Železnička stanica, Beograd na vodi, foto: Predrag Trokicić
Železnička stanica, Beograd na vodi, foto: Predrag Trokicić

Neko bi to trebalo da nam kaže. Jer, dok se Srbija diže, Srbi stradaju. Pa ako bi mogla malo brže da se digne, e da bi manje Srba stradalo. Inače, ja ne vidim da se Srbija diže. To, da se diže, kaže Vučić. Vučić povezuje i dizanje (Srbije) i stradanje (Srba). Svuda uokolo napadaju Srbe, objašnjava Vučić, „žele Srbiju poniženu i na kolenima, jer je počela da se diže“. Pod svuda uokolo misli na Kosovo i na Bosnu i Hercegovinu. Evo, neka bude da se Srbija diže, kako bilo šta što se dogodi na Kosovu i u Bosni i Hercegovini može usporiti to podizanje?

Ili pod dizanjem Vučić i ja ne mislimo na isto. Kad Vučić kaže dizanje, ja pomislim da on govori o ekonomiji, o obrazovanju, o zdravlju žitelja Srbije i njihovoj zaštiti, o socijalnim politikama, o stanovima, platama… Sve bi to trebalo podići. I ništa se od toga ne diže. Naprotiv, sve je redom poniženo i na kolenima. Vučić je to ponizio i srušio na kolena. Al možda Vučić misli na neko drugo dizanje, koje meni ipak ostaje nerazumljivo. Evo, da ne pričam ja, neka čitalac sam kaže, kako napadi – neka bude po Vučićevom – na Srbe s druge strane granice utiču, recimo, na podizanje plata u Srbiji? Nikako, je l da?

Jeste, Vučić vara i podmeće – u Srbiji puze na kolenima poniženi ekonomija, obrazovanje, zaštita zdravlja, socijalno staranje zbog prema nama neprijateljski nastrojenih suseda na Kosovu i u Bosni i Hercegovini. U to on hoće da nas uveri. Deset godina gazi sve što je u tragovima pristojno ostalo u Srbiji, a sad su mu krivi kosovski Albanci i Bošnjaci. Policija u Sarajevu odmah je uhapsila napadače na roditelje dece iz Srbije, što su igrala fudbal na tamošnjem turniru. Tamošnji sudija im je promptno odredio pritvor od mesec dana. Gradonačelnica Sarajeva je otišla pravo kod roditelja da se izvini i da ih uveri da se to neće ponoviti.

Ne mari Vučić. Ako se pita Vučić, gradonačelnica Sarajeva kriva je što žitelji Srbije očajno žive. A kosovski Albanci su krivi što se, recimo, po beogradskim zidovima žvrljaju slike Mladića, Karadžića, a evo sad i Wagnera. Ne, ne onog Wagnera, što je umro odavno i što su ga kasnije, pošto je umro, voleli nacisti. Nego ovog savremenog Wagnera, što seje smrt i pali kuće po Ukrajini. Evo, ja recimo mislim da su Karadžić, Mladić i taj ruski Wagner krivi što je Srbija ponižena i na kolenima. Ali, Vučić se ne slaže, on kaže da je taj Wagner u Srbiji „notorna laž“. Deca o tome ništa ne znaju, dodaje, pa će on, Vučić, i Selaković to da digitalizuju, valjda da deca nešto nauče.

Ima smisla. Kako sad gledamo, zidovi se po Beogradu koriste kao školske table. Na njima je sve što deca treba da znaju. Ali, glupo je da u 21. veku znanje deci stiže sa tabli, to jest zidova, digitalizacija je mnogo prikladniji način da se deci utuvi u glavu da su za sve krivi – susedi.

I s tom digitalizacijom ulazimo u nadrealnu ravan Vučićevog iskaza. Jasenovac je najgore stratište i sva je sreća što u Jerusalimu postoje dokazi o tome. Ej, u Jerusalimu, dokazi, da je najgore stratište. Kako se određuje da je nešto najgore stratište? Ne, ne postavljati razumna pitanja, držimo se dokaza. Dakle, ne mora se u Jerusalim po njih. Ima ih i kod nas, dovoljno. I redovno su podastirani. Koga zanima, neka pogleda knjigu Jovana Byforda „Genocid u Nezavisnoj državi Hrvatskoj na slikama“. Svi su izvori tu navedeni, od četrdesetih godina prošlog veka naovamo. Ne mora se u Jerusalim po dokaze. Jedino što ti dokazi ne podupiru ono što Vučić priča. Pa on izmišlja dokaze u Jerusalimu.

A sve to zbog Račka, kaže Vučić – sumnjivog Račka. A ko tebe (sumnjivim) Račkom, ti njega, naravno, Jasenovcem, pravo u glavu, u mozak, u… I sva ta buka i galama i jerusalimski dokazi, i Jasenovac, i napadi na srpsku decu – a ko je ubio Olivera Ivanovića? Muk. Nisu Srbi, jer da su Srbi, bili bi uhapšeni do sad. Dobro, to nije rekao Vučić, to je rekla Brnabić, dakle ipak Vučić. Vi odlučite da ne hapsite, a onda, jer nema hapšenja, kažete – krivci nisu Srbi, jer da jesu, bili bi uhapšeni. Logično, zar ne. Ti si ubica, ali ja neću da te hapsim, pa pošto te ne hapsim, nisi ubica. To je ta novoradikalska pamet, to jest uvrtanje pameti. Krene se od dizanja, a završi se bez pameti, mozga…

Čitalac se mršti, i u pravu je, ko još gleda Vučića ili čita šta je on rekao. Svi su odavno digli ruke… Vidiš, možda je na to dizanje Vučić u stvari mislio: poniženi i na kolenima, s rukama uvis.

Peščanik.net, 17.01.2023.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)