Najzad se ostvario dugogodišnji san ruskog generaliteta. Putin je 6. novembra potpisao naređenje kojim se Anatolij Edvardovič Serđukov odstranjuje s dužnosti ministra odbrane. To je čovek koji je proveo Rusiju kroz najbolniju etapu armijske reforme, praktično jedine realne reforme u poslednjih deset godina. Još samo pre nekoliko meseci, tačnije odmah posle poslednjih predsedničkih izbora, Serđukov nimalo nije krio svoju žarku želju da što pre napusti ovo ministarstvo. Tada ga Putin nije pustio da ode: tobože, započeti posao se mora završiti. A sada je Serđukovu uručen otkaz. Prinuđen je da ode bez bilo kakvih počasti, ne kao uspešan reformator, već kao čovek zatečen u samom centru korupcionog skandala.
Sudbine reformatora u našoj otadžbini nikada nisu bile jednostavne. „U Rusiji je sve moguće osim reformi“, napisao jednom prilikom Oskar Vajld. A uzročno-posledična logika razmatranja ovih poslednjih serđukovskih događaja, nameće nam najmanje dve pretpostavke. Prva je da putinska Vizantija počinje da funkcioniše po zakonima potpuno različitim od dosadašnjih. Sasvim sam ubeđen u to da nije predsednik bio taj koji je inicirao hajku na Serđukova. Da je kojim slučajem imao nameru da mu se za nešto sveti, učinio bi to mnogo ranije. Štaviše, istoga dana kada je operativna grupa istražnog komiteta vršila pretres u prostorijama Oboronservisa, firme koju vodi i za čiji je rad odgovoran lično ministar odbrane, Putin je Serđukova demonstrativno primio u svoj kabinet. A svi znaju da Putin nikada ne udostojava svojom audijencijom one koji su markirani za odstrel. No ovoga puta, signal poslat sa samog vrha ostao je bez odjeka. To je postalo jasno kada su iste večeri svi federalni kanali svoje redovne emisije vesti započeli sa izrazito antiserđukovskim prilozima. Sve upućuje na misli da su birokratski klanovi počeli da dejstvuju ne pitajući Putina za dozvolu, stavljajući ga prosto pred svršen čin. Njegovo imenovanje Sergeja Šojgua za novog ministra odbrane takođe svedoči o tome da je u pitanju viša sila. Jer kakvog smisla ima povlačiti gubernatora Podmoskovlja s mesta na kome je proveo jedva šest meseci. Izgleda da je Sergej Kužugetovič (Šojgu) poslednja, ako ne i jedina kadrovska rezerva Vladimira Putina. Kao Georgija Žukova 1941: bacaju ga sa jednog dela fronta koga su probili Nemci, na drugi.
Druga pretpostavka je da se pod znak pitanja stavlja glavno delo Serđukova – reforma armije. Suština ove reforme naravno nije u smanjenju oficirskog kadra i odlučnom kresanju broja vojnih jedinica. Glavni rezultat koji se očekuje od ove reforme je odustajanje od stare koncepcije odbrane koja neprikosnoveno vlada već sto pedeset godina – koncepcije masovne mobilizacije. Prema novoj koncepciji koja bi trebalo da stupi u dejstvo nakon sprovedene reforme, oružane sile opšte namene bi bile namenjene isključivo za vođenje lokalnih ratova. Ako bi ova reforma bila uspešno završena, ona bi ranije ili kasnije značila ne samo velike promene u vojnoj organizaciji zemlje, već bi dovela i do kardinalnih promena u odnosima između građanina i države. Izjavivši da je čak i u slučaju rata, oružanim silama neohodno ne više od 700 hiljada rezervista, država se prvi put za poslednih 300 godina odrekla već ustaljene navike da svog građanina vidi pre svega kao vojnika. To bi u perspektivi sigurno potkopalo jedan od osnovnih principa vlasti – državni militarizam. Ali se reforma, nakon što je prilično uspešno prošla svoju „kvantitativnu“ fazu, to jest fazu u kojoj je trebalo par stotina hiljada ljudi ostaviti bez posla, sada sudarila s mnogo ozbiljnijim problemom „kvalitativne“ faze reorganizacije vojnog sistema. Otpora je bilo i ranije, no u trenutku prvih najava kvalitativnih promena koje reforma neminovno nosi, vojni establišment je reagovao tvrdo. Kako je vojna reforma išla svojim tokom i sve više uzimala maha, tako je sve češće upadala u zamku protivrečnosti sa osnovnim principima putinskog državnog poretka. Tako se reforma ozbiljno približila ukidanju regrutnog sistema. Jer kakvog smisla ima da se kroz oružane sile više-manje nasilno propušta po pola miliona ljudi godišnje, ako iza toga ne stoji plan o njihovoj eventualnoj mobilizaciji.
Osim toga, Serđukov je u poslednje vreme bio veoma zainteresovan za rad na promeni sistema vojnog obrazovanja. Cilj njegovog interesovanja je bilo pitanje kako obezbediti školovanje oficirskog kadra novog tipa, ne poslušnih fah idiota koji poznaju samo jedan jedini sistem naoružanja u zavisnosti od roda vojske za koji se školuju, već široko obrazovanih, preduzimljivih ljudi, spremnih na neprestano samousavršavanje. Oni bi svoja nova zvanja i unapređenja u vojnoj službi morali da zasluže pokazujući svoja novostečena znanja, a ne prostim otaljavanjem godina službe. I sada, zamislimo da se takvo čudo stvarno dogodilo i da je naša armija dobila takve oficire. Hoće li se takvi ljudi saglasiti sa stavom da se bilo koje naređenje, bez razmišljanja i bez pogovora, slepo mora izvršavati?
Mnogo je ovakvih i sličnih pitanja ostalo nerazjašnjeno, a glavno od njih je sledeće: hoće li vojna reforma biti nastavljena? Nema spora da je Sergej Šojgu verovatno najsimpatičniji čovek u vrhovima današnje vlasti. Pristojan, častan, spreman da na sebe preuzme odgovornost, odličan organizator i čovek sa ogromnim iskustvom. Jedna od njegovih nespornih zasluga je i osnivanje Ministarstva za vanredne situacije (МЧС России). On je od bivše sovjetske Opštenarodne odbrane i civilne zaštite, i oficira koji su po kazni slati u njihove redove, stvorio poluvojni korpus efikasnih spasilaca, ljudi samouverenih, motivisanih i ponosnih na svoju profesiju. Iskreno se nadam da će novopostavljeni ministar odbrane brzo pohvatati sve konce koje je zatekao na svom novom radnom mestu i da će umeti da se odupre onim generalima koji se sada raduju, koji misle da je ponovo došlo vreme kada mogu mirno da spavaju i da sanjaju slatke snove o kraju vojnih reformi. Međutim, ne treba isključiti ni takav razvoj događaja u kome će novom ministru biti namenjeno da preuzme nekakav novi pravac u organizaciji vojnog resora, a da će to u stvari biti prerada svega što je do sada već sasvim dobro urađeno. Više je nego verovatno da će generali koji su poslednje četiri godine nezadovoljno ćutali ili tu i tamo gunđali iz svojih ćoškova, sada pokušati da iskoriste povoljan trenutak kadrovske smene u vladi i da će nastojati da ubede Šojgua i Putina da je put koji je predložio Serđukov pogrešan, da se treba vratiti starom, proverenom sovjetskom modelu i da se demografska „crna rupa“ može preskočiti produžavanjem obaveznog vojnog roka na dve, a možda čak i na cele tri godine vojne službe. Nažalost, u Rusiji se nikada ni za jednu reformu ne može reći da je prošla tačku posle koje više nema povratka na staro.
Ежедневный Журнал, 06.11.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 12.11.2012.
