Pod utiskom nestanka istočnoevropskog sovjetskog totalitarizma Frensis Fukujama je verovatno prerano pisao o kraju istorije koja bi trebalo da se zadugo primiri univerzalizacijom liberalne demokratije (Francis Fukuyama, “The End of History?”. The National Interest, 1989; The End of History and the Last Man, 1992). Mada je gašenje komunizma bilo značajan iskorak prema opštoj slobodi. Posle tzv. trećeg talasa demokratizacije, sredinom sedamdesetih, u zemljama južne Evrope (Portugal, Grčka, Španija), usledio je prodor demokratije u Turskoj i nekim zemljama Južne Amerike (Čile, Argentina). Zatim je pao Berlinski zid. Majkl Dojl je ponovio Fukujamino mišljenje da je nemoguć nasilan sukob između liberalnih demokratija, i da će dva slično postavljena društva uvek naći mirno rešenje, ali je primetio kako liberalna demokratija nije postala univerzalna vrednost (Michael W. Doyle, Ways of War and Peace: Realism, Liberalism, and Socialism, 1997). Postoje i mišljenja da se u samim društvima u kojima je trijumfovala liberalna demokratija, poput američkog, pojavila jedna overclass, neka vrsta nove, postdemokratske oligarhijske upravljačke strukture. (Michael Lind, Next American Nation: The New Nationalism and the Fourth American Revolution,1995). Slobodno tržište i otvoreno društvo otimali su se u nadzoru državnog intervencizma koji je trebalo da zaštiti nemoćne i prosečne. Da li je dvesta godina borbi za slobodu, jednakost i pravdu okončano i suočavanjem sa stvarnošću, koja je drukčija od Fukujamine, da je liberalna demokratija dosegla krajnje granice globalnog prostiranja? S postmarksističkim lokalnim imperijalizmima Rusije, Kine i Indije koje se snalaze u liberalnoj ekonomiji ali ne pristaju na načela demokratije i njen imperativ slobode građana i institucija. U sličnom kontekstu Imanuel Valerštajn dokazuje kako su rušenje Zida i rasturanje sovjetske totalitarne imperije obeležili “kolaps liberalizma” (Posle liberalizma, 1995).
Novi izdanci totalitarizma i nacionalizma
Možda je posle dvesta godina uspona i vrhunca liberalnih ideja zaista nastupilo razdoblje koje, ako ništa drugo, ruši zidove nepomirljivih ideja. Gašenje sovjetskog totalitarizma bilo je samo međučinka koja je Rusiju uvela u tekuću autoritarnu epohu. U Kini i Latinskoj Americi novi levi totalitarizmi ukazuju ne samo na svoju duboku ukorenjenost nego i na mogućnost da razvijaju mlade izdanke. Novi nacionalizmi, poput jugoslovenskih, takođe ukazuju na totalitarno poreklo. Isprva je uništena Jugoslavija, u smislu državne tvorevine i političke ideje, da bi njenim nestankom bio odstranjen prostorni i institucionalni okvir liberalizacije. Redizajnirani etnički identiteti pozivali su se na istoricistički kult uzajamnih razlika i netrpeljivosti, ali su potekli iz jedinstvene nomenklature koja se prepustila nacionalnom formatiranju kao novom formatu sopstvenog održanja i kontrolisane transformacije. I to je dovoljno poznato. Ali bi se, u slučaju Srbije i njenih neposrednih izazova, time mogla objasniti nespremnost njene vladajuće strukture da se pristankom na zahteve većinskih zajednica Crne Gore i Kosova okonča i, istovremeno, približi apsurdu proces jugoslovenske dezintegracije. Dok razvijeni svet vodi debatu o perspektivi postliberalizma, tribalnim zajednicama Zapadnog Balkana predstoji da se suoče s besmislom kolektivističkog etatizma. Tek postojanost i verodostojnost institucija nudi priliku sumnji u večnost i nepomerljivost svake ideje. Savremeni svet je suviše brz i složen da bi se dao sažeti uverenjima koja nisu podložna preispitivanju i sumnji. Uostalom, paradoksi savremene politike možda su njena jedina primamljiva vrednost.
Neke od savremenih kritika liberalizma upravo ukazuju na posledice globalizacije. Fukujama je učenje o kraju istorije zasnovao na generalizaciji i globalizaciji liberalnih vrednosti. Smatrao je da je taj politički oblik savršen i, jednom ustanovljen, postojan, i da će se, onog trenutka kad se ostvari, zaustaviti negativni trendovi istorije, i sama njena dinamika. Liberalizam, međutim, otkriva i ograničenja sopstvenog savršenstva. Ima mišljenja da je liberalizam zastareo, da kao politička teorija modernosti nije u stanju da odgovori na zahteve postmoderne. Ima pesimista poput Zbignjeva Bžežinskog koji je smatrao da bi SAD trebalo da i ubuduće drže pod nadzorom Stari svet, koji je atomiziran i opterećen istorijom. Ni Semjuel Hantington nije prihvatio Fukujamin univerzalizam i optimizam, ne predviđajući da će svet u doglednom vremenu stvarno prihvatiti demokratske i liberalne vrednosti. Ukazao je na tvrde tradicionalne religiozne i etničke identitete koji su, neprilagodljivi zapadnjačkim vrednostima, ogrezli u degradirajućim sukobima ciničnih nacija.
Globalizacija je zaista potekla iz trijumfa liberalne ekonomije. Globalizacija je uticala i na unutrašnju strukturu samih SAD koje su u jednom trenutku otvorile granice doseljenicima iz Trećeg sveta (1965 Immigration Act). Time su, između ostalog, ukazale na ideološku i socijalnu mizeriju pod naizgled slobodoljubivim ali nacionalnim postkolonijalističkim režimima u Aziji i Africi. Istovremeno su SAD za evropska društva postajale sve manje zanimljive, u smislu privlačnog rezervoara ekonomske i političke emigracije. SAD su razvile najmoćniju ekonomiju, zazirući od strateške političke i ekonomske konkurencije novih takmaca poput EU (isprva samo Nemačke), Japana i Kine. To su važne činjenice međunarodnih odnosa. Ali se ispostavilo i to, da globalizacija podriva američku ekonomiju i izobličava američko društvo. Trgovinski deficit je već početkom sedamdesetih bio važan deo strukture svetske ekonomije. SAD su otkrile potrebu za prilivom stranog kapitala koji bi pokrivao deficit. Više se nisu mogle izdržavati od sopstvene prizvodnje, koja se sklanjala na Daleki istok i svuda gde je bilo dovoljno jeftine radne snage. Samim tim su SAD postale neodvojive od ostatka sveta.
Rasprave o mundijalizmu i globalizaciji ponekad se udaljavaju od stvarnosti i ne nude ozbiljne alternative. SAD su možda oslabile u smislu svoje relativne ekonomske snage, ali su značajno uvećale sposobnost da utiču na svetsku ekonomiju, poput globalnog grabljivca. Ako bi se stvari mogle razmatrati samo sa stanovišta snage ili slabosti. U političkom i vojnom angažovanju SAD da održe ekonomiju, pre svega primarne resurse, ta borba gubi američki karakter, u onoj meri u kojoj američka ekonomija, zahvaljujući stranim ulaganjima i opštim globalnim okvirima, gubi svoj nacionalni karakter. Zatim, ako su EU (457 miliona st), Japan i, uslovno, Kina, takođe akteri globalizma, postavlja se pitanje da li globalizam ima isključivo liberalni karakter? Ili, da li su liberalna ekonomija i politika, kao pokretači globalizma, uopšte, jedini uzročnik treće svetske bede, ili bi krivca trebalo tražiti, ponovo, u kolektivističkoj demagogiji i totalitarizmu lokalnih monopolskih grupa?
Jedno od teorijskih osporavanja liberalizma podseća na zamiranje pokreta i ideje prosvećenosti. Da moralna filozofija zasnovana na realizmu postoji samo u američkoj intelektualnoj kulturi, između ostalog i kao neka vrsta supstituenta društvenom regulacionizmu. Tačna je primedba da su nestali duhovni osnovi koncepcije prosvećenosti, i da je filozofija postala kulturno marginalna. Verovatno i da ideja prosvećenosti nije u stanju da se prilagodi brzinama i usložnjavanju savremene globalne istorije. Da li je tekućem vremenu potrebna i jedna postmoderna liberalna politika? U svakom slučaju, liberalizmu je, na ruševinama prosvećenosti, preostalo da odgovori i na primedbe postmoderne. Liberalizam bi trebalo da je u tom smislu zaista sposoban, zahvaljujući, najmanje, svom složenom identitetu koji otvara određene perspektive.
Nekoliko činjenica koje su dobro poznate ali bi ih trebalo na ovom mestu ponoviti. Individualizam koji se pridržava moralnog prvenstva i legitimizma ličnosti, umesto kolektiva, u osnovi je i klasičnog i savremenog liberalizma. Individualizam se zalaže za autonomiju pojedinca, za nepovredivost njegove i, uopšte, privatne svojine, kao egalitarna doktrina koja svim ljudskim bićima priznaje isti osnovni moralni status. Svi liberali ovoga sveta, ma gde da su, podržavaju univerzalizam i neprikosnovenost ljudskih prava i slobodnog tržišta. (Uključujući američke liberale ili “leve” liberale koji optužujući vladajući mejnstrim ili tu belu overclass da su korumpirali značenje i smisao pomenutih ideja.) Liberalizam je univerzalno mišljenje koje podseća na moralno jedinstvo ljudske vrste, bez obzira na kulturne ili rasne razlike. Liberalizam je i meliorističko učenje koje ostavlja uvek otvorenu mogućnost upotrebe kritičkog razuma u smislu unapređenja ljudskog života. Jedna od prednosti liberalizma je i u sopstvenom pluralizmu koji, bez obzira na specifičnost pojedinačnih koncepcija, daje prednost slobodi, bez obzira na razlike u razumevanju slobode. Liberalizam je, dakle, prilagodljiv kao neka vrsta zajedničkog imenitelja srodnih koncepcija, gledišta, institucija i pokreta. Ne postoji, naročito u savremenoj politici, autentičan, tipičan ili obavezujući model liberalizma. Pri tom zajedničke pokretačke snage svakog liberalizma ostaju univerzalistička uverenost u jedinstvene racionalne snage liberalnih načela, i melioristička filozofija istorije koja negira obavezujuće poruke istoricizma, tj. zakone, zakonitosti, tendencije ili bilo koju predskazanu pravilnost društvenog razvoja koji bi trebalo da se oslanja na funkcionalnost liberalnih institucija i njihovo poštovanje. Karl Poper negira logičku i istorijsku realnost uzroka i posledica u vremenskom kretanju.
Liberalizam možda pokazuje preterano samopouzdanja pozivajući se na ideale o autonomiji pojedinca. Liberalna etika, ipak, nije univerzalna. Postmoderni liberalizam je sam po sebi opravdan ne zahvaljujući svojoj načelnoj političkoj korektnosti, nego samo u slučaju svoje funkcionalnosti, kojom je obezbeđeno opšte blagostanje. Stav da je svaki pojedinac stvaralac sopstvenog života samo je ideal koji ne postoji u svim kulturama. (U SAD pojedine etničke grupe nastavljaju da se drže tradicionalnog kolektivizma, ne otkrivajući potrebu za idealom samostalnosti, razvijajući sreću i blagostanje zajednice.) Liberalne vrednosti teže da postanu opšte, ali su relativizovane u stvarnosti koja je suviše složena. U istom smislu, Fukujamino predviđanje s kraja osamdesetih, koje se nije obistinilo, otkrilo je istoricizam koji liberalizmu nije naročito blizak, naprotiv. Odnos blagostanja i samostalnosti pojedinca relativizovan je samom činjenicom da nije isključivo političko pitanje.
Liberalizmu bi se lako mogla prebaciti neodređenost političke i društvene kreacije. Liberalno društvo nema čvrsto utemeljenje za koje se zalažu konzervativci. Ali je konzervativizam često izgovor demagogiji i populizmu koji su izvor tiranije i totalitarizma. Ukoliko je u prednosti zahvaljujući kompresiji prostora i perspektivnom daljem razvoju komunikacija, liberalizam, u tekućoj svetskoj istoriji, gubi trku sa ubrzanjem vremena. Liberalno društvo moguće je ostvariti samo dugom i strpljivom evolucijom, politikom ubeđivanja, umesto politikom prinude i sile, reformom i prilagođavanjem istorijskim inovacijama. Nezamislive su liberalne revolucije. U svakom slučaju, sve savremene i uspešne kulture nisu do kraja usvojile liberalne vrednosti, ostajući privržene zasad održivim oblicima tradicionalnog života. Uspeh savremenog Japana i, u skorije vreme Kine, svedoči o globalizaciji tržišne privrede, ali ne i o globalizaciji liberalnih vrednosti. Sovjetski i kineski totalitarizam se inače delimično zasnivaju na jednoj od zapadnih ideologija. Zato bi perspektvu postliberalizma trebalo potražiti i u traganju za politikom mirne koegzistencije. Što znači da je liberalni univerzalizam izvestan samo u uslovima održanja i poštovanja institucija i duha opšte trpeljivosti, bez kojih je svaka liberalna ideja osuđena na sopstveno obesmišljavanje.
Na trogodišnjicu političkog ubistva dr Zorana Đinđića. Na dan programske konvencije LDP.
Danas, 11.03.2006.
Peščanik.net, 10.03.2006.
