U političkoj analizi ponekad je najteže uočiti ono što vam je pred nosom. Putin je doslovno napisao šta planira da uradi ovog proleća, ali mi prosto nismo mogli da poverujemo u to, ili smo se pravili pametni i predviđali iznenadni obrt događaja. Sličan izazov su i američki konzervativci koji jasno i glasno izražavaju svoju posvećenost autoritarizmu održavanjem ovogodišnje konferencije Konzervativne političke akcije (Cpac) u Budimpešti, prve ikada izvan SAD. Autokratski lider Mađarske Viktor Orban je bio glavna atrakcija ovog skupa, uz prateće vokale evropskih lidera ekstremne desnice. Da li su američke naivčine poverovale lideru koji svoju kleptokratsku autokratiju prodaje kao poslednji bastion autentičnog konzervativizma ili, kako on to voli da kaže, prave hrišćanske demokratije? Možda i tu predstoji neki obrt? Ili je možda, kao što je njihov junak Tramp jednom izjavio, tako kako jeste: od Takera Karlsona naniže svi oni znaju da se Mađarska odrekla demokratije i svi veselo podržavaju najbližeg Putinovog saveznika u Evropi.
Orban je dugo promovisao svoj režim kao iliberalnu demokratiju, koja se zasniva na ideji vođe koji uživa ogromnu podršku naroda dok sprovodi decidno antiliberalnu agendu povodom imigracije i socijalne politike. On novčano nagrađuje ljude za razmnožavanje, zakonima cementira tradicionalne predstave o braku i afirmiše vrhovnu vrednost nacionalne države protiv globalista koji bi da navodno ukinu sve granice. To je imalo odjeka među konzervativcima koji su pratili beskrajne poraze desnice u kulturnom ratu u zapadnoj Evropi i severnoj Americi. Ideologija koju zastupa samoproglašeni plebejac Orban takođe je poslužila kao uzor novom nacionalnom konzervativizmu, koji kombinuje nacionalizam sa državnom intervencijom u sferi ekonomije i morala.
Orban je svojim samoproglašenim iliberalizmom, kao i Putin sa svojim napadima na istrošeni liberalizam, postavio zamku svojim kritičarima. Umesto da se bave sistematskim partijskim otimanjem države i privrede i formiranjem autokratije naklonjene oligarhiji po ruskom modelu – Orbanovi kritičari su odvučeni (ili su ratoborno ušli) na njegovo omiljeno bojno polje: kulturu i moral. Orban i njegovi saveznici tvrde da su liberali koji slave različitost i toleranciju zapravo ziloti rešeni da unište tradicionalni način života. Oni dobro znaju da ovi liberalni nihilisti (Orbanov izraz) nemaju uticaja na odluke država članica EU u vezi sa abortusom ili imigracijom, ali poput mnogih populista sa krajnje desnice vešto stvaraju utisak zajednice zasnovane na imaginarnom kolektivnom stradanju. Oni koji navodno žele zlo Mađarskoj vremenom se menjaju: jedne godine to su migranti, zatim Džordž Soroš, pa Brisel. Jedina konstanta je smrtna opasnost koja preti naciji.
Konzervativci su obasipali pažnjom Mađarsku (i Poljsku) dok su iz sigurnosti prestižnih katedri na severnoameričkim univerzitetima oplakivali svoj status žrtava kulture kanselovanja i navodnog mekog totalitarizma američke levice. Mađarska je proglašena antiliberalnim Diznilendom, zemljom u kojoj se još uvek znaju razlike između muškaraca i žena. Kako je rekao jedan zvaničnik mađarske vlade, Mađarska je „sigurna kuća konzervativizma“. Zapadni komentatori, poput britanskog istoričara Najala Fergusona, dolazili su u Budimpeštu da oplakuju gašenje slobode govora na američkim univerzitetima. Ova predstava je izvođena pred Orbanom koji je proterao iz zemlje CEU, najbolji mađarski univerzitet (i umesto njega doveo kineski), radikalno suzio medijski pluralizam i preoblikovao kulturnu scenu u skladu sa nacionalističkim vrednostima.
Kada stvari postanu jako loše u iskušenju smo da ih ne vidimo. Možda su svi ti gostujući intelektualci bili korisni idioti, slični onima koji su se vraćali iz poseta Sovjetskom Savezu sa dobrim vestima o radnicima koji radosno grade socijalizam. Ali ovi drugi su obično bivali prevareni, dok izgleda da bar neki od konzervativaca koji uživaju po budimpeštanskim kafićima znaju šta se dešava na njihovoj omiljenoj ideološkoj destinaciji. Jednostavno su voljni da žrtvuju demokratiju da bi sprečili ono što Orban i mnogi teoretičari zavera nazivaju velikom zamenom evropskih hrišćana muslimanskom imigracijom.
Kritičarima Orbana se prebacuje da su levoliberalni orbanofobi koji za autokratiju optužuju čoveka koji je ubedljivo pobedio u 4 uzastopna izborna ciklusa i svaki put dobio dvotrećinsku većinu u parlamentu. Zar ne vide da Orban gradi jaku srednju klasu, a što se korupcije tiče, u istočnoj Evropi su ionako svi korumpirani.
Ove racionalizacije su sočni primeri trampizma. Konzervativni i religiozni saputnici 45. predsednika su se izveštili u pravdanju otimačine moći i novca. Niko ne poriče da Orban ima iskrene sledbenike, baš kao i Tramp. Ali izbori na kojima je Orban poslednji put pobedio bili su krajnje nepravedni: glavnom opozicionom kandidatu je bilo dato bukvalno 5 minuta na državnoj televiziji tokom cele kampanje, a državni resursi su besramno korišćeni za promociju vladajuće stranke. Čitav izborni sistem je prekrojen prema Orbanovim potrebama. Suprotno klišeu o levici koja progoni svakoga ko pisne protiv ljudskih prava, problem nije u tome da države same vode svoju imigracionu ili porodičnu politiku, već u tome što Orban pokreće jednu kampanju mržnje za drugom, od kojih je najnovija vladina kampanja „Zaštitimo decu“ koja povezuje homoseksualnost sa pedofilijom.
Da je Tramp pravio politički luna park, Mađarska bi mu bila model. Ko ima hrabrosti da pogleda, tu može da vidi planove za budućnost Amerike.
The Guardian, 24.05.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 03.06.2022.
POPULIZAMVIKTOR ORBAN