Sarolta Ban http://bit.ly/1jI1ZWG

Neko je u medijima uleteo sa formulom “kraći put”, i sada odjekuje sa svih strana: sud za ljudska prava u Strazburu je “izabrao kraći put” u argumentaciji i dodelio pravdu hiljadama štediša Ljubljanske banke u Bosni i Hercegovini i u drugim nekadašnjim sastavljajućim republikama bivše zajedničke države. Ne tako davno, dodelio je i pravdu za nešto preko 25.000 izbrisanih, izabravši takođe “kraći put”. Nažalost, ljudska prava se ispunjavaju tek “kraćim putem” – recimo, dok je oštećeni još živ. Tačnije rečeno, pravda uglavnom ima smisla dok je oštećeni živ… Koliko je nesrećnih štediša Ljubljanske banke umrlo u poslednjih četvrt veka u bedi i gladi, sa plodovima svoga rada i života čvrsto zakopanim pod administrativnim i nesumnjivo političkim “dužim putem”? Izračunajte stepen smrtnosti izbrisanih, pa čete dobiti približno isti odnos. Argumentacija republike Slovenije, posebno kada je u javnosti objašnjavaju pravi akteri, bankarski i diplomatski stručnjaci, izgleda tako neopisivo tupavo, da se jedino pitamo može li sud u Strazburu, za boga miloga, biti malo brži…Prvo, državno raskusurivanje može trajati i celo stoleće, što pokazuju različiti slučajevi ratnih reparacija, i u direktnoj je suprotnosti sa osnovnim principom/smislom/predmetom ljudskih prava: ljudskim životom. Drugo, muvanje sa trenutnim političkim prijateljima na ogradi sopstvenog malog dvorišta ne proizvodi dobre posledice u evropskoj areni, naprotiv – živi bili pa videli, kad dođe “morska” presuda između Slovenije i Hrvatske. Treće, nadutost i indolentnost stilski uništavaju čak i tragove nekada razumljive argumentacije, zasnovane, u osnovi, na propisima socijalističkog samoupravljanja. I četvrto, procesi se ne rešavaju sklanjanjem pod tepih, nego angažovanjem vrhunskih, po mogućnosti stranih stručnjaka, koje treba platiti – po običaju nekih 2% od vrednosti celokupne parnice. Kad se nijedan od tih osnovnih zahteva ne ispuni, ne može slediti ništa drugo nego finansijska katastrofa: štediše će koštati koliko i izbrisani, premda ih ima za bar polovinu manje. U oba ova strašna slučaja centar i težina razmišljanja uopšte ne sme biti na državi i njenim patnjama, isto tako ne na građanima – novac će im oteti nevidljivo, ne baš direktno iz džepa. Upravo zato što se tako razmišljalo, moralo se desiti onako kako se desilo, i evropski sud je morao naći “kraći put”: nijedan od načina razmišljanja slovenačke države naime nije uključivao bilo kakav ljudski interes za žrtve, koje bi morale biti u osnovi najvažnijeg, prvog argumenta. O svemu ostalom bi se onda razgovaralo na drugim nivoima.

Konceptualna konfuzija je takoreći osnovna odlika mišljenja državne administracije, zato postoji toliko korektiva, državnih i nezavisnih, ombudsmana i sličnih funkcija. Dešava se i mnogo bolje uređenim i samosvesnim državama, kao što je Holandija: bili su potrebni zajednički napori aktivista, bosanskih i holandskih, nezavisni advokati i nepotkupljivi stručnjaci, da se najzad dođe do nivoa suda. Sud je ispunio očekivanja, bar u domenu principa: osudio je sopstvenu državu i vojsku za zločin omogućavanja genocida, posredno za surovo pobijanje 300 bosanskih državljana. Da podsetim, zbog iste stvari je nešto posle Srebrenice pala i jedna holandska vlada. Nova presuda, naravno, nije dovoljna, ali je uspeh za rođake žrtava, koji su uspeli da od svoje tragedije načine nešto što je važno za ceo ljudski rod. Sudski procesi o ovoj stvari u Holandiji, kako izgleda, moraju da se nastave.

U pozadini svih ovih primera je ugrađeni i često od većine građana previđen rasizam. I u Holandiji, i u Sloveniji, i u mnogim drugim državama EU, oni izvan, sa rubova, drugi, u mišljenju o “nama” nemaju nikakvo mesto u najboljem slučaju, a mesto za proganjanje i nipodoštavanje u najgorem. Rasizam nije ravan, nego trupka po stepenicama – nemački i engleski rasisti mrze Slovence kao nižu rasu, Hrvati i Srbi Bosance. Čak i kada su u “sendviču”, rasisti će se batrgati da naškode onome ispod njih. Pozicija srpske vlade u slučaju štediša je egzemplarna – pravimo se ludi, jer mislimo da smo potrebni Merklovoj da izbalansira načetu nemačku moć u EU svojim pristalicama prema Velikoj Britaniji… Na lokalnom nivou u Sloveniji, da li se možda sećamo kakav je bio postupak administracije uprave i države u celini prema bosanskim radnicima, lišenim svih prava i pokradenim za plate i normalan život?

Posebno se otvara opet lokalno pitanje odgovornosti za traljavo i škodljivo vođenje procesa, u kojem bi argument ljudskih prava odmah morao biti usvojen, i dostignuto dogovaranje sa oštećenima, koje bi bilo hiljadu puta jeftinije – sve to mnogo, mnogo ranije. Da li je mogućno da imamo u rukama još jedan katastrofalni dokaz o nesposobnosti političara i administratora prve generacije nezavisne Slovenije da uoče i razumeju probleme koji će opterećivati dolazeće generacije? Može li se išta popraviti? Kao i u prikazivanju golgote izbrisanih, i ovde bi razuman pristup medija i misleće javnosti bio ključan, pa ga uzalud očekujemo već četvrt veka. Mediji su već pokušali da na istu stranu vage stave nedavnu pomoć poplavljenim područjima u Bosni i internacionalnu inicijativu pomoći, koja je još uvek potrebna: eto, pomažemo, a oni hoće još da im i isplatimo stare dugove. Priznajem da je za takve medijske manipulacije potrebno ogromno mnogo posla, upravo u medjima, da se poprave…a možda ipak prvo da se kazne.

Hoće li novi sastav parlamenta biti u stanju da se dostojno suoči sa problemom, i da postane možda jedini evropski parlament koji ne mora da pitanje ljudskih prava i odštete nedvosmisleno oštećenih prepusti aktivistima, nevladinim organizacijama i stranim advokatima koji zbog svojih principa i uverenja preuzimaju ovakve slučajeve pro bono? Ako je tačno da su u izboru poslanika novog sastava uspešno delovali strah (protiv Janše a za Cerara) i hrabrost (za ZL), onda bi ova mešavina, istorijski potvrđena kao uspešna u parlamentarnim demokratijama, možda mogla da izvede preobrat i konačni izlazak iz zaslepljenog provincijalizma. Ja naime pripadam onome starom i dugo pamtećem slonovskom krdu koje se još seća osamdesetih godina, i zamišlja da bi Slovenija jedanput ipak mogla da stigne svoj briljantni početak. Uvek postoji “kraći put”.

Peščanik.net, 19.07.2014.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.