Jedna dobra prijateljica mi je poručila da MORAM da pročitam poslednje brojeve NIN-a i ja sam je neoprezno poslušao. Tako sam saznao sam sve što nisam želeo da znam o SANU, nekim akademicima i kandidatima za akademike. Sve moje najcrnje sumnje su potvrđene, moja ničim izazvana nada je ismejana. Ne mogu da se oslobodim bljutavog ukusa u ustima.
Naime, ljuti tekst Radoša Ljušića, istoričara koji smatra da mu je nepravedno uskraćeno mesto u SANU, potpuno razgolićuje činjenicu da članstvo u SANU zapravo zavisi od piljarske, pseudopatriotske i političke trgovine i da neme skoro nikakve veze sa naukom i umetnošću. Tako smo od „želim da budem akademik“ Ljušića saznali ko je šta i kome na kom čošku rekao o onom drugom, saznali smo da svi lažu, a posebno oni kod kojih ideš na slavu, kao recimo akademik Krestić, koji je trebalo da ga „progura među dopisne članove“, saznali smo da postoje „njegovi kandidati“ i da treba sprečiti da Andrej Mitrović i Jovanka Kalić „prođu“, saznali smo da se unapred dele mesta onih akademika koji će uskoro umreti. Svo to privatno đubre je potencijalni član SANU Ljušić dobrovoljno i, verujem, pri punoj svesti istresao pred naša vrata, verovatno da bi nas sve uprljao i da u tom smradu ne bi živeo sam. A nije sam, jer se odmah u sledećem broju javio „okrivljeni“ akademik Krestić, koji nam je otkrio da su „pristojno ponašanje“ i „karakter“ ključni kriterijumi za prijem u SANU, te da stoga Ljušić više nema nikakvu šansu. Dakle sve isto, samo „pristojno“ upakovano.
Ne znam s kojom namerom, ali NIN je u istom broju, verujem zgroženim i neinformisanim čitaocima, ponudio i genezu ovakvog ponašanja srpske samozvane „patriotske intelektualne elite“. Naime, u tekstu „Dragi druže Pero“ objavljeno je pismo koje je Dobrica Čosić 1955. godine napisao Petru Stamboliću. Dok sam čitao ovaj dragoceni dokument bilo mi je teško da se opredelim između podsmevanja neuspelom naporu da se partijsko udvorništvo sakrije pod pseudo-intelektualnim formulacijama, i zgražanja nad beskrupuloznim „otkucavanjem“ neistomišljenika i konkurenata. Dakle, u svom pismu Čosić daje „jedan svoj pogled opšte prirode (!?!) na stanje i prilike u našoj književnosti“, koja se po njemu tada, dakle 1955, nalazi u „fazi intenzivnih estetskih preokupacija; taj proces se preneo na čitalačke mase, osobito omladinu“. Ta estetska preokupacija čitalačkih masa, i posebno omladine, „rezultat je slobode stvaralaštva (1955?!?), Trećeg kongresa CK Srbije, bujnosti i snage naše književnosti.“
Čosić dalje misli da je „potrebna ideološka intervencija Partije, da obezbedimo pravilniji vaspitni uticaj na omladinu.“ I sve bi to bilo ideološko slepilo i partijsko udvorništvo, da ne sledi obračun sa „sektaškim i klikaškim formacijama književnika i nekomunističkim tonom diskusije.“ Naime, u svom pismu Čosić pravi ne samo spisak časopisa u kojima se objavljuju „ideološki pogrešni tekstovi“, već i spisak ljudi, po imenu i prezimenu, sa kojima se treba ideološki obračunati. Na toj dugačkoj dojavi su, između ostalih, Vinaver, Zoran Gluščević, Jovan Hristić, Slobodan Marković, Radičević, Bogdanović, Gligorić, Mihiz, Svetlana Janković, koji „imaju ambicija da budu marksisti“, ali su zapravo: „nezreli kompilatori“, „šarlatani“, „neznalice“, „prikriveni reakcionari bez ikakvog literarnog dara“ i, kao šlag na torti, „objektivističko impresionističkih koncepcija“!!! Ćosić se dalje izvinjava Petru Stamboliću što „odavde iz Rovinja nisam u mogućnosti da ti dublje, sveobuhvatnije i konkretnije analiziram sve ovo“, ali „kad dođem u Beograd javiću ti se.“
Po svemu sudeći, Ćosić se po povratku iz Rovinja javio i verovatno „konkretnije“ dopunio svoju prijavu. Pošto je na taj način učutkao svaku moguću kritiku, on je za sebe raščistio književni prostor i zauzeo počasno mesto „velikog pisca“, nekoliko redova u svim srpskim bibliotekama, ušao u (lukrativnu) školsku lektiru, i na kraju i u SANU, gde sada istim, ali izgleda nedovoljno „pristojnim“ metodama, pokušava da mu se pridruži Radoš Ljušić.
Sam Ćosić je, uprkos godinama koje ga štite od svega, pokušao da se na neki način ogradi od svog pisma objavljujući drugo pismo 1975, ovoga puta ne „dragom Peri“ već „Poštovanom drugu Stamboliću“, ovoga puta na Vi i sa žalbom na ponašanje SDB i SUP-a koji ga prisluškuju i proganjaju ljude sa kojima je on u kontaktu. Takve progone su verovatno zaslužilili svi nabrojani iz pisma iz 1955, ali Čosić uverava „Poštovanog druga Peru“ da se to njemu nepravedno čini, uz za mene veličanstveni argument: “Od Ulan Batora do Lisabona, ne postoji danas nijedan politički poredak koji bi onemogućio objavljivanje knjiga kakve ja pišem. Ali, molim Vas, nemojte ni pomisliti da vam se žalim na svoj društveni položaj i na ceo taj sistem građanskih i drugih diskriminacija koje trpim.“ Naravno da od tada do danas ni drug Pera ni bilo ko drugi nije ozbiljno shvatio tu otužnu jadikovku.
Od kada sam pročitao ove tekstove u NIN-u, stalno su mi pred očima scene iz filmova u kojima okoreli prevaranti, lopovi, ubice i mafijaši ni pred najvećim ucenama i pod batinama ne pristaju da postanu cinkaroši. Možda zato što poštuju minimalni kodeks časti, a osim toga, nisu i ne žele da uđu u SANU.
Povodom tekstova u NIN-u br 3045 i 3046.
Peščanik.net, 19.05.2009.
