Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Srbija je zemlja staraca, a ubrzano ostaje bez žitelja kojih ima najviše. Oni ionako ne računaju na daleku budućnost, to je nepouzdana projekcija bilo čijeg opstanka. Za penzionere, vreme postoji kao sećanje na prošlost. Za najsiromašnije i nemoćne, traje kratka borba za goli život, i lako se gubi pred ravnodušnom državom.

Prema podacima iz PIO fonda, u prošle dve i po godine nestalo je 58.000 penzionera. U odnosu na vreme pre pandemije, umrlo je 48.000 više ljudi starijih od 65 godina.

Uz manje korisnika, fond za penzije postaje sve puniji. Logika je savršeno jednostavna: kad više ne bude penzionera, neće biti potreban ni fond. Ova ideja jeste mračna, još se ne ostvaruje kao državni projekat, ali nekih spontanih dostignuća ima. Naravno da nestanak korisnika nije potpuno moguć, ali njihov broj može biti sveden na razumnu meru.

Diskriminacija starih je prvi indikator socijalne netrpeljivosti. Starost je u principu ružna i bolna, i njenim suštinskim i pojavnim oblicima društvo se nerado bavi. Kad to čini, brigu ostvaruje na nivou „zadate humanosti“, uz nelagodu pri otaljavanju mučnog posla.

No, kako je za samo 900 dana nestalo toliko ljudi iznad proseka umiranja, makar oni bili stari i bolešljivi? Kovid je napadao uglavnom starce, i to one sa pridruženim bolestima. Umirali su i ljudi u dobrim godinama, ali najslabiji su pružali najmanje otpora.

Na početku pandemije, država je pokazivala posebnu brigu za najstarije, „za naše bake i deke“, kako su starcima uvredljivo tepali neki emotivno tupavi činovnici. Pre masovne bolesti, „bakama i dekama“ su otete penzije, njihovo je bilo da spasu državu od izglednog bankrota. „Prethodni režim“ je optužen da je potrošio sve pare. Krkobabić srednji je čestitao penzionerima „što su se dobrovoljno odrekli dela penzija, što jedno vreme neće biti u stanju da kupuju darove za svoje unuke, ali su bar spasli svoju državu“. Poručio im je da ne čekaju poštara ako ne glasaju za Vučića.

Niko nije objasnio zašto su dede i babe određeni da budu spasioci države pre no što odu. Mada su mnogi od njih iz svoje materijalne bede i akumuliranih bolesti veličali vladara koji ih je orobio, i do smrti ostali njegova otvorena glasačka kutija.

U vanrednom stanju, svi stariji od 65 godina su protivpravno uhapšeni i dugo držani zarobljeni u kućnom pritvoru, bez prava na šetnju. Mnogi su u tome presvisnuli od tuge za prostorom, životom, od nedostatka kretanja i stresa.

Kad je tiranski pritvor ukinut, fanatici među starcima su ponovo uzdizali poglavicu u nebesa, i sa neobjašnjivim podaničkim elanom odlazili na birališta kako bi mu udelili svoj poslednji glas.

Otimanje penzija, zarobljavanje u stanovima, sistemsko nipodaštavanje najstarijih i ciljano zaglupljivanje, siromaštvo i jasna diskriminacija u lečenju – sve je to dovelo do pouzdanog masovnog umiranja. Dve rečenice koje je vladar putem svih medija uputio starima uz manijačku grimasu osmeha, ne smeju da budu zaboravljene. Prva: biće vam tesna sva beogradska groblja, kad vam ja kažem! Druga: mislim sada na koje muke da vas stavim, i moraću to brzo da smislim. Ali, smisliću, ne brinite.

Druga državnička misao se odnosi na sve podanike, ali je nastala na platformi ideje o beskonačnom širenju prostora za očekivane masovne ukope.

To su inače bila prva i jedina ispunjena obećanja: groblja postaju nemoćna pred umiranjem najstarijih. Krče se njive kako bi bila popunjena nezasita otadžbina. Muke na kojima se nalazimo nemaju kraja. Kreativnost u izmišljanju novih je nepresušna.

Istom analogijom može da bude razrešena nedoumica gde su tako brzo nestali toliki ljudi bez budućnosti.

Muke na koje smo stavljeni nisu same po sebi neposredni uzrok masovnog umiranja. Sve se uklopilo: bolesti, strahovi, trovanja, najavljeni ratovi. Izmučeni ostareli ljudi sa svojim davno potrošenim životima, bolesni, rezignirani i bez razloga za nadu. Njihovi su potomci davno sebi pronašli nove domovine. Oni koji još nisu traže i odlaze bez emocija. Zemlja staraca ostaje bez najboljih i bez najslabijih, skoro u isto vreme. Svako od njih beži odavde na svoj način.

Peščanik.net, 19.08.2022.

STAROST

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.