001: LEPOTA PARAMECIJUMA: Krajem prošlog tjedna obožavatelji Borisa Tadića vlažili su od erotskog uzbuđenja: ne samo da je njihov BoTa pobedio na predsedničkim izborima već je, u šokantnom napadu adrenalina, našao snagu da izazove krizu koalicione Vlade, zahtevajući, insistirajući, pretećim tonom tražeći da Vlada odmah, bez oklevanja, sad, ne časeći ni časa, nemamo vremena za gubljenje, potpiše privremeno-prelazni ugovor s nesrećnom Evropskom Unijom; ako Koštunica ne pristane na ovaj zahtev – objasnio nam je ljutiti Tadić s maskom glumljene odlučnosti – pada Vlada, sva je prilika da ćemo u petom mesecu na parlamentarne izbore, mi ne smemo, rekao je BoTa, da propustimo ovu priliku da se pridružimo Evropi, volja glasača koji su izabrali Evropu mora se poštovati!

Kad je izvesno izgledalo da je predsednik Tadić premijera Koštunicu priterao u ćošak, naročito kad je dr. Kalašnjikov povukao očajnički potez: odbijajući da sazove sednicu Vlade, plašeći se da ga Tadićevi ministri ne preglasaju – desilo se ono što su znali svi oni koji su s prezirom odbili da glasaju za Tadića: njegova politička erekcija vratila se u prirodno stanje impotentnog paramecijuma onog časa kad je na kolenima ispred uspravnog Koštunice pokorno pristao da na evropske sporazume zaboravimo sve dok nam preti nezavisnost Kosova, da bi u naletu ljubavi prema neodoljivom dr. Voji jednim gutljajem popušio mlohavi penis patriotizma i u ekstazi odjebao dva miliona budala koje su debilno poverovale da Boris Tadić nije jednoćelijski DSS organizam. Jeste!


002: PATRIOTSKI ODLIV:
Medicina uopšte a patološka psihologija posebno još nije došla do onog stupnja naučnog saznanja da objasni komplikovanu ovisnost Borisa Tadića od Vojislava Koštunice; teoretski, obojica su u različitim strankama, razlikuje ih samo jedno “s” viška (DS/DSS), čime se razlike završavaju, naročito kad na dnevni red dođe umorno a nezavisno Kosovo.

Autentično kilav i logično od straha uplašen Tadić, oblikovan da kao papiga ponavlja da on “nikad neće priznati nezavisno Kosovo”, večito na domoljubnom oprezu da ga neka budala iz klerofašističkog “Obraza” ne proglasi za izdajnika – u predizbornoj kampanji bio je glede Kosova radikalniji od radikala Nikolića: njegove kletve, molitve i pretnje bile su upakovane u evropski celofan čije je šuškanje mnoge seksualno uzbudilo da one proklete nedelje glasovanja poveruju kako je BoTa zvani Ken nešto više od muške Barbike. Ispostavilo se, naravno, da je Boris Tadić neka vrsta žitke, ljigave mase, sposobne da se razlije u svaku Koštuničinu šupljinu, oblik političkog želatina za popunjavanje svakog patriotskog otvora, savršeno neotporan na Koštuničin pogled, Koštuničin dodir ili Koštuničin muški poljubac kosovskim jezikom, pravo u usta.


003: SVEĆOM NA VIBRATOR:
Dogovor zaljubljenog Tadića i erotski nedodirljivog Koštunice da sve tzv. sporove stavi na stranu – pod čim se podrazumevaju podli evropski ugovori kojima se pokušava kupiti Srbija koja, gle, nije na prodaju – sve dok nam Kosovo radi o glavi, deblokirao je rad Vlade i Skupštine i oslobodio neizmerne nacionalne kreativne kapacitete u akciji već viđene krajem prošle nedelje.

Prvo su Koštuničine junoše iz nacističko-pravoslavne-jugend organizacije “Obraz” sprečile otvaranje izložbe albanskih slikara iz Prištine, ponosno demonstrirajući posterima Milorada Ulemeka Legije, Ratka Mladića i Radovana Karadžića; šačica od svega trista članova “Obraza” potisnula je lake policijske snage koje su miroljubivo pokušavale da se održe na nogama i tako primene naređenje da je “Obraz” nedodirljiv, ko će nam, bre, u danima kosovske tuge zavoditi moralni red u državi ako ne dokazane Serbske Patriote svesne svoje kulturološke misije? Dan kasnije u umetničkoj instalaciji na Novom Beogradu – bačena je bomba na “Merkator”, tek da Slovence podsetimo na bečke konjušare i naše neuspele sankcije od pre dve decenije. Nastavilo se, logično, ovog ponedeljka, kad je ekipa “Peščanika” (Svetlana Lukić, Mirko Đorđević, Petar Luković tj. ja) bila u predgrađu Novog Sada pod pravoslavnim imenom Futog. Ispred lokalne biblioteke – retka prilika za ovdašnje naciste da vide toliko knjiga na jednom mestu – okupila se lepa gomila poremećenih i u maskirne uniforme obučenih retardiranih likova.

Tek kad sam se sa mobilnog telefona vratio u stvarnost i ugledao narodnu policiju, u magnovenju sam shvatio da sledi nekakva pizdarija što se, naravno, dogodilo; desetak pripadnika nečega što se zove “Srpsko nacionalno jedinstvo” i što je ćerka-firma “Obraza” dobili su zadatak da prekinu tribinu tako što će dobacivati, ubacivati se, postavljati retko glupa pitanja, uz osnovnu tezu da nas troje “nismo dobrodošli u Futog”. U kafanskom prepucavanju, momci čiji zajednički IQ ne premašuje jednocifreni broj, imali su tezu da je, recimo, Boris Tadić – Jevrejin, jer je Tadićev otac bio osnivač Društva srpsko-izraelskog prijateljstva; ergo, da je Tadićev otac bio osnivač Društva srpsko-zambijskog prijateljstva, to bi značilo da je Boris Tadić – crnac! Kad su nas čitav sat zajebavali patriotskim i svetosavskim dosetkama, onda im je očigledno dosadilo, naročito kad su bili okruženi tolikim knjigama na koje su od malena alergični: napustili su salu, ali ostavili upozorenje da će svaka tribina “Peščanika” biti prekinuta, naročito u trenucima kad nam “osuđeni teroristi”, kako kaže dr. Voja Koštunica, prave “lažnu državu” na “našoj teritoriji”.

Očigledno je da je ispod kamenja ovih nedelja izmilelo sve što se u sopstvenom smradu gnojilo godinama: Srbija se raspojasano prepustila slatkim strastima fašizma, uživajući u pomahnitaloj iluziji da je kosovska nezavisnost savršeni povod za obračun sa svakom vrstom izdajničkog šljama, naročito ako se kliče “Peščanik” ili “Merkator” ili “izložba albanskih slikara”. Važno je, naravno, da Boris Tadić ni reč nije progovorio o svemu tome; imao je pametnija posla – kako opet and again polno zadovoljiti neutaživog Koštunicu koji voli da prima ali ne voli da daje, što jeste muškobanjasti dss-default ove asketsko-manastirske stranke u kojoj sveća večito ima ulogu vibratora!


004: MANTIJA U EREKCIJI:
Dok građani Srbije čekaju ekskluzivan odgovor Države na kosovsku nezavisnost: hoće li biti uvedeno vanredno stanje, hoće li se zatvoriti granice, hoće li se obustaviti emitovanje zabavnih tv sadržaja sa naglaskom na podle američke serije koje trivijalizuju srpski mozak, hoće li se proglasiti mobilizacija, hoće li se na SAO otcepljenje ohrabriti sever Kosova, hoćemo li na masovne demonstracije sa paljenjem ambasada, džamija, inozemnih kulturnih centara ili ćemo se zadovoljiti da opljačkamo i polomimo fashion-shopove ili makar kioske koji nas komercijalno podsećaju na Europu kojoj, pizda joj materina, nikad nećemo pripadati – odgovor na dileme dobili smo od vladike raškog-prizrenskog Artemija koji se, gle, tek vratio s mučnog i napornog puta po neprijateljskim Sjedinjenim Američkim Državama, gde je shvatio da je naša najveća slabost to što smo “mlaki” i što smo uverili “neprijatelja da ćemo samo slegnuti ramenima kad Kosovo postane nezavisno”.

Časni Artemije, duboko uronjen u smesu DS/DSS želatina, lepo je objasnio šta nam valja činiti: “Brzo moramo formirati Vladu nacionalnog spasa, spremnu za sva legitimna sredstva, pošaljemo vojsku i policiju na Kosovo, rasporedimo formacije u južnoj Srbiji, pozovemo ruske dobrovoljce, rasporedimo posmatrače iz prijateljskih zemalja i mobilišemo sve društvene snage Srbije da se suprostave napadu”, u jednom je narkomanskom dahu izgovorio ovaj Ludak U Mantiji, inače svetovno lice kojem je Koštunica slasno sisao prste i lizao ruku nebrojeno puta. Problem Srbije nije u tome da je Artemije jedini poremećen: ima ih na stotine tisuća ekstremnijih od umerenog Artemija!


005. ORALNA PREPREKA:
Sad kad je sasvim izvesno da sa Evropskom Unijom nemamo nikakve, čak ni peting odnose – pobeda Koštuničine politike izolacije i kurčenja legitimna je repriza happeninga iz 1999. kad se identično ponašao Slobodan Milošević, uveren da brani Srbiju od međunarodne zavere. Da sve bude bolesnije, atmosfera u ovdašnjem srpskom društvu danas je gora nego pre devet godina; sasvim privatno, sigurnije sam se osećao pod Miloševićem nego sad pod Koštunicom! Upravo ta vrsta zavereničke nesigurnosti – jer nemamo pojma šta ova jebena država uopšte hoće: da li u Rusiju ili u Evropu ili u Kinu ili u Kubu ili neće nigde sem na Kosovo – stvara onu vrstu i primamljive nesigurnosti u kojoj Vojislav Koštunica trijumfuje jer on o svemu jedini odlučuje.

Nakon što je Tadića postavio na mesto oralnog paramecijuma koji ga zadovoljava kad mu se naredi, pred dr. Kalašnjikovim nema prepreka: dok je Kosova – biće Koštunice! Dok ima živih Albanaca koje on zove Šiptarima teroristima – Koštunica je u trendu! Dok ima problema sa Kosovom, a biće ih nekoliko vekova – Koštunica ništa ne brine! Kosovo ili ništa; Kosovo ili život; Kosovo ili Hollywood; Kosovo ili pizda materina, izaberite sami!

Budući da su oni koji su glasali za Tadića, u stvari, izabrali Koštunicu – red je da im čestitam na inteligentnom potezu! Vi ste nas i doveli dovde: da Artemije bude Tadićev glasnogovornik dok se Predsednik Države stidljivo krije iza premijera, nežno i diskretno ga dodirujući, ulivajući mu analnu DS-podršku za sve što je učinio ovih dana. Vašim ste glasom, birajući Kena Tadića, dali Koštunici neophodno oružje; sad kad se BoTa posrao na vas i vaše glasove, uzmite toalet papir i lepo se obrišite; pojedite govno koje ste sami servirali i obećajte sebi da više nikad nećete glasati za jednoćelijske ds/dss organizme. Za utehu, Ken & Kalašnjikov, naravno, odbraniće srpsko Kosovo. Zar ne verujete Borisu Tadiću koji vas upravo danas uverava da će Kosovo zauvek/forever ostati u sastavu Srbije?

Imam samo jednu pesmu za vas: George Michael “Faith”. Ko razume, glasaće mu samo za LDP! Puszi!

TXT KOSOVSKO MUZIČKI A NEZAVISNO OBLIKOVALI: The Durango Riot, Lost Locker Combo, Hawk Nelson, White Light Riot, The WhitSundays, The Motion Sick, The Bristols, Sons And Daughters, Taken Bz Cars, The Films, Rachel Tazlor Brown, The Whip.

Feral Tribune, 13.02.2008.

Peščanik.net, 13.02.2008.

TEMA – KOSOVO