Svaki tobožnji populista[1] u američkoj politici trudi se da brani „srednju klasu“, iako se ne zna šta je to tačno. Samo u poslednjih par godina, „srednja klasa“ je definisana kao – svi, svi osim onih 15 posto ispod linije siromaštva, ili svi osim najbogatijih Amerikanaca. Mit Romni je, kao što je poznato, isključio „one na nižim lestvicama“, ali je ubrojio sebe (sa prihodom od 21,6 miliona dolara 2010) među „80 do 90 posto“ Amerikanaca. Ministarstvo trgovine odustalo je od definisanja utemeljenog na prihodima, objavljujući u izveštaju 2010. da se „porodice iz srednje klase“ više „definišu svojim aspiracijama nego svojim prihodom… Porodice iz srednje klase teže posedovanju nekretnina, automobila, žele fakultetsko obrazovanje za svoju decu, zdravstvenu i penzionu sigurnost, i povremene porodične odmore“ – što ne isključuje praktično nikog.

Klasa je sama po sebi sumnjiv koncept, možda naročito u Americi, gde će svaka aluzija na različite interese različitih profesionalnih i prihodnih grupa najverovatnije izazvati optužbu za prizivanje „klasnog rata“. Ako klasa zahteva neku vrstu „svesti“, ili kapaciteta za zajedničko delovanje, onda „srednja klasa“ zamišljena kao neka vrsta automatske klase – onoga što preostaje kad oduzmete bogate i siromašne – nije naročito zanimljiva.

Ali postoji još jedno, potencijalno produktivnije tumačenje onoga što se događalo unutar srednjeg imovinskog raspona. Mi smo 1977. godine predložili pojam „profesionalno-menadžerske klase“, koja se razlikuje i od „radničke klase“, i od „stare“ srednje klase malih privrednika, kao i od bogate vlasničke klase.


Poreklo profesionalno-menadžerske klase

Ideja o profesionalno-menadžerskoj klasi (PMK) predstavljala je pokušaj da se objasne uglavnom „srednjoklasni“ koreni Nove levice šezdesetih godina i tenzije koje su sedamdesetih nastajale između te grupe i stare radničke klase, što je kulminiralo kontraudarom i izbornom pobedom Regana. Desnica se dohvatila karikature ove „nove klase“, tvrdeći da fakultetski obrazovani profesionalci – naročito advokati, profesori, novinari i umetnici – čine „liberalnu elitu“ željnu vlasti, rešenu da ostalima nametne sopstvenu verziju socijalizma.

PMK je brzo narastala. Samo od 1870. do 1910, dok se ukupno stanovništvo SAD povećalo 2,3 puta, i dok je stara srednja klasa privatnika i nezavisnih profesionalaca udvostručena, broj ljudi koji bi se mogli opisati kao pripadnici PMK uvećao se skoro osam puta. U narednim godinama, taj rast se samo ubrzavao. Iako razne praktične i teoretske prepreke onemogućavaju bilo kakvu preciznu analizu, naša je procena da je 1930. godine PMK činila manje od jednog procenta ukupno zaposlenih. Do 1972, oko 24 procenta zaposlenih Amerikanaca pripadali su PMK. Do 1983, taj broj se popeo na 28 posto, a do 2006, upravo pred Veliku recesiju, na 35 posto.

Odnos rastuće PMK sa tradicionalnom radničkom klasom bio je od samog početka prožet tenzijama. Radni zadatak menadžera i upravnika, kao i mnogih drugih profesionalaca, bio je da upravljaju, regulišu i kontrolišu život radničke klase. Oni su osmislili podelu rada i mašine za kontrolu radnika u fabričkom krugu iz minuta u minut, manipulisali njihovim željama za robom i njihovim stavovima, socijalizovali njihovu decu, pa čak i usmeravali njihov odnos prema sopstvenom telu.

Međutim, paralelno s tim, uloga pripadnika PMK kao „racionalizatora“ društva često ih je dovodila u direktan sukob sa kapitalističkom klasom. Poput radnika, i oni su bili zaposleni i podređeni vlasnicima, ali budući da ono što je zaista „racionalno“ u procesu proizvodnje nije uvek jednako onome što je trenutno profitabilno, PMK je često tražila samostalnost i slobodu od svojih šefova.

Do sredine dvadesetog veka, radna mesta za PMK su bujala. Državno obrazovanje se širilo, nastali su savremeni univerziteti, širili su se obim i uloga lokalne uprave, spajale su se humanitarne agencije, novinski tiraž se povećavao, tradicionalni oblici razonode ustupali su mesto popularnoj kulturi, estradnoj i sportskoj industriji, itd. – a sve ove promene otvarale su radna mesta za visokoobrazovane profesionalce, uključujući novinare, socijalne radnike, profesore, lekare, advokate i „zabavljače“ (između ostalih umetnike i pisce).

Neke od ovih profesija uspele su da održe izvesnu meru nezavisnosti i, sa njom, mogućnosti za suprotstavljanje dominaciji kapitala. Takozvane „liberalne profesije“, naročito medicina i pravo, ostale su najvećim delom izvan korporativnog okvira, sve do sredine 20. veka. Većina lekara, mnoge medicinske sestre i većina advokata radili su u nezavisnoj (privatnoj) praksi.

Šezdesetih godina, prvi put od Doba progresivizma, veliki deo PMK stekao je samopouzdanje da preuzme kritičku, čak i opozicionu, političku ulogu. Posla je bilo dovoljno, fakultetsko obrazovanje još uvek nije podrazumevalo doživotnu zaduženost, a materijalizam je nakratko izašao iz mode. Studenti su od podrške pokretu za građanska prava na jugu zemlje i protivljenja ratu u Vijetnamu ubrzo prešli na obračun sa surovom činjenicom korporativne moći u čitavom američkom sistemu – od ratnih inklinacija oružane industrije do upravljanja univerzitetom. Pobuna se ubrzo prelila izvan studentskih okvira. Do kraja šezdesetih, skoro sve liberalne profesije imale su „radikalne ciljeve“, zahtevajući da se profesije otvore tradicionalno isključenim grupama (poput žena i manjina), i da se deklarativno podržavana etika „službe“ primeni u praksi.


Kapitalistička ofanziva

Počev od sedamdesetih, kapitalistička klasa se ponovo odlučno nametnula. Kasnija kapitalistička ofanziva bila je geopolitički toliko široka i duboka da je označila uvođenje onoga što mnogi levičarski teoretičari danas opisuju kao novi oblik kapitalizma, „neoliberalizam“.

Nova menadžerska strategija bila je podizanje profita odlučnim smanjivanjem troškova rada, pre svega jednostavnim izmeštanjem proizvodnje u inostranstvo u potrazi za jeftinijom radnom snagom. Radnici koji su ostali zaposleni u SAD bili su suočeni sa nizom inicijativa osmišljenih za njihovo sve čvršće disciplinovanje i kontrolu: pojačan nadzor na radnom mestu, testiranje na opijate kako bi neradnici bili eliminisani, i sve profesionalniji napori da se spreči sindikalno udruživanje. Rezanje socijalne države takođe je imalo disciplinsku funkciju, jer su radnici sve teže mogli da zamisle kako će preživeti ako ostanu bez posla.

Većina ovih antiradničkih mera uticala je, neposredno ili posredno, na elemente PMK. Rezanje državne potrošnje uticalo je na zaposlenost socijalnih radnika, nastavnika i drugih u „delatnostima pružanja pomoći“, dok je desetkovanje američke industrijske radničke klase smanjilo potrebu za profesionalnim menadžerima srednjeg ranga, koji su sve češće bili na meti racionalizacije. Ali za liberalne profesije bio je rezervisan poseban animozitet, nadmašen samo neoliberalnom mržnjom prema segmentu društva koji su konzervativci nazvali „nižom klasom“. Gaženje ove liberalne elite – preko „definansiranja levice“ ili napadanja levo orijentisanih neprofitnih organizacija – postalo je glavni neoliberalni projekat.

Naravno, ne mogu se svi uzroci podrivanja liberalnih profesija od 1980-ih dovesti u vezu sa svesnim neoliberalnim merama. Tehnološke inovacije, povećanje tražnje za uslugama i nemilosrdno grabljenje profita doprineli su sve težem položaju liberalnih profesija, uključujući i one „kreativne“.

Internet se često okrivljuje za nevolje novinara, pisaca i urednika, ali ekonomska promena nastupila je pre tehnološke transformacije. Radna mesta u novinarstvu počela su da nestaju dok su korporacije, delimično odgovarajući na zahteve investitora sa Volstrita, pokušavale da istisnu veće profitne marže iz novina i televizijskog informativnog programa. Efekti ovih promena na tradicionalno kreativne profesije bili su zastrašujući. Autori, urednici, snimatelji, spikeri i drugi, suočeni su sa masovnim otpuštanjima (preko 25% zaposlenih samo u informativnim redakcijama od 2001), većim opterećenjem, smanjenjem plata i akvizicijama.

Zatim je, u proteklih dvanaestak godina, pripadnike PMK počela da pogađa sudbina industrijske radničke klase iz 1980-ih: zamenjivanje jeftinom inostranom radnom snagom. Mnogi su bili šokirani kada su preduzeća 2000-ih počela da koriste nove tehnologije brzog prenosa informacija za izmeštanje profesionalnih radnih mesta.

Do finansijskog kraha i duboke recesije od 2008, bol koji su nanosile neoliberalne mere, kako državne tako i korporativne, proširio se daleko izvan stare industrijske radničke klase i zahvatio ključne delove PMK. Nezaposleni i nedovoljno zaposleni profesionalni radnici – od informatičara, preko novinara, profesora i na kraju pravnika – postali su redovna odlika društvenog miljea. Mladi nisu izgubili veru u vrednost obrazovanja, ali su brzo shvatili da je logičnije studirati finansije nego fiziku, i „komunikacije“ nego književnost. Stari san PMK o društvu kojim vladaju „eksperti“ ustuknuo je pred realnošću neizbežne korporativne dominacije.

Ali PMK nije bila samo žrtva moćnijih grupa. Ona se uhvatila u sopstvenu zamku. Produženo, skupo i usko specijalizovano obrazovanje neophodno za nalaženje posla oduvek je predstavljalo problem za porodice PMK – kao i, naravno, često nepremostivu prepreku za radničku klasu. Fakultetske diplome i sertifikati više ne garantuju PMK status. Otuda i onaj tipični demonstrant pokreta Occupy Wall Street: svršeni student sa desetinama hiljada dolara duga, koji radi za 10 dolara na sat, ili uopšte ne radi.


Gde je klasna svest?

Za sto godina od svog nastanka, PMK nije uspela da se odbrani kao stalež. Na njenom bogatijem kraju, obrazovani profesionalci i dalje prelaze na unosnije položaje u direktnoj službi kapitalu: naučnici dižu ruke od istraživanja da postanu „kvantovi“ na Volstritu; fizičari mogu da udvostruče primanja ako se zaposle kao investicioni analitičari u finansijskoj industriji ili ako otvore svoju „savetodavnu“ firmu za služenje bogatima. Na manje uspešnom kraju palete, novinari i doktori sociologije ili književnosti klize u maloprodajnu radnu snagu. Između ove dve krajnosti, zdravstveni radnici, pravnici i profesori primećuju da im posao sve više pritiskaju i regulišu ustanove nalik na korporacije. Središte se nije održalo. Zamišljena kao „srednja klasa“ i tobožnji repozitorijum građanskih vrlina i profesionalne posvećenosti, PMK je razorena.

Još značajnije, prvobitni san PMK – o društvu kojim vlada razum a vode ga profesionalci koji streme javnom dobru – diskreditovan je. Globalno, socijalistička društva koja su, činilo se, bila najbliža ovom cilju sunovratila su se u militarizovanu diktaturu ili, u skorije vreme, u autoritarno kapitalističko uređenje. U SAD, groteskna propast socijalizma u Kini i Sovjetskom savezu pretvorena je u propagandno oružje neoliberalnog rata protiv javnog sektora u njegovom najnedužnijem obliku, kao i u osnovni argument za privatizaciju praktično svega.

Ali PMK je uspela da sebe diskredituje kao zagovornika opšteg dobra. Prisetimo se blistavih kula medicinskog istraživanja i visokotehnološke zdravstvene nege – često izgrađenih tik uz sirotinjske četvrti gde vlada krajnje siromaštvo i skraćeni životni vek.

Treba li da žalimo zbog zle sudbine PMK ili da slavimo propast još jedne u nizu nadmenih samozvanih elita, koje stoje na putu egalitarnijoj budućnosti? S jedne strane, PMK je odigrala krupnu ulogu u tlačenju i razvlašćivanju stare radničke klase. Nije se mnogo opirala (nego je čak i obezbedila ljudstvo) desničarskoj kampanji usmerenoj protiv svake mere koja bi mogla da olakša život siromašnima i radničkoj klasi.

S druge strane, PMK je s vremena na vreme funkcionisala kao „liberalna“ snaga, braneći principe obrazovanja i humanosti pred naletima nemilosrdne trke za profitom. U ovom smislu, njena uloga u proteklih sto godina slična je ulozi manastira u srednjovekovnoj Evropi, koji su negovali pismenost i barem neku vrstu potrage za znanjem, dok su izvan zidina besneli varvari.

Dok posmatramo ruševine izazvane neoliberalnom agresijom, možda treba da se zapitamo: ko će od preživelih braniti ove vrednosti danas? I još važnije, ima li načina da se spase san o razumu – ili makar ideja o društvu gde razum povremeno može da trijumfuje – od pogubnog elitizma koji je taj san nasledio od PMK?

Svaka obnova opozicionog duha u profesionalno-menadžerskoj klasi, ili njenim ostacima, treba da započne od svesti da se ono što je zadesilo školovanu srednju klasu odavno dogodilo radničkoj klasi. Zaduženi nezaposleni i nedovoljno zaposleni svršeni studenti, osiromašeni nastavnici, premoreni i neplaćeni uslužni profesionalci, pa čak i poneki naučnik-uzbunjivač – svi oni mogu da očekuju da će se naći u istoj situaciji koja je snašla kvalifikovane radnike početkom 20. veka, i sve američke industrijske radnike krajem 20. veka.

U narednim godinama, očekujemo da će ostaci PMK sve više sklapati saveze sa ostacima tradicionalne radničke klase za, u najmanju ruku, reprezentaciju u političkom procesu. Ovo je projekat koji je pokret Occupy inicirao i proširio, makar na neko vreme, po čitavom svetu.

 
Barbara Ehrenreich, John Ehrenreich, In These Times, 19.02.2013.

Peveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 27.02.2013.

———–    

  1. U američkom javnom diskursu termin „populizam“ nema nužno negativnu konotaciju. On ostaje deo legitimne političke tradicije, i ovde ga treba shvatiti onako kako ga kod nas, na primer, upotrebljava Latinka Perović – narodnjaštvo. (prev.)