Proglašenje kosovske nezavisnosti bila je ishitrena odluka odlazeće američke administracije. Ona je nastojala da prekrati interregnum u nedostatku političke volje Prištine i Beograda da se dogovore o zajedničkom državnom okviru u miru i demokratiji. Etnički dodatno očišćeno, Kosovo je podvedeno pod pluralizam vlasti međunarodnih i paralelnih srpskih institucija na severu, i ratno-mafijaške elite koja je, s tradicionalnim društvom, održala kontinuitet nacionalnog narcizma i aparthejda.

Zvanična Srbija dobila je priliku da podivlja i dublje se ukopa u stanju narogušenog klero-boljševizma. Naredna, tekuća administracija prihvatila je, u blažoj i umivenijoj formi, neosovjetski kurs, realizovala predaju dela nacionalnih resursa ruskoj državi, a s Kosovom povela carinski rat. Priština je jedva dočekala. Rusija je nasrnula na Ukrajinu, a istočnoj Evropi zavrnula slavinu.

Jedno podsećanje: dok je NIS procenjena na 2,2 milijarde evra, predviđeno je da Gazpromnjeft plati svega 400 miliona za 51 odsto vlasništva, i uloži dodatnih 547 do 2012. Mešovita kompanija stekla je privremene tržišne monopole i ekskluzivno pravo eksploatacije nalazišta nafte i gasa. Srpska vlada je ugovor zaključila mimo zakona o privatizaciji, štetan je sa stanovišta knjigovodstvenih procena i kompetentnih ekonomskih analiza, i nije zaključen zbog neophodnosti da se NIS privatizuje i rekonstruiše, nego u nameri da se obezbedi podrška Moskve u nastojanjima da se zaustavi proces priznavanja nezavisnosti Kosova.

Isključene su i pouzdane garancije da će se Srbija uključiti u projekat Južni tok. Sukob Moskve i Kijeva podsetio je da se Beograd oslonio na lične garancije ruskog predsednika. Umesto da se obrati nezavisnoj arbitraži, ruska vlada odlučila je da Ukrajinu kazni, a evropske kupce ponizi i ošteti, kao ugovorne kupce koji sa sporom nemaju nikakve dodirne tačke. Da je gas geopolitička kategorija ukazuje i cena koja je za Ukrajinu bila ispod tržišne, dok se Putinova retorika nadovezala na pizmu zbog Narandžaste revolucije i nedavnih pomena o potrebi da se Ukrajina i Gruzija, bez obzira na neispunjene demokratske standarde, uključe u NATO.

SAD i EU nisu imale načina, ili to nisu želele, da onemoguće prodor ruskog ekonomskog i političkog uticaja na Srbiju i Republiku Srpsku (Bosanski Brod, Modriča, Banjaluka Petrol). Između ostalog i na lokalnoj paradigmi spojenih sudova, time su usporeni demokratski razvoj i evropeizacija regiona. Uključujući Kosovo. EU kao da je odustala od liderstva koje podrazumeva njen ekspanzivni, integrativni, modernizacijski i demokratski karakter. Samo je naizgled dug politički put od podmuklih i opasnih zvaničnih izjava o istovremenoj političkoj bliskosti s Moskvom i Briselom, i jednako nesrećnog paljenja ruske zastave. U pitanju je samo banalna klackalica bezobzirnih interesa elita i nomenklature, i kratkog pamćenja nekompetentnog i pretežno funkcionalno nepismenog političkog društva.

Pre godinu dana bila su uzaludna, ispostavilo se i usamljena upozorenja da bi farsa uzajamne zamene funkcija u Kremlju mogla da izrodi ravnotežu u kojoj bi tobož liberalniji Medvedev relaksirao lični, autoritarni poredak. Nije potrajao ni zanos nakon pobede u gruzijskom ratu. Finansijska kriza je srozala valutu i okrnjila bogatstva oligarha. Drastično je pala cena nafte, izvoz energenata više nije uverljiv razvojni potencijal. Zvanična obećanja o blagostanju postala su ne samo očigledno lažna nego i neosnovana. Tadićje uručio svoje političke i ekonomske kredencijale Medvedevu u danima obračuna s demonstrantima u Vladivostoku, kad je nekoliko novinara pretučeno i uhapšeno. Nije slučajno stanje medija u Srbiji jednako žalosno kao u Rusiji. Jedino je u Srbiji demokratska opozicija, postrojena u mimohodu dodele prinadležnosti i privilegija, manje brutalno eliminisana.

Dve decenije nakon pada Berlinskog zida i raspada sovjetske imperije, suština poretka u Rusiji ostala je neizmenjena. Prazan prostor koji ne uspeva da ispuni zvanična ideologija, u stvarnosti monolitna i jednopartijska, zauzima učenje o postojanju jedne uporedne evropske civilizacije, čiji prioriteti nisu integrativni i demokratski. Pod kojim se skriva jedna sve ogoljenija, brutalna kleptokratija. Taj dogmatski cevovod prema Srbiji Rusija je već izgradila.

Srbija nije razumela događaje iz 1989. Tumačila ih je u njihovoj antitezi. I nakon dezintegracije, zločina, razaranja i usporene tranzicije ona ne pokazuje da je, sa sopstvenim, prihvatila prethodno iskustvo istočne Evrope. I kao da se niko, uključujući evropske lidere, ne usuđuje da na takve poruke pravovremeno podseti. To je, možda i srećom, u proteklim danima učinila zvanična Moskva.

 
Danas, 12.01.2009.

Peščanik.net, 14.01.2009.