Dogovor sa kosovskim vlastima je nesumnjivo korak napred. Potrebno je razjasniti u kom smeru, da li je reč o prvom od niza koraka, i konačno da li se njime smanjuje raskorak, to jest pokušaj da se jednom nogom korača u jednom, a drugom u suprotnom pravcu.

Prvo o smeru. Nije neočekivano da se ovaj dogovor propagira kao potvrda politike poznate pod parolom „i Evropa i Kosovo“. U stvari, reč je o izboru da se teži onome što je ostvarivo, dakle približavanju Evropskoj uniji, a da se odustane od onoga što je neostvarivo. Kada se čita sporazum koji je postignut u Briselu, jasno je da se njime omogućava da Kosovo dobije međunarodni subjektivitet, bar u regionalnim i evropskim institucijama. To se ničim ne uslovljava i to, da se ne uslovljava, zapravo se i kaže razjašnjenjem koje je stavljeno u fusnotu. Dakle, to što neka zemlja priznaje, a neka druga ne priznaje Kosovo kao samostalnu državu ne uslovljava ni međunarodno prisustvo Kosova niti predstavlja prepreku saradnji, regionalnoj ili bilateralnoj. To je veoma dobro izrazio Robert Kuper, posrednik u ovim pregovorima u ime Evropske unije, rekavši da „jedino što ova fusnota stvarno znači je da je ime Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom“.

Ono što se ovim sporazumom postiže, kada je reč o srpskoj strani, jeste skidanje sa dnevnog reda jednog problema koji je svojom nerešivošću, bar u obliku u kojem je viđen već tri decenije, sputavao politički razvoj Srbije. Kakvi će se odnosi između dve zemlje razviti zavisi od njihove sposobnosti da uoče zajedničke interese i da ih ostvaruju kooperativno. Ti interesi su poznati, kako kada je reč o privrednoj saradnji, tako i kada je reč o individualnim i kolektivnim pravima u obema zemljama. Kako su sada odgovornosti jasno razgraničene, trebalo bi očekivati da će saradnja napredovati, ako ne bilateralno, bar u početku, onda posredstvom regionalnih ustanova, kako postojećih tako i onih koje bi tek mogle da se ustanove.

Dodatna korist od ovoga sporazuma jeste da se odbacuje politika teritorijalne podele, koja je mogla potencijalno da destabilizuje ne samo Kosovo i Srbiju, već i susedne zemlje. U meri u kojoj će se sporazum poštovati i dobronamerno sprovoditi, rešavanje preostalih etničkih problema i ljudskih prava bi trebalo da se odvija u okviru postojećih država i njihovih teritorija. Ovde valja uočiti da bi svako posezanje za teritorijom Kosova od strane Srbije ili obratno, posezanje Kosova za teritorijom Srbije, bilo u neskladu sa međunarodnim pravom i potpadalo bi pod obavezu Ujedinjenih nacija da brani teritorijalni integritet, ako je neophodno i upotrebom sile. Ne bi trebalo, naravno, očekivati takvu eventualnu efikasnost Ujedinjenih nacija, ali to je posledica prihvatanja međunarodnog subjektiviteta Kosova, bez obzira na to da li je ono član Ujedinjenih nacija ili nije. To bi trebalo da dovede i do prihvatanja činjenice da je pitanje granica na Balkanu rešeno.

To je dakle smer koji se ovim korakom utvrđuje. Koji bi koraci mogli i trebalo da slede? Potrebno je uočiti da je ovaj sporazum privremen. Kao takav on bi trebalo da vodi trajnom sporazumu ili nekom trajnom rešenju, koje bi moglo da dođe i preko eventualnog učlanjenja Kosova u Ujedinjene nacije. No, kako je sva prilika da se, bar za sada, ovaj sporazum neće podnositi skupštini na ratifikaciju, jasno je da će biti potrebni naknadni koraci kojim će se eksplicirati ono što je implicitno sadržano u ovom dogovoru. Ako ne ranije, onda svakako kada proces integracije u Evropsku uniju odmakne, biće potrebno međusobno priznavanje ovih dveju država i uspostavljanje diplomatskih, a ako bude interesa i partnerskih odnosa. Kako je reč o relativno dugom periodu pregovaranja sa Evropskom unijom i međusobno, recimo o jednoj deceniji, postoje ozbiljni rizici da se stvari mogu vratiti na staro, drugim rečima da se krene unazad političkim ponašanjem jedne ili druge strane.

Ovde su dva rizika verovatno najveća. Jedan jeste da neka buduća srpska vlada odluči da poništi ovaj sporazum i sve ono što će on u međuvremenu proizvesti zato što nije u skladu sa ustavom ili sa političkim ciljevima javnosti i stranaka kojima ona poveri vlast. Prvi će test svakako biti predstojeći opšti izbori, a potom i izbori za predsednika države. Ukoliko dođe do smene na vlasti, nova vladajuća koalicija će morati da odluči da li je ovaj sporazum, i proces koji je njime pokrenut, obavezuje ili ne. Kako sada stoje stvari, efekat olakšanja da je skinut sa dnevnog reda jedan veoma težak problem, koji je najvećim delom i u dužem periodu vremena određivao ishode političke konkurencije u Srbiji, trebalo bi da obezbedi da bude izabrana vlada koja će se pridržavati ovoga sporazuma i raditi na tome da iskoristi sve one prednosti koje se njime otvaraju. A one nisu samo u otvaranju pregovora sa Evropskom unijom, već i u značajnom poboljšanju saradnje sa Kosovom. Ta saradnja bi trebalo da dovede do značajne liberalizacije u kretanju unutar i preko granica ovih dveju zemalja, a i do povećanja privredne i kulturne saradnje, što bi sve zajedno značajno poboljšalo bezbednost svake vrste kako na Kosovu, tako i u Srbiji.

Trebalo bi, dakle, očekivati da ovaj sporazum isključuje formiranje vladajuće koalicije u kojoj bi jedan ili više članova bili za poništavanje dogovora i za ponovno otvaranje sukoba oko statusa Kosova i odnosa prema Evropskoj uniji. No, rizici da se odnosi pogoršaju mogu, međutim, da se povećaju kasnije, jer čitav proces zavisi, kako se to kaže, od dobrih vesti i može da bude dosta nestabilan ukoliko ne samo da se stvari ne razvijaju dobro, već stalno stižu rđave vesti. Srbija se nalazi u veoma teškom privrednom stanju i socijalni pritisci će se samo povećavati, bar neko vreme. Usled toga uticaj novih nacionalističkih pokreta i stranaka može da ojača, a kosovska retorika da se poveća. Ako je suditi po iskustvu, realnost na Kosovu nije uvek bila dovoljan razlog da se ne teži političkoj podršci retorikom pozivanja na promenu stanja na Kosovu. Sada stvari stoje drukčije, ne samo zato što postoji proces integracije u Evropsku uniju, već mnogo više zbog toga što postoji demokratski način odlučivanja. Ukoliko bi se on očuvao, dakle ukoliko se ne bi skliznulo u jednu ili drugu vrstu autokratskog režima, izgledi da se na demokratskim izborima na vlast dovede agresivno nacionalistička stranka bi trebalo da se smanjuju.

Drugi veliki rizik jeste da se kosovska javnost i vlasti ne zadovolje etničkom i nacionalnom saradnjom koje im pruža okvir sloboda i političkih ustanova u Evropskoj uniji i naraste interes da se dve albanske države ujedine. To bi svakako ponovo pokrenulo teritorijalna pitanja i sporove na Balkanu i svakako bi predstavljalo značajan izazov kako saradnji tako i bezbednosti. Nije realno očekivati da neće jačati svaki oblik saradnje između Kosova i Albanije, pre svega iz privrednih razloga. Poboljšanjem infrastrukture će se približiti izlaz na more i otvoriće se niz novih mogućnosti privredne saradnje. Ovo bi trebalo da bude od koristi svima na širem području Balkana, a trebalo bi, ukoliko bi se učvrstile demokratija i veze sa Evropskom unijom, da osnaži i sve balkanske države. No, rizik postoji jer se uvek mogu pojaviti interesi za promenom političke karte kako bi se ostvarili neki politički ili ideološki interesi. To nije nešto što je specifično samo za albansku ili srpsku populaciju i samo za Balkan, već je politički problem nacionalizma koji bi upravo trebalo da reši ujedinjena Evropa. No, u političkim stvarima nema garancije i preraspodela moći i vlasti su uvek jaki politički motivi, nezavisno od političkog sistema, te stoga taj rizik teritorijalne rekonfiguracije nije moguće definitivno otkloniti. Demokratsko odlučivanje obično vodi racionalnijem izboru, ali nije nepoznato da demokratije mogu da propadnu pod nacionalističkim pritiscima.

Da li se sada može reći da se krenulo jednim pravcem i da se neće voditi politika da se čas ide u jednu, a čas u drugu stranu? U tom je kontekstu posebno zanimljiva rasprava o koristima i šteti integracije u Evropsku uniju, jer se time pristupa carinskoj uniji i time se uspostavljaju drukčiji odnosi u razmeni sa ostatkom sveta. Upozorenja su već stigla da će to Srbiju koštati ugovora o slobodnoj trgovini sa Rusijom i sa drugim zemljama koje su ili će se pridružiti zoni slobodne trgovine koju ona stvara. Slediće prigovor o tome da se približavanjem Evropskoj uniji neminovno povećava i interes za članstvo u Atlantskom savezu (NATO) i time prekidaju posebni prijateljski odnosi sa Rusijom i drugim zemljama u bližem i daljem susedstvu.

Prigovori o tome da se gube prednosti slobodne trgovine sa Rusijom su uglavnom lišeni ekonomskog smisla, jer su interesi i Rusije i Evropske unije takvi da bi trebalo očekivati značajnu liberalizaciju međusobne trgovine u budućnosti, tako da će nivo carinske zaštite, ako ona uopšte i ostane, biti veoma nizak i daleko od toga da bude bilo kakva prepreka srpskom izvozu. Pogotovo će se smanjiti mogućnosti da zapadne zemlje trguju sa Rusijom preko Srbije, budući da su takve mogućnosti i sada veoma ograničene. No, nema sumnje da će srpski pregovarači imati priliku da traže da Evropska unija povede računa o tom ugovoru o slobodnoj trgovini i da traže da se uspostavi odgovarajući prelazni period ukoliko smatraju da im je to korisno.

Prigovori oko članstva u Atlantskom savezu su uticajniji u srpskoj javnosti, tako da će to svakako zahtevati intenzivniju i dugoročniju javnu raspravu. Ovim sporazumom sa Kosovom, ukoliko se poštuje i ojača saradnjom i konačno uspostavljanjem diplomatskih odnosa, značajno se smanjuju rizici srpskoj bezbednosti. Kada je reč o odbrambenim snagama bezbednosti, one bi mogle da budu veoma bitno smanjene, jer ozbiljnih pretnji zapravo i nema. Kada je, opet, reč o vojnim snagama koje bi trebalo da prošire teritoriju Srbije, tu je neminovan sukob sa Atlantskim savezom, jer će praktično sve susedne zemlje biti njegove članice ili biti pod zaštitom ovog saveza. Usled toga, trebalo bi da se oceni da je u interesu Srbije da bude član ove organizacije, kako da bi se moglo uticati na njene odluke, tako i da bi se povećala zaštita od eventualnih rizika bezbednosti koji imaju izvor u nekim udaljenijim, svetskim sukobima interesa. Ideja o tome da se može ostati po strani od njih – Srbija koja je zapad na istoku i istok na zapadu – nije u skladu sa istorijskim iskustvom, a sada je i irelevantna, budući da tog sukoba između zapada i istoka više i nema i ne bi trebalo očekivati njegovo obnavljanje. Ostaju prednosti od kolektivnog sistema zaštite protiv asimetričnih rizika, i u tom će se kontekstu raspravljati, ako se to bude činilo racionalno, je li ili nije korisno članstvo u Atlantskom savezu.

Može se dakle reći da je učinjen prvi korak, da ne bi trebalo očekivati da prvi sledeći bude unazad, ali će tek biti potrebno mobilisati političku volju da se ide gde se krenulo i da se ne teži politici gde se hoda raskorakom.

Helsinška povelja 159-160, januar-februar 2012.

Peščanik.net, 06.03.2012.

Srodni link: Marco di Lauro, fotoreportaža sa Kosova, decembar 2011.

TEMA – KOSOVO