Razgovor sa Jeremyem Corbynom vodili su Levente Szadai i Csaba Tóth.
Kada ste 2015. postali lider laburista, u jednom od svojih prvih govora zahvalili ste se „pristojnim ljudima u Mađarskoj“ zato što su pomogli sirijskim izbeglicama. Danas, osam godina kasnije, živimo u drugačijem svetu, okruženi ogradama, sa političarima koji zahtevaju zaustavljanje „malih čamaca“ na moru. Šta se promenilo?
Prvo što sam uradio kada sam izabran, bukvalno u prvih sat vremena, bilo je da odem na demonstracije na trgu ispred britanskog parlamenta u okviru kampanje „Izbeglice su dobrodošle“. Tada sam rekao da mnogi ljudi širom Evrope čine sve da ugoste izbeglice, što i treba da radimo, jer su oni žrtve ratova, promena životne sredine i kršenja ljudskih prava. Mnogi održavaju važnu tradiciju dobrodošlice onima koji su izbegli. Međutim, populistički političari tvrde da izbeglice ugrožavaju naše poslove i naš životni standard. U slučaju Britanije, čak tvrde da ugrožavaju naše zdravlje. To je užasno, uvredljivo i veoma opasno jer ako izazivate mržnju prema izbeglicama, šta time zapravo govorite o svom društvu? Mislim da to treba da stavimo u kontekst Evrope i ostatka sveta. Na desetine hiljada ljudi je umrlo u pokušaju da pređu Sredozemno more. Mnogi su poginuli pokušavajući da uđu u Grčku iz Turske, a znatan broj je poginuo i na Lamanšu.
Vi ili ja ne bismo dobrovoljno ušli u jedan od tih čamaca osim u krajnjem očaju. Neki od tih ljudi su izgubili život u tim čamcima. Oni su žrtve rata. Širom sveta ima 70 miliona izbeglica, od kojih ogromna većina nije u Evropi, ni u jednoj evropskoj zemlji. Oni su u Bangladešu, Ugandi i Meksiku, u mnogim zemljama širom sveta. Evropa izgleda misli da podizanjem pomorske odbrane, bodljikavom žicom i nadzorom može da ih spreči da dođu. O tome se mora bolje razmišljati. Zašto postoje izbeglice? Zašto su došli iz Avganistana? Zašto su došli iz Sirije? Zašto su došli iz Iraka? Mislim da svi znamo šta je odgovor – ratovi.
Kako da se borimo protiv toga? Kampanjom na terenu, objašnjavanjem da su izbeglice dobrodošle, koliko su doprinele našem društvu. Stojimo ovde u Budimpešti ispred spomenika posvećenog borcima otpora, dezerterima i proganjanima koji su ubijeni na obali Dunava u zimu 1944-45. To su bili borci koji su dali svoje živote da oslobode ovu zemlju od nacista, samo šest meseci pre kraja rata. Oni su podneli krajnju žrtvu. I oni koji su uspeli da pobegnu iz nacističkih režima preživeli su strašna iskustva. S pravom se smatraju herojima, njihova iskustva su herojska. Hoćemo li čekati sledeći vek da čujemo priče o ljudima koji prelaze Mediteran da bi prehranili svoje porodice? Dakle, hajde da shvatimo proporcije i uzroke tog fenomena.
Pominjete udaljene ratove. Jedan se vodi u susednoj Ukrajini. Često se tvrdi da ukoliko ne podržavamo zapadnu intervenciju, to znači da podržavamo Putina i njegove ratne napore.
Moj stav o Vladimiru Putinu seže do vremena kad je prvi put došao na vlast u Rusiji, kada ga je Toni Bler zabavljao u londonskoj operi. Na demonstracije u znak podrške čečenskom narodu došla su dva poslanika, Toni Ben i ja. Nemam nikakvih dilema o kršenju ljudskih prava koje sprovodi Putinova vlada. Bio sam u delegaciji koja je išla u Rusiju za vreme Jeljcina, kada je Putin bio njegov zamenik, gde sam govorio i o ratu u Čečeniji i o drugim pitanjima.
Invazija Rusije na Ukrajinu je loša, u to nema sumnje. I taj rat je sve gori i gori. Desetine hiljada mrtvih na obe strane. Verovatno više Ukrajinaca nego Rusa, a pitanje je koliko će još biti mrtvih? Zato podržavam Lulu, papu, kineskog predsednika i generalnog sekretara UN-a u nastojanju da pokrenu mirovni proces, jer mora doći do prekida vatre, a zatim i ozbiljnih pregovora o tome kakvi će odnosi biti između Rusije i Ukrajine. Ako se rat nastavi, biće još gore, a nuklearno oružje je dostupno na obe strane. Za mene je ta perspektiva zastrašujuća; stoga mora postojati mirovni proces.
Šta mislite da bi bio pravi način da se pokaže solidarnost sa Ukrajinom?
Dati im podršku i pravo na azil, što imaju širom Evrope i ja to u potpunosti podržavam. U mojoj izbornoj jedinici živi mnogo Ukrajinaca. Smatram ih dobrodošlima, radim sa njima, a lokalna zajednica ih je veoma dobro dočekala. Takođe treba podržati ruske mirovnjake koje je Putinova vlada pohapsila jer istupaju protiv rata. Ali podrška je i dovesti u pitanje pritiske za ovaj rat od strane proizvođača oružja u Evropi i u Sjedinjenim Državama, ali i proizvođača oružja u Rusiji i Kini. U okviru našeg projekta Mir i pravda radimo na knjizi o trgovini oružjem. Mora postojati alternativa. U suprotnom, šta ćemo raditi? Posmatraćemo u realnom vremenu gubitak još desetina hiljada života.
Pominjete papu ili Lulu kao posrednike, ali zanimljivo je da i Viktor Orban poziva na mirovne pregovore, čime izaziva domaću i međunarodnu kritiku. Nedavno je u Mađarskoj održan skup američkih konzervativaca, CPAC, gde su Taker Karlson i Donald Tramp pozdravili Orbana video porukama.
Svakako ne mogu da govorim u ime Viktora Orbana. Veoma sam kritičan prema Orbanu zbog njegovih odluka koje pogađaju nezavisne medije, obrazovanje i migracije. Mislim da to verovatno ima veze sa snabdevanjem energentima iz Rusije, a verovatno i željom da postane važna ličnost u Evropi. Srećem mađarske političare u Savetu Evrope i drugim mestima. Neki od njih iznose jezive stavove o manjinama i tražiocima azila, koje veoma teško razumem. S ponosom predstavljam zajednicu u koju dolaze ljudi iz celog sveta, u kojoj se govori 70 različitih jezika, ponosan sam na to. Znate šta? Ljudi mogu da žive zajedno.
Kapitalizam je u sve dubljoj krizi, kojoj su pandemija kovida i rat u Ukrajini poslužili kao katalizator. Mnoge vlade na krizu reaguju ekonomskim nacionalizmom, koji bi mogao imati dalje ozbiljne posledice, osim činjenice da mu nedostaje bilo kakva racionalnost u smislu globalne distribucije. Životni standard svuda pada, a inflacija raste. Ipak, levica deluje nemoćno.
Moramo ispostavljati zahteve za pristojan životni standard i plate. Za globalni kapitalizam ste sasvim u pravu. Dakle, ono što imamo jeste globalni kapital organizovan za snabdevanje energijom, proizvodnju i distribuciju hrane, usluge i načine na koji komuniciramo jedni sa drugima. Pa zašto mi nismo organizovani na međunarodnoj osnovi? Zašto mi nismo jednako globalno organizovani? Treba obrazovati i inspirisati ljude. Kao što sam rekao u svom govoru na konferenciji levih i progresivnih snaga u Budimpešti, hajde da uključimo u sindikate i radnike koje globalni kapital tako teško eksploatiše kroz platforme Ubereats, Deliveroo i slične kurirske službe. Snaga organizacija radničke klase može da uputi izazov globalnom kapitalu. To mora da bude osnova za naš dalji napredak.
Ima znakova napretka i drugde u svetu. Izbor Lule u Brazilu i Petra u Kolumbiji je važan korak napred. Slušao sam obojicu nakon što su izabrani. Prisustvovao sam izborima u obe zemlje. Rekli su da je prvi zadatak eliminacija siromaštva u društvu. Zatim razvoj ekološke održivosti i ekonomije koja se zasniva na potrebi umesto na pohlepi. To su jednostavni koncepti na kojima moramo da insistiramo jer se kapitalizam slobodnog tržišta, svaki oblik kapitalizma, zasniva na bogaćenju na račun nekog drugog. A naši mediji obožavaju slavne ličnosti i stvarni uspeh vide u tome da neko ima 10 kuća, 50 automobila i zlatne satove. To znači da su „dobro radili“. Za mene, zaista dobro rade medicinske sestre, doktorke koje leče ljude, inženjerke koje razvijaju bolji transportni sistem. Merilo su mi veštine, a ne lično bogatstvo.
Vidimo da radnička klasa reaguje na krizu kapitalizma. Militantni štrajkovi postoje širom Evrope: u Nemačkoj, Britaniji, Francuskoj. Masovni pokreti stvoreni su u Peruu, Šri Lanki, Iranu i drugde.
Više je političkih štrajkova nego što sam ikada ranije video. Pre nego što sam postao narodni poslanik bio sam sindikalni organizator. Organizovali smo štrajkove protiv smanjenja budžeta u javnom sektoru i za povećanje plata. Ali ako bi neko iz neke druge kampanje (na primer, za stanovanje ili za prava migranata) došao na naše demonstracije i zatražio mikrofon, bilo je teško ubediti lokalne radnike da je to dobra ideja. To se promenilo. Bio sam na demonstracijama ispred jedne od naših velikih stanica u Londonu, Kings Kros. Okupilo se mnoštvo ljudi, jer su bile dobrodošle sve druge kampanje koje su bile u toku.
Ipak, čini se da tradicionalne organizacije radničke klase, političke partije, sindikati zaostaju za svešću i gnevom radnika. Šta su razlozi za to i šta to znači za budućnost levice?
Vrlo dobra poenta. Sindikati, kao i svaka druga organizacija, imaju svoju formalnu strukturu, birokratiju koja sledi svoje interese. Ponekad ona nije toliko efikasna ili odgovorna koliko bi trebalo da bude. Takođe je u pitanju demokratija unutar sindikata. Po zakonu koji je uvela Margaret Tačer, generalni sekretar sindikata bira se na opštim izborima, s namerom da mediji utiču na to kako ljudi glasaju. Neko vreme je to tako funkcionisalo. Mediji bi podržali kandidata desnice, desničar bi bio izabran, sindikat nije bio efikasan. To je bio njen pristup. Posle je uveden zakon po kome za svaku akciju mora da glasa više od 50% članova sindikata. Takve razmere učešća u bilo kakvom sindikalnom glasanju nisu realne. Međutim, jedan od naših sindikata, Sindikat radnika u komunikacijama, već nekoliko godina razvija briljantan oblik komunikacije sa svojim članovima putem društvenih mreža, svog TV kanala i ličnih kontakata. Postigli su 90% izlaznosti i 80% podrške svojim akcijama. Zato su uspeli u pregovorima za značajno povećanje plata i u stanju su da odbrane radne uslove. Uspeh je moguć. Treba jasno predočiti članovima sindikata kad više nema prostora za pregovore i kad je vreme za štrajk, jer će u suprotnom gubiti bitke za bolje plate i uslove rada. U trci ste sa popularnim medijima, komercijalnom televizijom, pohvalama slavnih. Dakle, morate biti veoma dobri u komunikaciji, da biste dovoljno dugo imali koncentrisanu pažnju ljudi kako bi vam pružili svoju podršku. Neki naši sindikati su u tome uspeli. Zato su neki od štrajkova u Britaniji poslednjih godinu dana bili veoma uspešni.
LeftEast, 06.06.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 09.09.2023.
