobedu na izborima. Zoran Đinđić je između ostalog bar 15 puta rekao kako će sigurno da izgubi sledeće izbore, kako prosto ne postoji šansa sa toliko nepopularnih poteza da dobije sledeće izbore. Ali, ne mora to da bude nužno konkretno Zoran Đinđić, njega stalno pominjemo jer je jedini simbol promena koje smo želeli da napravimo. Puno ljudi kaže da pravimo idola od Zorana Đinđića. Pazite, Zoran Đinđić je prvi, što se tiče modela komunikacije sa ljudima, uveo jedan potpuno neformalan odnos sa velikom dozom humora, a humor uništava autoritativnost. Uveo je konačno neku normalizacija posle one stravične forme zvaničnosti iza čega se krilo trista zala kao u vreme Miloševića. Pa, pogledajte Koštunicu, on drugačije ne zna da priča. Tako da su te lažne, to je konstrukcija, oni iz svoje perspektive,iz svog modela, iz svog svetonazora optužuju nas, za nešto što zapravo oni rade. To možete da radite sa Miloševićem, možete da radite sa Šešeljem, možete da radite sa Koštunicom, ali ne možete da radite sa Đinđićem, jer kroz to konstantno pominjanje Đinđića pominje se ideja liberalne demokratije u najširem smislu reči, a Đinđić je bio njen nosilac.

Mislim da apsolutno ne postoji opasnost da se ovde formira kult Zorana Đinđića i ne verujem da je bilo koji zločin počinjen u ime Zorana Đinđića. Latinka Perović recimo stalno pominje – da živimo oko 1800. godine, krajem 19. veka, mi bismo onda pominjali Milana Piroćanca i kneza Mihaila. Znate, Kemal paša Ataturk je bio nosilac ideje koja je Tursku prevela iz srednjovekovnog feudalnog užasa u jednu skoro evropsku zemlju. I vi imate tu paradoksalnu situaciju da se premijer Erdogan, koji je u stvari islamista, jako slabo skriva iza ideja sekularizma i demokratije. Njegove ćerke studiraju u Americi zato što tamo smeju da nose feredže. Znači, nije pitanje feredža, pitanje je zaštita osnovnih principa sekularnog društva. Posebno sam osetljiv kad se Turska pomene, jer je tamo sprovedena jedna od najtemeljnijih reformi. Uvek možete da kažete – ej, ljudi, ali ako je u Turskoj, koja je bila toliko zaostala u svakom smislu da uopšte ne znaš kako je funkcionisala,  ako je tu jedan čovek uspeo da napravi toliko suštinsku reformu, pa zašto to kod nas ne ide? Možete misliti kako je izgledalo recimo staviti žene u parlament u to vreme. Ili, ako mi neko kaže da ljudi nisu jednostavno bolje živeli zbog svega što je on uradio, hajde, otvoren sam za predlog, voleo bih da čujem za bolje rešenje.

Sofija: Vi nekako osećate koliko možete i da pretrčite i da preplivate i koliko vama treba da biste se osećali kao čovek. I ja se zaista ne osećam kao čovek u tom smislu da ne mogu da napravim neki plan i da nešto ostvarim. Nije da ja nisam za bolje, ja imam osećaj da jesam, a mislim da je moj osećaj mnogo važniji nego onog ko mi pruža koliko sam ja zaslužila. Ja ne tražim to pokroviteljstvo, ne tražim ni pare, ni posao, ništa, samo nemoj da me mučiš, nemoj da mi otežavaš život. Vi ovu zemlju možete da pređete za pet sati od Subotice do administrativne granice, nije ovo Kina, ovo je jedna kutijica u kojoj može da se ušuška. Kao kad sredite stan pa znate gde šta stoji i obrišete prašinu pa sednete, udahnete punim plućima i kažete – jao, što mi je lepo u mom stanu! Mislim da to može da se uradi sa ovom državom, jer je toliko mala i na dobrom geografskom i svakom drugom položaju. Mi imamo sve mogućnosti, imali smo i svo vreme ovog sveta, ali smo ga već dosta potrošili. Znači, mi možemo tu našu zemljicu da sredimo i da budemo nekako zadovoljni sobom. Ne moramo da budemo veliki da bismo bili srećni. Ja bih bila srećna i kad bih videla da se grade putevi, a da se niko u njih ne ugrađuje. Eto, ja sam i pored svega optimista i kažem da ne smemo kapitulirati, stvarno ne smemo, jer ćemo biti jadni sami pred sobom.

Stevan: Veliki problem je to što na Zapadu nisu više naročito zainteresovani za ovo područje i što oni prihvataju naše laži i njima je to okej. Dođe Hilari Klinton i kaže – što se mene tiče, Srbija sarađuje sa Hagom. To je ultimativni argument, stvarno je smešno da posle toga kažete – ali, ne sarađujemo. Svima nama je super što će da dođe beli šengen, a znate šta je čudno? Što se niko ne oseća tako. Mislim da je kao i kod većine stvari u pitanju kvalitet samog procesa, sam proces je ponekad bitniji od krajnjeg rezultata. Da, naravno, beskrajno je važan rezultat i za početak je najvažnije to da stvarno budemo stavljeni na tu belu listu, ali mislim da proces koji je doveo do toga nije proces koji će da osvesti one razloge zbog kojih mi nismo već sada na beloj šengen listi. Mislim da je to zauvek ispuštena prilika i zbog toga sam tužan, jer mislim dami nećemo ponovo imati takvu priliku, sve je sada stavljeno u sistem štapa i šargarepe, što će nas naterati da se preispitamo i da vidimo šta se to dešavalo zapravo. A plašim se da su to neke stvari koje, istina, ne moramo sad da otvaramo i da se bavimo njima, ali će da ostanu na teret nekim budućim generacijama. Ovo stvarno nije prazna priča. Pogledajte Čitača, i knjigu i film Stivena Doldrija. Mislim da je jako lepo prikazan put koji prelazi glavni junak od nulte tačke do nekog stepena razumevanja onoga što se dešavalo u vreme nacizma. Slično je kod nas povodom ovog prelaznog sporazuma, kao, Holandija ne da. To je i u našem interesu koliko je u interesu Holandije.

Mislim, vrlo je teško pričati o takvim stvarima, jer možda je u našem interesu da se sporazum odmah odmrzne i možda je ovo sve stvarno prazna priča što ja mlatim ovde, ali prosto nisam siguran. A već ta sumnja koju imamo je dovoljno opasna i dovoljno su krupne stvari u pitanju, da zastanemo i da se zapitamo zbog čega je zaista tako.

Miloš: Šta, kao, Zoran, šta u vezi sa njim? Evo, na primer, šta u vezi sa Zoranom: čitao sam u novinama da Ljubiša Buha, a svi znamo ko je on, počinje da gradi puteve po Srbiji. Čak sam čuo, ne znam da li je tačno, možda nisam dobro shvatio, da hoće čak nešto i da pokloni tu oko Koridora 10, gde put treba da prođe. On je ponovo otvorio firmu koja se zove isto, Defence road. Druga stvar, Milorad Bracanović je na sopstveni zahtev pušten pre vremena na slobodu, a Nata Mesarović, onda sudija na suđenju Zoranovim ubicama, a danas vršilac dužnosti predsednice Vrhovnog suda, kaže da sudije koje su Bracanovića pustile na slobodu neće biti razrešene i da je ta odluka konačna. Međutim, ona kaže još nešto – da postupka za utvrđivanje političke pozadine ubistva nije bilo, jer je sud bio vezan optužnicom Specijalnog tužilaštva. Nismo mogli tokom suđenja da sprovodimo istragu za krivično delo koje se nikome ne stavlja na teret. Zašto to nikome nije stavljeno na teret, kaže Nata Mesarović, to nije pitanje za mene nego za nekog drugog. Ja sad odmah znam ko je taj neko drugi koji će da nam odgovori na ova pitanja i evo, podsećam na samo jedan deo završne reči advokata Srđe Popovića u tom procesu. Kaže: „Sud je odbio da izvede dokaze na činjenice takozvane političke pozadine sa obrazloženjem da je već ranije saslušao veliki broj svedoka iz javnog i političkog života Srbije, upravo na okolnosti sa kojih političkih pozicija se delovalo na JSO. Sam sud je rekao na osnovu svedočenja Dušana Mihajlovića, Vladimira Popovića, Čedomira Jovanovića, Gorana Petrovića, Zorana Janjuševića: ‘Smatramo da su politički motivi i politička pozadina delovanja ove kriminalne grupe za sada dovoljno rasvetljeni.’“. Sudsko veće kojem je predsedavala ta ista Nata Mesarović, koja je zbog toga avanzovala u službi, odbilo je, to svi znamo, da pozove glavne svedoke, Koštunicu, Jočića, Bulatovića, Tijanića. Opet imamo taj trend da politička pozadina nije važna, pusti sad to, šta se vi više pitate o tome, čovek je ubijen, šta hoćete više s tim… Mislim, sve dok o tome ćutimo, prećutno se slažemo da je kontrarevolucija izvedena 12. marta uspela, mi joj dajemo legitimitet. Ono što je najtužnije, sad će onaj koji je poručivao da kad vidimo Zorana Đinđića da mu kažemo da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom, e, sad će on da uđe u topli pomiriteljski zagrljaj formalnog naslednika Zorana Đinđića.

Neću da mislim na to što je vrlo realno i moguće, da će taj isti čovek kad Borisu Tadiću prestane mandat da bude naš novi predsednik. Ja ne želim da se ime Zoran Đinđić zaboravi i, pošto ga se njegova stranka ne seća, pošto ga se njegovi samoproklamovani naslednici ne sećaju, evo, ja sam izdvojio kratko neke citate podsećanje na to šta je govorio Zoran Đinđić, ubijeni premijer neke drugačije Srbije. On kaže: „Ne možemo da kažemo samo: radnici su dužni da proizvode automobile po evropskim standardima, a političari mogu da budu po afroazijskim standardima. Bolje nam je da imamo jedan realističan ustavni okvir koji može da reguliše realnost u kojoj se nalazimo, nego da imamo skup lepih ideja, principijelnih stavova, dobrih vizija koje će ostati jedna od karika neuspešne ustavne istorije u proteklih sto godina. Ne može da se promeni Srbija, a da mi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija svako od nas mora da se promeni u pristupu problemima, u svom mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija, to je zbir svih nas.“ Do skoro je jedan od poslanika Demokratske stranke, inače bivši Otporaš, u skupštinu uvek sa sobom nosio laptop na kome je zalepljena slika Zorana Đinđića i onaj slogan „sledimo viziju“. E, ja mislim da Demokratska stranka treba da prepravi i taj slogan i samo drugačije da akcentuje tu prvu reč, to treba da zvuči „slèdimo viziju“, jer oni to zapravo i rade. Oni jednu po jednu viziju Srbije za koju je taj isti Zoran Đinđić dao svoj život stavljaju pod led, oni to ne sprovode, oni to lede. Sve će te ideje tako pod tim ledom, izgleda da čekaju neka bolja vremena kad njih takvih, a bogami i nas ovakvih, više ne bude. I šta nas čeka najesen? To je pitanje. Ja se nadam nekom ozbiljnom otporu ovoj gluposti i ozbiljnom protestu protiv gluposti. Ili to, ili da lepo svi na rever stavimo bedž na kojem piše „ja sam budala jer sam se predao, jer sam im dozvolio“.

Svetlana Lukić: Slušali ste Sofiju, Miloša i Stevana. Oni su birali i muziku koju ste čuli. A na kraju današnjeg Peščanika govori Petar Luković.

Petar Luković: Nemam baš nekog uverenja da ćemo na kraju čuti konkretno da je taj i taj novinar osuđen od strane toga i toga. Međutim, od svega toga postoji kolateralna korist, a to je sama činjenica da je ta tema ponovo u fokusu. Ljudi hteli ne hteli moraju da se prisećaju kako je to izgledalo sedam, osam, devet sati gledati dnevnik, dnevnikov dodatak, dete dnevnikovog dodatka, unuku dnevnikovog dodatka do četiri ujutru. Ti dnevnici su trajali duže nego što je Titanik tonuo. Ali, to su bile toliko strašne stvari bile već u onom trenutku kad se to dešavalo da je gomila ljudi bila u to vreme konsternirana činjenicom da se to pojavljivalo na televiziji. Znaš, kad se pojavi u dnevniku RTS-a Rada Đokić, dopisnica iz Sarajeva, koja kaže da čudovišni Muslimani Srbe bacaju u kaveze sa lavovima, a da celom operacijom rukovodi Davorin Popović iz Indeksa – tu zastaje i dah i pamet, zastaje sve i onda kažeš sebi – pa, čekaj, koja je to gornja granica ludila u ratu, u propagandi, u ljubavi prema naciji, ljubavi prema srpstvu, ljubavi prema Radovanu Karadžiću? Čega smo se sve naslušali, šta smo sve videli, od nošenja lobanja, moštiju, do čuvenih izjava… Sećam se  dan-danas, znaš, Krste Bjelića na televiziji koji među nekim nesrećnim izbeglicama koje su ostale bez ičega uhvati neku babu i pita – majko, je l’ bilo klanja? Pa se sećam onog legendarnog priloga iz Banjaluke koji je radio neki Vlada Slijepčević, o onom oklopnom vozu, sećaš se, iz Krajine kome nisu trebale čak ni šine, jebote, znači, voz je ne znam kako išao, svetosavskim nebom je išao. Dakle, oklopni voz kome ne trebaju šine i oni kao tajno šuškaju, neće glasno da kažu, oni imaju atomsku bombu, hidrogensku bombu, to je neka vrsta nepoznatog srpskog goriva koje se utače u njega ili se usisava, isisava, šta već. Gledaš sve to i počneš da se smeješ, a ljudi oko tebe mrtvi ozbiljni, kažu – pa, jebaćemo im majku, vidiš, sad imamo i voz. To je bilo neverovatno vreme. U Glasu javnosti 1993. godine pojavi se priča da je neki Srbin gore na Palama, gde će nego na Palama, dešifrovao tajnu koja već 21 vek muči civilizaciju, a to je perpetuum mobile. Dakle, imamo perpetuum mobile i proizvodnja počinje na Palama i oni kažu – ma, ko vas jebe sve i vašu naftu, naši tenkovi će sad perpetuum mobile. Oduševljene priče, pa pisma raspoloženih snaša i koje kažu – jao, znala sam, godinama sam sanjala da neki Srbin nađe perpetuum mobile. Ako tebi sad to izgleda kao razulareni, mahniti vic – ne, u to je verovao ogroman broj ljudi. Što su bile veće laži, više se verovalo, ljudi nisu verovali u malu laž. I to je suština rata koji je bio kod nas, koju su novinari, ti o kojima govorimo, provalili. Dakle, sitna laž ne prolazi, ali velika laž prolazi fenomenalno. A zašto prolazi? Zato što čovek kaže – pa, ne bi toliko valjda lagali, ovo je toliko strašno da ne može to niko da slaže.

Medijska scena u Srbiji, kad uzmeš Večernje novosti, Politiku, Politiku ekspres, Televiziju Beograd, Televiziju Novi Sad, to je bilo irealno. Novosti su 93. ili 94. godine uzele sliku Uroša Predića, dete koje plače na grobu, stavili je na naslovnu i napisale potresnu priču o nekom dečaku koji je ostao bez roditelja, koga su ubile ustaše, tužni dečak je došao na grob i tu plače. Mislim, slika Uroša Predića, aman! Misliš da je neko od čitalaca Večernjih novosti primetio da je u pitanju Uroš Predić? Who the fuck is Uroš Predić? Niti znaju Uroša Predića, niti znaju sliku, pojma nemaju, vide da je to super, savršeno. Pazi, to nekom da pričaš danas, to stvarno izgleda kao Monti Pajton na srpski način, ali to je period koji smo mi preživeli. Tamo 91-92. godine, kad smo gledali dnevnik 7-8 sati i nikog nismo zaklali posle tog dnevnika, govorili smo sami sebi – super sam, nisam obukao uniformu JNA, ili nisam stavio četničku šubaru, nisam nikog zaklao, fenomenalno, uspeo sam da preživim još jedan dan. Danas kad govorim o ratnim zločincima, ja ne govorim samo o bukvalnom pozivu da se kolje i ubija, već o jednom fenomenalnom, apsolutno kreativnom stvaranju atmosfere straha i mržnje. Svakog dana sam dodavao po jedan sloj, kao kad rascepiš neku planinu pa vidiš one slojeve onako od pre hiljadu godina. Tako smo u to vreme svaki dan imali jedan sloj ludila, pa novi sloj mržnje, pa onda dođe Milijana Baletić sa crnogorskog ratišta, pornografija u krvi, utegnuta, sise, Crnogorci neobrijani, oznojani, gađaju Dubrovnik, neki brodovi, ljuljaju neko tele… Mislim, orgije. Pa, u Novom Sadu emisija koju vodi Marko Keković, pa Spomenka Jović, pa Komrakov… Je l’ se sećate vi svih tih ljudi koji su prošli? Govorim samo o televiziji, da ne govorim o novinama. To su bile najstrašnije, najludačkije, najgore priče koje je Evropa zapamtila verovatno u poslednjih 50 godina. I to je danas sve zakopano, a ti isti ljudi koji su to radili ili su danas u penziji ili su, kako da ti kažem, još uvek na tim funkcijama, ili su u Politici ili su u Novostima ili po nekim medijima. Milijana Baletić pobeđuje u emisiji Piramida glasovima gledalaca, piše ne znam da li u Pravdi ili Kuriru. Slobodan Jovanović, glavni urednik Politike ekspres, čovek koji je postao sinonim za tu vrstu novinarstva 90-ih godina, evo sad piše u nekom tabloidu, da li se zove Grom, ne znam. Mila Štula svake nedelje na TV Košavi. Mislim, oni su svi tu među nama, i po njima mi smo ti koji treba da se stidimo jer podsećamo na to šta su radili, ponovo unosimo raskole, baš sad kad ulazimo u Evropu. Uvek čujemo to „ali baš u ovom trenutku“, pa, nikad nije trenutak ni za šta. Mislim da je sama inicijativa tužilaštva za pohvalu, moram da kažem, to je jedan politički hrabar potez u današnje vreme, makar od njega ne bilo ništa. Apsolutno je super kad čujem da se neko usrao od straha zbog toga, divno mi je kad čujem da pola UNS-a živi u strahu.

Je l’ se sećate kad je Filaret vadio lobanju pa pokazivao, kako su svi bili užasnuti, pa koliko je dobrovoljaca krenulo vođeno slikom iz prethodnog televizijskog dnevnika? Ti si u svojoj emisiji imala stotine takvih priča. Je l’ se sećate Beograda kad su bili dobrovoljci Vojislava Šešelja na sve strane? Je l’ se sećate autobusa koji su odavde išli za Srebrenicu 11. jula 1995? Naravno da mogu da razumem da je to nekome ko danas ima 18-19 godina, i ko je nacista i ko je fašista i ko misli da je patriota, sve to simpatično, super, to je Srbija, yes – može tako da misli, zato što ne zna. Mislim, šta imaš u tom mozgu, jer ne znaš ništa šta je bilo, jer nemaš pojma šta je bilo. Ta propast se desila u tim godinama, od 1991. do 1995, tih pet godina je uništilo sve ono što je postojalo i trebaće nam sad 30-40 godina da se izvučemo iz tog blata. A to blato vučemo iz dana u dan. Kad čitamo neke sajtove i novine, Novu srpsku fašističku misao, neke nedeljnike, tabloide, Pečat i ostalo – to su sve danas, bre, potpuno isti argumenti kao i onda. U ovim godinama ponovo čitam iste stvari, sve ono što su 90-ih godina izgovorili Dobrica Ćosić, Radovan Karadžić, Smilja Avramov i ne znam, to je sve isto. Oni genocid, mi fenomenalni, ovi ubilački, mi dostojanstveni, oni robovlasnički, mi slobodni, oni niski, mi visoki, oni bez mozga, a mi – svako od nas Tesla. Jebote, pa okej, voliš, ali zaustavi se, stani malo, stani! U koga imaju posle svega najviše poverenja? U crkvu i u vojsku. Pa je l’ ima nešto treće? Strašno bih voleo da živim u nekoj zemlji u kojoj kažu da imaju poverenja recimo u univerzitet. Ne, nego u crkvu, a znamo dobro kakvih je skandala sve bilo u crkvi.

Da li postoji neki skandal koji se nije desio u vojsci? Od ubistva, krađe, pljačke, opreme, prodaje, tendera, satelita… Moraš da budeš debil, dupli debil, debil na kub, da kažeš da u te dve institucije imaš najveće poverenje. Ako je stvarno tako, ajmo da zatvorimo radnju, da kažemo da država više ne postoji. Istovremeno sa tom anketom imaš anketu u kojoj 1% građana u Srbiji ima poverenje u premijera vlade – pazi, 1%. Imajući ovoliki broj prijatelja, ja sam siguran da imam 2% u ovoj zemlji, ti imaš sigurno 2,5%. Jedan odsto poverenja, pa to znači – samo tvoja familija, eventualno komšiluk i možda poneki ministar. To su ta naša merila.

Kad god se učini mali pokušaj da se nešto raščisti sa prošlošću, odmah se javi bulumenta s druge strane. Ljiljana Smajlović Ugrica u Utisku nedelje, pa u jednom tekstu, pa juče ili danas u Vremenu. Ona se ni ne ponaša kao predsednica UNS-a, ona se ponaša kao majka zaštitnica svoje dece. Ona sa njima deli njihovu bol, njihov strah, njihovu tugu, govori o tome kako je to sada potpuno besmislena stvar. Zašto je besmislena, izvini? Po čemu je novinar kao takav drukčiji od bilo kog građanina ove zemlje? Ako bilo koji građanin ove zemlje učini krivično delo, on ide pred sud i u zatvor, zašto to ne bi važilo za novinara? Zašto za njih samo važi sud profesije? Što bi rekao moj kolega Andrej Nikolaidis koji je pisao tekst u e-Novinama, šta bi to značilo, da ratnim zločincima sude samo njihova udruženja? Recimo udruženje nezavisnih koljača da sudi svojim zločincima, ili udruženje snajperista Sveti Vid da sudi snajperistima? Kako profesija da sudi? Napravio si krivično delo, izazvao si zločin, šta sad profesija da ti kaže – nemoj sledeći put, daćemo ti opomenu, izbacićemo te iz UNS-a, ili šta? Kakve veze profesija ima s tim? Neki mesar napravi zločin, a oni kažu – ne damo mesara da ide pred sud nego će mesari Beograda njemu da izreknu disciplinsku meru, ne može da prodaje meso sledećih mesec dana zato što je zaklao nekog? Mislim, nemoj da novinare izdižemo, novinari su apsolutno isto što i bilo koja druga profesija. Bolje da je Smajlovićka govorila o tome koga bi Udruženje trebalo da prima, koji bi profesionalni uzusi trebali da važe za te ljude. Hoće ona da mi kaže da su oni poštovali sva ta pravila? Hoće da kaže da su bili fantastični profesionalci, da su samo izveštavali šta su videli? Je l’ videla Rada Đokić da su bacali Srbe lavovima? Zanimljivo je da imamo Ljilju Smajlović kao perjanicu tog pokreta otpora tužilaštvu. Onda se, naravno, među prvima javio Slobodan Antonić, to je principijelno, po njemu je štampa slobodna da sve napiše, sloboda iznad svega. Dakle, ovaj ima pravo da izmišlja, ima pravo da poziva, ima sve pravo, samo ne sme da napiše, po Antoniću, „hajde da ubijemo nekog“. To niko nije rekao nikada, niko nije bio toliko lud da kaže tako nešto, nego su napravili sve da drugi kolju u njihovo ime, nema potrebe da oni prljaju ruke.

Onda imamo Zoricu Tomić, jednu od sestara Mojsilović, koja je danas sociolog kulture ili kulturni sociolog, jebem ga, nešto jeste. Napisala u Blicu kratak tekst po imenu Bruka. Bruka se odnosi uopšte na ovu ideju da se danas takvo pitanje poteže i da se unose opet nemiri u društvo koje je pomireno deklaracijom o pomirenju, bla-bla-bla. Last but not least je, naravno, Miroslav Lazanski, koji je pokušao da bude duhovit i rekao je, kao, ha-ha-ha. Miroslav Lazanski koji je u vreme vukovarskih operacija savetovao da vojska ne gađa Vukovar artiljerijom nego da se napravi obruč oko grada, pa da se ljudi izgladne, da svi poumiru, da nađemo najhumaniji način, da ne rušimo nego da samo ljudi poumiru. 1991. godine grupa penzionera je negde tamo kod rezervoara na Košutnjaku iz zasede zaskočila dvojicu stranaca, vezali ih za drvo i zvali miliciju da su ih oteli. Ispostavilo se da su tu dvojicu stranaca danima pratili, jer su ovi prolazili kroz šumu u Košutnjaku i nešto beležili. Penzioneri, koji su čitali sve moguće novine, gledali televiziju, odmah su shvatili o čemu se radi. To su stranci koji su došli da stave otrov u rezervoar i tako pobiju pola Beograda, uključujući i te nesrećne penzionere, i onda su se rešili na jedan vid oružane borbe, da pokokaju ove Amerikance. Došla i milicija i ispostavi se da su to ljudi iz dve ambasade koji su obeležavali stazu za tradicionalni diplomatski kros koji se tu održavao svake godine. Pazi, svako je video neprijatelja na svakom mestu, to je bilo to društvo. U Novostima se sećam i dan danas jedne rubrike iz ’91. godine, valjda, u naslovu je pisalo Zaklan sveštenik, u podnaslovu je pisalo da je sveštenik teško ranjen, a na kraju te rubrike sveštenik je dao izjavu za Večernje novosti. Misliš da je neko primetio, urednik, novinar, da je nešto kontradiktorno, od mrtvog do živog, teško ranjen u sredini, je l’ bio neki problem oko toga? Ma jok, bre, stavi gore naslov samo Zaklan sveštenik, ko će to dole da čita, a i ako čita, pa šta, oživeo. Srbin, može mu se. Kad bih ja sad skupio sto tih vesti i objavio u svetu to bi bio bestseler, pitali bi – čekaj, jebote, je l’ to stvarno objavljeno? Pa, stvarno, i ljudi su verovali? Verovali. Pa, koja je to zemlja? Srbija, brale, vrh, brate.

Te godine su oblikovale kulturni model i mozgovni model i model ekonomije, model vlasti, model života koji danas imamo, to je sve produkt toga. Ljudi su do 1987. godine bili drukčiji, drukčije su se ponašali u ovoj zemlji od ovih ljudi koji danas žive ovde. Jednog će dana antropolozi to verovatno da utvrde, da je tih 4-5 godina bilo potpuno šokantno u razvoju stanovništva ovde. To su kao neki potpuno drugi ljudi, čak su i oni koje si znao nekako poludeli, u međuvremenu su dobili potpuno druge osobine. Kad vidiš tu masu koja će sve da ti veruje – samo mu obećaj, obećaj mu ludilo, pljačku, nacionalni ponos, široke granice, Srbija do Beča, jebote, pretnje, bombardovaćemo Rim, Srbija do Tokija. Ozbiljno, why not? Šta, do Rusije samo skokneš, pa nije to neki veliki problem. Je l’ se sećaš da je Milošević predlagao konfederaciju sa Grčkom, a to što je između nas Makedonija, jebeš Makedoniju. Šta je sledeći korak u tom ludilu, udruživanje sa kojim zemljama? Sa Iranom? Zašto ne, konfederacija na daljinu, može, dopisni član iranske federacije, može i to.

Znaš zašto je taj period značajan? Zato što su mediji bili motor svega toga, bez medija je to bilo apsolutno nemoguće uraditi. Ne bi bilo toliko mržnje da nije bilo medija, ne bi toliko ljudi poginulo da nije bilo medija. Kako je lako napraviti zlo, fantastično. To je osećanje koje sam svih godina imao. Ako njih desetak ne može da spava danas, to mi je veliko zadovoljstvo. Nemam nikakav način naslade prema tim ljudima koje ne volim. Da li ih mrzim – da, da li im želim zlo – da, da li bih se radovao kad bi neko umro – da, radovao sam se kad je umro Krste Bjelić, mogu da kažem, da. Nikog mi od tih skotova nije žao. Taj Krste Bjelić, pa taj šta je uradio u svojoj kratkoj karijeri, pa Gebels bi mu se divio. Taj jezik koji su oni forsirali u to vreme, ustaše, drogirani, crnokošuljaši, sve to je ostalo u jeziku, svađi, mržnji. Svako malo Vuk Jeremić nešto popizdi na Hrvate, pa Vuk Jeremić poludi na Bosance… Mislim, dosadno mi je da čitam Jeremićeve priče – nećemo pritiske čekajući presudu itd. Ne mogu to da čitam. Ali stalno imaš tu priču o tom Kosovu i to je šamanska mantra u kojoj imaš tri ludaka koji samo viču „Kosovo, Kosovo!“. Pa, gledaj, jebote, u kakvoj zemlji živimo. Nikad nisam živeo u ovako bezličnoj zemlji, između vlasti i opozicije, izuzimajući naravno LDP, ono ostalo ne znaš ko je gori. Zamisli, opozicija u kojoj su stari radikali, novi radikali i Velja Ilić i Koštunica, a ovde imaš Tadića, Jeremića, Šutanovca, magnate – ludilo od države.

Mislim, ova vlast povremeno jeste proevropska. Ovo obećanje o belom šengenu, mislim, stvarno mi se i beli i crni i šengen popeo na onu stvar, veruj mi, šest godina slušam Đelića – evo, samo što nismo, samo što ga nismo, samo što ga nismo dobili, evo, sutra ćemo… Između Đelića koji je jurio beli šengen i Ljajića koji juri Mladića nikakve razlike nema, njih dvojica su kao braća od iste matere, evo, samo što nismo, evo, sledećeg meseca, nikad mu nismo bili bliže, evo, na dohvat smo ruke. Da li postoji neki način da se čuje moja molba, lična: nemoj, Ljajiću, sledeća tri meseca ništa da kažeš, beži, kad te molim, ne pominji Mladića. Kako ozbiljno da shvatim kad Ljajić mrtav ozbiljan kaže – samo što ga nismo uhvatili? Pa, jebo te bog, hajde uhvati mene, uhvati bilo koga, nemoj me zajebavati! Pitaj Đelića kako je on uhvatio šengen, dogovorite se, imamo dva hvatača u vladi, dva bacača‚ kao da imamo američki bejzbol, jebote. Mislim da gledaoci masovno udaraju glavom u zid kad ga čuju, evo, dao bih mu neke pare samo da ne priča. Sad sam nešto čuo da Palma priča. Ne znam šta priča, ali šta god da priča Palma, to mi izgleda ludački. Bio sam sad, prvi put me neko pozvao, na nekom diplomatskom prijemu, posle sedam godina, a prve tri osobe koje sam video kad sam ulazio, Vučić, posle toga Nikolić i razdrljeni Palma, mislim da je bio u potrazi za nekom hranom, ili je po onom dvorištu tražio neku životinju za zoološki vrt. Dovoljno mi je bilo njih trojicu da vidim, to su, dakle, sad proevropske snage.Onda sam nekome rekao da se ponašaju kao da su prvi put ovde, a taj mi odgovor – ma, jok bre, to dolazi stalno, starosedeoci, sve znaju, tu nema frke nikakve.

Imam novi princip sad, sad ih ubijam zvukom. Kad se pojave na televiziji, odmah isključujem. Recimo, prošle nedelje sam se zajebao pa sam slušao šta je govorio stariji Krkobabić, i onda kažem sebi – pa čekaj, Lukoviću, jesi ti normalan, šta slušaš to, gasi, bre. Mislim, šta me interesuje šta ima Tadić da kaže, uopšte me ne interesuje. Svejedno da li je bio u Valjevu na folklornoj večeri ili je bio u Ujedinjenim nacijama. Što bi me interesovalo šta će da kaže Slavica Đukić-Dejanović, ali život je čudo, što bi rekao Kusturica, pa kad ja neću da čujem šta kaže Slavica Đukić-Dejanović onda mi neko dojavi. Kaže, danas je ona u Skupštini rekla da će svojim autoritetom, koji je inače ogroman i poznat po svetu, učiniti sve da Đavolja varoš postane osmo čudo sveta. Ne bi me začudilo da Skupština Srbije donese zakon kojim proglašava da je to osmo svetsko čudo. Ako mi proglasimo, tačka i gotovo. Čime se mi bavimo…

Pošto nisam bio gost u emisiji jedno četiri-pet meseci, šta je obeležilo to vreme? Masovna iskopavanja u Srbiji, neki put tražiš Dražu, a nađeš mamuta, mislim, voleli bi ljudi da su tražili mamuta a našli Dražu, ali jebiga, nismo takve sreće. Nijedan dan bez Draže za Večernje novosti i Politiku. U Politici prošle nedelje velika reportaža, čitava Ivanjica živi u strepnji koja je dublja od nade da će biti pronađen Dražin grob, da će njegovi ostaci biti preneti u njegovu grobnicu u Ivanjici i da će to postati neka turistička meka, gde će svi četnici ovog sveta dolaziti da se poklone kostima, ne mamutovim, nego Dražinim. To je njihova turistička nada. Pa, je l’ ima Ivanjica nešto drugo, pizda mu materina, sem Draže? Mislim da Vuk Drašković ima puno razloga da likuje, znaš, kad se on pojavi na televiziji, kad on kaže – e, da nisu ubili Dražu i da je Draža pobedio danas bismo bili daleko u Evropskoj uniji. Znači, ubili smo Dražu i time smo sasekli svaku mogućnost da ikad odemo u Evropsku uniju. Pazi, Draža, cela ona bivša Jugoslavija, obožavali su ga svi. Odbijam uopšte mogućnost da sam pogrešno učio istoriju. Šta je priča o zločinima, može ’45. godina, ali 1990. godine ne. Tu vidiš šizofrenost ove vlasti, ona će istovremeno da podrži i Vukčevića i tužioca i Večernje novosti, kao što podržava, jednako voli i uživa navodno i u Exitu i u Guči, i u Evropi i u Kosovu, i u Iranu i u Švedskoj, mislim, i narodnjaci i rokenrol, to sve može, sve može. Ko se danas seća da je Vučelić bio direktor televizije Novi Sad u njenom najgorem periodu? Ne, on je danas vlasnik Pečata, marksista, pazi, marksista, on se slika sa cigarom, iza njega, Če Gevara ili Marks, on je levičar.

Imaš crkvu, pa narodnjake, pa splavove, pa mobilne, pa džipove, kladionice, pa SMS, pa okreni 888 i dobićeš pare… Mislim, samo konj radi, ideja ovog društva je da samo konji rade. I to ti je produkt tog svega što je bilo. Kad govorimo o tom ratu, njemu su u međuvremenu otpali neki točkovi, ali on taljiga i dalje. Kad se jednog dana vrati Republika Srpska Krajina, kad se jednog dana vrati naša srpska Crna Gora, pa mi kad budemo uzeli Kosovo… To je operisano od bilo kakve vrste normalnog razgovora, to sve suza suzu stiže, to je sve jad, čemer, kletva, tuga, bol, patetika do neba i natrag. To ih bol proždire svakog sekunda kad pogledaju na mapu. Sve se bojim da je tako, sve se bojim da su svi patriote, stvarno toliko brinu o tome, svi su odustali od svojih poslova, svi žive kao pustinjaci i pozdravljaju se – vidimo se sledeće godine u Prištini, aha. To je vrsta nezapamćenog licemerja, biti pre podne patriota, a po podne organizovani kriminalac ili obratno, svejedno. Biti zagovornik evrointegracija do 10 ujutru, a od 11 do 12 jebe majku svima. Stvarno, mislim da je odlična ideja koju sam usvojio nedavno, uopšte više ne razmišljam o budućnosti, nijednog sekunda poslednjih godinu dana nisam pomislio o nekoj ideji kako će Srbija izgledati za godinu-dve. Ne interesuje me, ni zemlja, ni narod, ni građani. Niko ne brine o meni, ne brinem ni ja ni o kome. Ravnodušno gledam autobuse koji se raspadaju, penzionere koji kupuju Kurir i uživaju, taksiste na čijim tablama je postavljeno hiljadu i pet stotina ikona, svi mogući radikali, svi mogući koljači. Čak sam postao ravnodušan i na Mlađana Dinkića. Samoubistvo uvek ostaje kao final solution. I onda pokušavaš da kažeš sebi – pa, jebiga, zajebavaćemo se, mislim stvarno, pravićemo fun od svog života.

Srbija postaje najbolje mesto za zajebanciju, ne znam drugu zemlju u kojoj ne znaš ko je gori, ne znaš da li je gora vlast ili opozicija, da li su gori iz jedne institucije ili iz konkurentske institucije, da li je gora Zvezda ili Partizan, da li je gora narodna muzika od zabavne. Sve je od goreg oca i crnje majke. Idi ulicom, pogledaj taj svet, neverovatan broj ljudi koji izgledaju kao zombiji. To što su glupi, to se podrazumeva. Ja bih voleo da postavim kameru ispred biblioteke da vidim ko uđe, jebem mu mater, dao bih mu Nobelovu nagradu – ej, majstore, svaka ti čast što si ušao, nije važno, uzmi Ljiljanu Habjanović-Đurović, ali ti svaka čast, čak i Miru Marković, ali knjiga je knjiga. Hajde, počećemo od toga. Ako je uspeo Toma Nikolić da sazri za šest meseci, uspećeš i ti, nisi valjda gluplji od Tome. Katastrofalno je, nema ni promaje, nema ni vetra, nema ničega, stojimo u mestu, potpuno je isti današnji dan kao što je bio jučerašnji, ništa se ne dešava, ama ništa. I što se desi, prođe za dan-dva. Ne postoji nikakav pokret, nikakva akcija, ni gerila, ni underground, ništa ne postoji. Još kad dođe jebeno fucking leto, tu sve staje, kao da nas seče ekvator, života mi, kao da smo u nekim džunglama i kad dođe leto niko više nema snage, svi padnu. Juni, jao, ko da izdrži sad i juli, pa i avgust… Nigde nikog ne možeš da nađeš, svi na odmorima, probaj samo da nađeš majstora. Danas je trebalo da dođu majstori kod mene kući u 12 sati i, naravno, prošlo je i 12 i 1 i pola 2, ja zovem tamo centralu – gde su majstori, majstori ne mogu da dođu. Pa, dobro, čekaj, da ja nisam zvao je l’ bi se majstori možda javili da kažu da neće doći? Ne bi se javili. Javi se posle dva sata neki majstor i kaže – ja sam majstor, pitam ga je li on onaj što je trebalo da dođe, nije, kaže, on je neki drugi. Rekoh – gde si ti sad, pa kaže – ja sam ispred vaše zgrade, pa rekoh – ja sam na poslu sada. A njemu je ova žena rekla da sam ceo dan kod kuće. Mislim, rekao sam joj da nisam kod kuće, sve što sam joj rekao ona je pogrešno prenela. Izvinite, leto, vrućina, imamo puno posla. Jebalo te leto i vrućina! Kad će mi doći majstor? Nemam pojma.

Probaj danas da nađeš nekoga da razgovaraš nešto ozbiljno, ma kakvi, vidiš kakva je vrućina, svi su nervozni. A svi gledaju turističke aranžmane, gde ima jeftinije, koja agencija, znaš, najveća je briga da li možemo da odemo čarterom odavde, ne moramo da odemo u ustašku Hrvatsku da letimo iz Osijeka, šta ako nas zakolju u Osijeku, kako da pođemo u Tursku. Ovi tamo kolju u Turskoj, kolju u Hrvatskoj, ko će preživeti to? Sunce, more, Ruskinje, ribe, žurke – zar nije život beautiful?

Svetlana Lukić: Bio je ovo Petar Luković i još jedan Peščanik.

Emisija Peščanik, 19.06.2009.

Peščanik.net, 19.06.2009.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija