Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

To nije mnogo važno, ali pošto je ušlo u kolokvijalnu upotrebu, a i u naslov meni upućene kritike, šta je zapravo bila Fukujamina tvrdnja?

Prvo, da je komunistička ideja o kraju istorije otišla u istoriju, da se tako izrazim, i drugo, da nema političkih problema, političkih sukoba, fundamentalnih protivrečnosti, koji se ne mogu rešiti liberalno-demokratskim, političkim, nenasilnim sredstvima.

On je to nazvao krajem istorije. Jer, ako su proizvodne, društvene i političke protivrečnosti pokretači istorije, kao što tvrde marksisti, a komunistički ili neki drugi neprotivrečni sistem njen kraj, ili cilj, onda istorija staje kada se nađe političko rešenje tih osnovnih problema, sukoba ili protivrečnosti.

Jedan problem sa tim jeste da je reč o tvrdnji koja je empirijski prazna. Stvarna događanja pre i posle kraja istorije mogu da izgledaju isto, a Fukujama je slutio i da hoće, što međutim ne može da ospori valjanost Fukujamine, recimo filozofsko istorijske, tvrdnje da je potraga za sistemom nenasilnog rešavanja političkih sporova okončana – reč je dakle o tvrdnji koju činjenice ne mogu da opovrgnu. Još važnije, ukoliko zaista politička istorija posle pada komunizma izgleda isto kao i pre, dakle ukoliko se ideološki, klasni, teritorijalni, građanski, verski i drugi sukobi ne rešavaju liberalno-demokratskim sredstvima, a ona su poznata i dostupna, već silom, onda svakako nije tačno da su to sredstva kojima se mogu rešiti svi politički sukobi.

I to je otprilike to.

Sam Fukujama nije trijumfalno ili gordo proglasio pobedu liberalne demokratije nad, recimo, komunizmom, a nije ni tvrdio da liberalna demokratija nudi politička rešenja za sve političke probleme jer je gajio predrasude prema njoj ili prema komunističkim režimima. Štaviše, nije nikako bio siguran da će se svet, posle pada komunizma, zaista organizovati na liberalno-demokratskim osnovama. Jer uvek ostaje Trazimahov ili argument Hobsovog nitkova: zašto bi jači prihvatio bilo koje drugo načelo pravde, a ne ono koje se zasniva na pravu jačega? Ostaje, dakle, problem moći. Ako se neki cilj može postići nasilnim putem, i opravdati pozivanjem na više vrednosti (nacionalne, kulturne, civilizacijske, verske, tradicionalne), liberalni i demokratski režim ne samo da ne mora da se uspostavi, nego ne mora, jednom institucionalizovan, ni da se održi.

Što se „liberalne kritike“ tiče, toga u mom kratkom napisu nema, što bi trebalo da je jasno na osnovu onoga što u njemu piše. Tema je kako je sloboda postala problem za levicu. Imajući u vidu sve što znamo o socijalističkim režimima, mislim da je veoma teško bilo i ostalo uverljivo tvrditi da su oni bili demokratski, ili da nisu bili sasvim nedemokratski; da svojinski odnosi nisu bili osnova jednopartijske vlasti, ili bar ne pre svega to; i da pravo nije bilo samo sredstvo, već bar donekle i ograničenje vlasti. Zaista, svaki politički sistem koji opstaje nekoliko decenija ne može da bude zasnovan samo na pukoj samovolji, ali reći da jeste opstajao na negaciji demokratije, privatne svojine i vladavine prava znači naprosto opisati ga. Negirati da je taj sistem bio to što jeste ili ga pravdati da je, kolikogod da je ograničavao prava i slobode, služio poželjnim ciljevima – jeste upravo taj problem levice na koji sam ukazao.

Nezavisno od svega toga, nisu mnogi vodeći srpski levičari podržali nacionaliste samo iz oportunističkih razloga. Oni koji su imali potrebu da objasne podršku, recimo, Miloševiću, i opravdaju srpske teritorijalne zahteve i politiku „humanih preseljenja“, nisu morali da se odreknu svojih levičarskih uverenja, bar ne javno. Jer su komunisti bili nacionalisti. Ne sa stanovišta kraja istorije, ali svakako politički.

Peščanik.net, 21.03.2017.

Srodni linkovi:

Srđan Milošević – Liberalna kritika levice ili gordost i predrasude „kraja istorije”

Vladimir Gligorov – Levica

Ivan Čolović – Lazar Stojanović, čovek levice

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU